Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 21 godinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 21 godinu i devet meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Ratkovića iz sela Miščića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vojislava Ratkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 79/92, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Vojislava Ratkovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 308/13 od 22. avgusta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Ratković, iz sela Miščića je, 17. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Dušana Ilića, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 79/92, kao i protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 308/13 od 22. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje i tok predmetnog postupka, navodeći: da je još 16. decembra 1991. godine Opštinskom sudu u Novom Pazaru podneo tužbu protiv svog poslodavca, Preduzeća „Lipa“ u Novom Pazaru, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i da o njegovom tužbenom zahtevu nije odlučeno već se postupak zasnivao samo na procesnim stvarima.

Predložio je da Ustavni sud „prizna predlog za povraćaj u pređašnje stanje“ i utvrdi da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P 1. 79/92, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. decembra 1991. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tuženog Preduzeća za ugostiteljstvo, turizam, trgovinu i spoljnu trgovinu „Lipa“ iz Novog Pazara, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa. Predmet je dobio broj P1. 79/92.

Pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru bila su zakazana četiri ročišta koja nisu bila održana zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga. Na ročište od 16. septembra 1992. godine stranke nisu pristupile, te je sud doneo rešenje P1. 79/92 od 16. septembra 1992. godine, kojim je određeno da postupak miruje od 16. septembra 1992. godine, i da nastavak postupka stranke mogu tražiti po proteku četiri meseca od dana kada je nastupilo mirovanje, a ako nijedna stranka ne predloži nastavak postupka, smatra se da je tužba povučena. Navedeno rešenje o mirovanju postupka podnosilac je primio 27. septembra 1992. godine, za šta postoji dokaz u spisima predmeta – povratnica. Kako stranke u određenom roku od četiri meseca nisu predložile nastavak postupka, Opštinski sud u Novom Pazaru je doneo rešenje P1. 79/92 od 18. januara 1993. godine, kojim je određeno da se tužba smatra povučenom. Navedeno rešenje podnosilac je primio 25. januara 1993. godine, za šta postoji dokaz u spisima predmeta – povratnica.

Podnosilac je 25. januara 1993. godine tražio povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za traženje nastavka postupka nakon mirovanja, i sud je tek 10. aprila 2003. godine zakazao ročište koje nije bilo održano jer tužilac nije došao. Dalje, ročište zakazano za 20. maj 2003. godine nije bilo održano na zahtev tužioca. Na ročištu od 17. juna 2003. godine punomoćnik tužioca je naveo da tužilac nije primio ni rešenje o mirovanju postupka, niti rešenje kojim je utvrđeno da je tužba povučena. Opštinski sud u Novom Pazaru je doneo rešenje P1. 79/92 od 17. juna 2003. godine, kojim je odbijen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 7/04 od 27. januara 2004. godine odbačena je kao neblagovremena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 79/92 od 17. juna 2003. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev II 805/04 od 7. jula 2004. godine ukinuto je rešenje Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 7/04 od 27. januara 2004. godine i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca. Dalje, drugostepeni sud nije postupio po rešenju revizijskog suda i nije odlučio o žalbi tužioca, već je postupak dalje vođen pred prvostepenim sudom.

Pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru prvo ročište, zakazano za 26. septembar 2007. godine, nije održano zbog procesnih razloga, a sledeće ročište, zakazano za 23. avgust 2012. godine, takođe nije održano jer tužilac nije došao. Na ročištu od 24. septembra 2012. godine izvršen je uvid u spise predmeta i obaveštenje pošte u Novom Pazaru. Zatim, ročište od 17. oktobra 2012. godine nije održano na zahtev tužioca, a sledeće ročište je održano 21. septembar 2012. godine i na njemu su saslušane parnične stranke.

Osnovni sud u Novom Pazaru je 25. decembra 2012. godine dostavio spise predmeta Višem sudu u Novom Pazaru radi odlučivanja o žalbi protiv prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 79/92 od 17. juna 2003. godine, navodeći da to rešenje nije ukinuto revizijskim rešenjem, već je Vrhovni sud Srbije ukinuo rešenje Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 7/04 od 27. januara 2004. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca.

Rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 86/13 od 21. februara 2013. godine usvojena je žalba tužioca, ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 79/92 od 17. juna 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je pred prvostepenim sudom, novoobrazovanim nadležnim Osnovnim sudom u Novom Pazaru, održano ročište 11. marta 2013. godine na kome su saslušane parnične stranke i izvršen je uvid u spise predmeta i rešenjem Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 79/92 od 11. marta 2013. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog roka da se nastavi postupak nakon mirovanja.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 308/13 od 22. avgusta 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 79/92 od 11. marta 2013. godine.

U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je tužilac 25. januara 1993. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje u kome je istakao da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 79/92 od 16. septembra 1992. godine, utvrđeno da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje; da je rok za pokretanje postupka iz mirovanja protekao 16. januara 1993. godine, te je tužilac isti propustio, navodeći da je u vreme propuštanja roka bio na kućnom lečenju, što ga je sprečilo da preduzme ovu radnju; da je odredbom člana 111. Zakona o parničnom postupku propisano da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kada postoje opravdani razlozi za propuštanje, a odredbom člana 113. Zakona o parničnom postupku propisano je da vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljeno ako je propušten rok iz člana 112. st. 2. i 3, ili ako je propušteno ročište određeno povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje; da je tužilac bio u obavezi da u smislu člana 118. stav 4. tada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90), istovremeno sa podnošenjem predloga, izvrši i propuštenu radnju, tj. da podnese predlog za nastavak postupka nakon mirovanja, te kako to nije učinio, njegov predlog za vraćanje u pređanje stanje je neosnovan.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 111/14 od 19. februara 2014. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 308/12 od 22. avgusta 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 35. Ustava utvrđeno je pravo na rehabilitaciju i pravo na naknadu štete.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 1 5 godina, tako je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 16. decembra 1991. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 21 godine i devet meseci u kome nije doneta nijedna meritorna odluka, već je samo procesno odlučivano, nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje predmetnog postupka leži na parničnom sudu koji je deset godina bio potpuno neaktivan – od 25. januara 1993. godine, kada je podnosilac tražio povraćaj u pređašnje stanje, do 10. aprila 2003. godine, kada je zakazano prvo ročište koje inače nije bilo održano i, zatim, nakon deset i po godina od podnetog zahteva podnosioca, sud je odbio njegov predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Dalje, nakon donošenja revizijskog rešenja kojim je ukinuto drugostepeno rešenje kojim je odbačena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja kojim je odbijen njegov predlog za povraćaj u pređašnje stanje, drugostepeni sud nije postupio po nalogu revizijskog suda da ponovo odluči o žalbi protiv prvostepenog rešenja, već je prvostepeni sud, nakon tri godine od donošenja revizijskog rešenja, zakazao ročište koje nije održano (26. septembra 2007. godine), a zatim je nakon pet godina zakazao ročište koje ponovo nije održano (23. avgusta 2012. godine). Zatim je Viši sud u Novom Pazaru, kao nadležan drugostepeni sud, postupio po nalogu iz revizijskog rešenja i 21. februara 2013. godine odlučio tako što je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak. Dalje, prvostepeni sud je nakon godinu dana odbio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje i postupak je pravnosnažno okončan drugostepenim procesnim rešenjem od 22. avgusta 2013. godine, dakle nakon 21 godinu i devet meseci od podnete tužbe.

Ustavni sud nalazi da, imajući u vidu da je tužba podneta radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, predmet spora je bio nesumnjivo od egzistencijalnog značaja za podnosioca. Međutim, ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac deset godina bio potpuno pasivan i nije pokazivao nikakvo interesovanje kod postupajućeg suda za ubrzanje postupka, zatim je pred sudom izjavio da nije primio rešenje o mirovanju postupka i rešenje kojim se tužba smatra povučenom, međutim u spisima postoje dokazi da je podnosilac ta rešenja primio.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku koji je trajao 21 godinu i devet meseci, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P1. 79/12, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru pod istim brojem.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i ponašanje podnosioca tokom trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu osporavanja rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 308/13 od 22. avgusta 2013. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 79/92 od 11. marta 2013. godine kojim je odbijen predlog podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan osporenom odlukom, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom nakon nadležnih parničnih sudova, preispita zakonitost osporenog rešenja. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i pogrešnom ocenom određenih dokaza koje on smatra bitnim za odlučivanje u predmetnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili prihvatanja odnosno neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe protiv prvostepenog rešenja ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Po oceni Suda, drugostepeni sud je u osporenom rešenju dao jasne, detaljno argumentovane i ustavnopravno prihvatljive razloge, na osnovu kojih je odbijen predlog za povraćaj u pređašnje stanje, zasnovan na zaključku da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi da se postupak vrati u stanje u kome se nalazio pre propuštanja, jer za to nisu postojali opravdani razlozi. Naime, drugostepeni sud je u osporenom rešenju pošao od merodavnih odredaba Zakona o parničnom postupku i dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da podnosilac nije sudu dostavio valjane dokaze o razlozima koji su ga sprečili da ne pokrene postupak nakon njegovog mirovanja, zbog čega je potvrdio prvostepeno rešenje kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog roka da se nastavi postupak nakon mirovanja. Stoga su neprihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 308/13 od 22. avgusta 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navodi iz ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima o povredi navedenog ustavnog prava.

Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 308/13 od 22. avgusta 2013. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 21 godinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti