Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u poreskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku utvrđivanja poreza na ekstra imovinu, koji je trajao skoro 13 godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti upravnih organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva "G." d.o.o. Novi Sad, iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva "G. " d.o.o. Novi Sad i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija i privrede - Poreska uprava - Regionalni centar Novi Sad - Filijala Novi Sad 1 u predmetu broj 439-03909/2012-11-26/1, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Us tava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "G." d.o.o. Novi Sad, iz Novog Sada , je 16. decembra 2015. godine, preko punomoćnika V . K, M . K . i D . K , advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 14411/13 od 23. oktobra 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija i privrede - Poreska uprava - Regionalni centar Novi Sad - Filijala Novi Sad 1 u predmetu broj 439-03909/2012-11-26/1.

Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok osporenog upravnosudskog postupka, te je, između ostalog, navedeno: da je postupak trajao 13 godina; da, po mišljenju podnosioca, poreska obaveza ne postoji jer nisu ispunjene osnovne pretpostavke za njeno postojanje, odnosno sticanje ekstra imovine iskorišćavanjem posebnih pogodnosti pod uslovima koji nisu bili dostupni svim licima; da je podnosilac imovinu - poslovni objekat stekao izgradnjom sopstvenim materijalnim sredstvima, uz postojanje uredno izdatih građevinskih dozvola, građevinsko - tehničke dokumentacije, kao i upotrebne dozvole; da je podnosilac podneo zahtev za legalizaciju viška od 330,38 m² pre donošenja prvostepenog rešenja, da je o tome prvostepeni organ bio obavešten, te da je upotrebna dozvola i pribavljena 2005. godine; da Upravni sud nije cenio sve navode tužbe podnosioca, iako isti nisu bili ocenjeni od strane drugostepenog organa uprave; da je nastupila apsolutna zastarelost u ovoj pravnoj stvari jer je postupak pokrenut 15. oktobra 2002. godine, a poreska obaveza je utvrđena podnosiocu konačnim rešenjem odn 20. avgusta 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Ministarstva finansija i privrede - Poreska uprava - Regionalni centar Novi Sad - Filijala Novi Sad 1 broj 439-03909/2012-11-26/1, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija i privrede - Poreska uprava - Regionalni centar Novi Sad - Filijala Novi Sad 1 broj 414-28/02/251RO od 15. oktobra 2002. godine pokrenut je postupak utvrđivanja i naplate jednokratnog poreza na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu posebnim pogodnostima za podnosioca ustavne žalbe.

Prvostepeni organ je 30. oktobra 2002. godine doneo rešenje broj 433-2/02-251RO kojim je podnosiocu utvrđen jednokratni porez na ekstra dohodak, odnosno ekstra imovinu, na način i u iznosu bliže navedenom u ovom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 13. novembra 2002. godine izjavio žalbu, koja je usvojena u prvom stepenu, pa je prvostepeni organ doneo rešenje broj 433-2/02-251-1 od 15. novembra 2002. godine kojim je podnosiocu utvrđen jednokratni porez na ekstra dohodak, odnosno ekstra imovinu, na način i u iznosu bliže navedenom u ovom rešenju.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnosilac je 28. novembra 2002. godine izjavio žalbu, pa je rešenjem drugostepenog organa broj 43-129/2002 od 16. decembra 2002. godine poništeno ovo rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 433-2/02/00251 od 23. decembra 2002. godine kojim je podnosiocu utvrđen jednokratni porez na ekstra dohodak, odnosno ekstra imovinu, na način i u iznosu bliže navedenom u ovom rešenju.

Protiv ovog rešenja podnosilac je 22. maja 2003. godine podneo žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 43-20/2003 od 23. juna 2003. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je podneo tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3085/03 od 29. septembra 2004. godine, sa obrazloženjem da Vrhovni sud Srbije bez dostavljenih spisa predmeta nije mogao da proveri pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja.

Rešenjem drugostepenog organa broj 43-20/03 od 17. februara 2005. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 23. decembra 2002. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Dopisom prvostepenog organa od 6. februara 2007. godine naloženo je podnosiocu dostavljanje određene dokumentacije, po čemu je podnosilac i postupio.

Rešenjem prvostepenog organa broj 439-03909/2012-11-26/1 od 28. avgusta 2012. godine podnosiocu je utvrđen jednokratni porez na ekstra dohodak, odnosno ekstra imovinu, na način i u iznosu bliže navedenom u ovom rešenju.

Protiv ovog rešenja podnosilac je 11. septembra 2012. godine izjavio žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 43-1/2012 od 20. avgusta 2013. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 9. septembra 2013. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 14411/13 od 23. oktobra 2015. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilno nalaženje drugostepenog organa da je u toku postupka potvrđena činjenica o nepostojanju upotrebne dozvole za predmetni deo izgrađenog objekta i da je nedvosmisleno utvrđeno da je podnosilac izgradio nekretninu čija je vrednost veća od 500.000,00 EUR, odnosno reprezentativni objekat je površine koja je veća od dozvoljene, čime su ispunjeni uslovi za oporezivanje iz člana 2. i člana 3. stav 1. tačka 14. i stav 3. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu; da je predmetna nekretnina izgrađena suprotno planu i da nalaz podnosiočevih veštaka nije zanemaren, ali je odlučeno da se ne prihvati, jer se njime ne utvrđuje bilo kakva vrednost objekta, već neosnovano obrazlaže nepostojanje osnova za oporezivanje, a čije je postojanje svojim nadležnostima utvrdio poreski organ; da je pravilno zaključio tuženi organ da pravo poreske uprave na utvrđivanje i naplatu jednokratnog poreza ne zastareva, posebno kod činjenice da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje poreske obaveze izvršeno prema momentu stupanja na snagu Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu; da navodi tužbe da je Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i stambene poslove izdao podnosiocu rešenje o odobrenju za izgradnju 26. novembra 2004. godine nisu osnovani, jer je odlučno pri utvrđivanju ove vrste poreza izdavanje upotrebne dozvole za objekat; da podnosilac u tužbi nije naveo nijednu novu okolnost, niti pružio novi dokaz koji nije cenjen u do sada sprovedenom upravnom postupku, a koji bi mogao biti od uticaja na odluku u ovoj upravnoj stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe 13. novembra 2002. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, a da je predmetni upravnosudski postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 14411/13 od 23. oktobra 2015. godine . Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak trajao skoro 13 godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova u upravnom sporu , kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo izuzetno složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je legitiman interes podnosioca da se o postojanju njegove poreske obaveze i iznosu iste odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje upravnih organa, odnosno sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud konstatuje da su u osporenom postupku doneta tri prvostepena rešenja , četiri rešenja drugostepenog organa uprave, te da su vođena dva upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br oj 17271/04 od 10. juna 2008. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da, nakon što je rešenjem drugostepenog organa od 17. februara 2005. godine poništeno prvostepeno rešenje, prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo novi upravni akt tek 28. avgusta 2012. godine, odnosno nakon više od sedam godina. Sud konstatuje i da je o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv konačnog upravnog akta podnetoj 9. septembra 2012. godine odlučeno tek osporenom presudom od 23. oktobra 2015. godine, dakle nakon više od tri godine.

Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo dugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku.

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, izrazio sledeće stavove:

- da podnosilac predstavke treba sam da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na nj ega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, 11681/85 od 7. jula 1989. godine);

- da je podnositeljka predstavke imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom ( odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 );

- da tokom upravnog postupka podnosilac predstavke nije ni pokušao iskoristiti dostupna domaća pravna sredstva, uprkos činjenici da nije nikad osporavao njihovu delotvornost i da ga to što je od predsednika Upravnog suda tražio obaveštenje o napretku svog slučaja nije oslobodilo obaveze iskorišćavanja dostupnih domaćih pravnih sredstva (odluka o dopuštenosti u predmetu Grčar protiv Hrvatske, 22715/09 od 17. septembra 2013. godine).

Primenjujući prethodno navedene stavove na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak mogao trajati kraće da je podnosilac ustavne žalbe koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“. Naime , nakon što je rešenjem drugostepenog organa od 17. februara 2005. godine poništeno prvostepeno rešenje, prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo novi upravni akt tek 28. avgusta 2012. godine, odnosno nakon više od sedam godina. Podnosilac je već nakon 30 dana imao pravo da zahteva postupanje prvostepenog organa po naloženom iz drugostepenog rešenja.

Međutim, ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zaj emčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da je postupak pravnosnažno okončan za skoro 13 godina. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja pre dmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa , odnosno suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom suda povređeno pravo na pravično suđenje , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom i prilozima koji su uz nju dostavljeni, podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nedostatke sprovedenog dokaznog postupka pred organom uprave i sudom, koji su imali za posledicu da u upravnosudskom postupku činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, a iz čega je proizašla ustavnopravno neprihvatljiva primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao najpre u žalbi, a potom i u tužbi Upravnom sudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su očigledno neosnovani navodi podnosioca da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost, saglasno odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Naime, odredbom člana 31. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti propisano je da se odredbe o zastarelosti iz poreskih zakona ne primenjuju u postupku utvrđivanja i naplate jednokratnog poreza.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da bi do njegove povrede moglo doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u poreskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti