Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da je podnosilac značajno doprineo dužini postupka, a da su redovni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8348/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miomira Nikolića iz Bitolja, Republika Makedonija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miomira Nikolića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio u predmetu Osnovnog suda u Kruševcu P. 432/12.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miomira Nikolića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 432/12 od 21. novembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 924/13 od 17. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miomir Nikolić iz Bitolja, Republika Makedonija, podneo je Ustavnom sudu, 17. oktobra 2013. godine, pre ko punomoćnika Srđana Aleksića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 2. izreke , zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da je drugostepeni sud osporenom presudom propustio da o ceni sve relevantne navode iz njegove žalbe i da o njima iznes e svoj stav; da se, u konkretnom slučaju, „radilo o svojinskom predmetu koji po zakonu ne zastareva“; da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i b ez odugovlačenja. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava i da Apelacioni sud u Kragujevcu ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 432/12 od 21. novembra 2012. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 432/12 (ranije spis Opštinskog suda u Kruševcu P. 2426/97) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 2 6. septembra 1997. godine Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv tužene N. N, radi utvrđenja da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju R. broj 779/71 i radi utvrđenja da je tužilac vlasnik ½ katastarske parcele 1467/2 , KO Kapidžija , sa svim objektima na toj parceli i ¼ katastarske parcele 1466 , KO Kapidžija, po osnovu nasleđa. Nakon smrti tužene N. N. u parnicu su stupili njeni zakonski naslednici L. E, R. D. i M. R.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 49 ročišta za glavnu raspravu , od kojih je 22 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i dva svedoka i izvršen uvid u dokumentaciju od zna čaja za presuđenje. Preostalih 27 ročišta za glavnu raspravu nije održano , i to 15 ročišta zbog krivice tužioca ili njegovog punomoćnika jer je punomoćnik tužioca izostao šest puta sa ročišta a tužilac pet puta , iako su uredno bili pozivani, p ravdajući izostanke sprečenošću, i četiri ročišta nisu održana na zahtev punomoćnika tužioca. Zbog sprečenosti postupajućeg sudije nisu održana dva ročišta za glavnu raspravu.

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu od 30. oktobra 1997. godine, na zahtev tužene, određeno je mirovanje postupka zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca. Postupak je nastavljen 26. marta 1998. godine.

Na predlog punomoćnika tužioca, a radi pribavljanja dokumentacije, postupak je bio prekinut u periodu od 8. februara 2007. do 11. novembra 2008. godine .

Postupak je bio prekinut i u periodu od 30. septembra 2009. do 5. aprila 2012. godine, zbog smrti tužene N. N. U navedenom periodu tužilac je podnescima od 20. septembra 2010. i 29. avgusta 2011. godine (bez navođenja imena lica koja bi trebalo da preuzmu postupak) i 16. novembra 2011. godine (kada je naveo ko su testamentalni naslednici pok. N. N, koji bi trebalo da preuzmu postupak) predlagao nastavak postupka.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 432/12 od 21. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je on vlasnik po osnovu nasleđa na katastarskoj parceli broj 1467/2, površine 5,20 ari , KO Kapidžija u delu od 3/4 i kat astarskoj parceli broj 1466 , površine 52,51 ar , KO Kapidžij a u delu od 3/4, kao i da se poništi pravno dejstvo raspolaganja za traženi idealni deo navedenih nepokretnosti po osnovu testamenta pok. N. N, R. broj 125/02 od 25. januara 2002. godine koji je sastavljen kod Opštinskog suda u Kruševcu, ugovora o doživotnom izdržavanju R. broj 26/02 od 10. januara 2002. godine, koji je zaključen između pok. N N, kao primaoca izdržavanja, i tužene M. R, kao davaoca izdržavanja, i ugovora o doživotnom izdržavanju R. broj 779/71 zaključenog između pok. J. N, kao primaoca izdržavanja, i N. N, kao davaoca izdržavanja, te da mu tuženi ova prava priznaju i da mu označene nepokretnosti predaju u svojinu i državinu putem civilne ili fizičke deobe i dozvole uknjiženje nepokretnosti u označenom kvotnom delu; stavom drugim izreke tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv prvostepene presude tužilac je 9. januara 2013. godine izjavio žalbu kojom je presudu pobijao iz svih razloga predviđenih članom 360 . ZPP.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 924/13 od 17. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 432/12 od 21. novembra 2012. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je sada pok. J. N. preminuo 1972. godine, a da su njegovi zakonski naslednici sin, ovde tužilac, i supruga, ovde tužena, sada pok. N. N; da je pok. J. N. bio vlasnik parcela 1467/2 i 1466 , KO Kapidžija; da je pok. J. N. sa svojom suprugom sada pok. N. N. zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju R. broj 779/71; da je sada pok. N. N. sa tuženom M. R. zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju R. broj 26/02 i ovim ugovorom sada pok. N. N, kao primalac izdržavanja, ostavila je tuženoj M. R. određenu imovinu; da je pok. N. N. 25. januara 2002. godine u predmetu R. broj 125/02 sačinila testament u korist tuženih L. R. i R. D, svojih rođaka; da je tužilac upućen na parnicu posle smrti pok. J. N. da dokaže da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju R. broj 779/71 i da je tužilac vlasnik parcela 1467/2 i 1466 u kvoti od ½ odnosno po ¼ po osnovu nasleđa iza smrti svoga oca J. N, pa je tužilac 26. septembra 1997. godine podneo tužbu i pokrenuo ovu parnicu; da su tokom postupka tuženi istakli prigovor zastarelosti; da prvostepeni sud pravilno nalazi da je prigovor osnovan jer je od momenta smrti pok. J. N, pa do podnošenja tužbe proteklo 25 godina; da je prvostepeni sud, takođe, pravilno našao da se odredbe o zastarelosti primenjuju samo između naslednika istog ostavioca i da se u konkretnom slučaju mogu primeniti jer su i pok. N. N. i tužilac naslednici ostavioca, ali da rokovi zastarelosti važe i prema zakonskim naslednicima pok. N. N, koji su u parnicu stupili nakon njene smrti; da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe člana 144. Zakona o nasleđivanju ( „Službeni list FNRJ“, broj 20/55 i „Službeni list SFRJ“ broj 12 /65) koji je važio u vreme smrti pok. J. N.

Drugostepeni sud nalazi da se neosnovano žalbom tužioca pobija prvostepena presuda zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava i ističe da prvostepeni sud nije izvršio uvid u spise raspravljanja zaostavštine pok. J. N, čime je sud učinio bitnu povredu postupka, a zbog čega nije pravilno utvrdio da je tužilac blagovremeno podneo tužbu za osporavanje punovažnosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključen između pokojnog J. N. i sada pokojne N. N. i da je tim osporavanjem nastupio prekid u proteku svih rokova, pa i zastarelosti i da je trebalo posle izvedenih dokaza odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca, jer se radi o svojinskom zahtevu koji ne zastareva, kao i da je sada pok. N. N. bila nesavestni sticalac, a samim tim i tuženi kao njeni naslednici. Drugostepeni sud ukazuje da je tačno da spisi predmeta O. 363/72 kojima je raspravljena zaostavština pokojnog J. N. nisu združeni, ali se uvidom u ove spise ne bi mogle utvrditi bitne činjenice za odlučivanje u ovoj parnici, pa je nezdruživanje ovih spisa bez uticaja na odlučivanje. Takođe se neosnovano ističe da je podnošenjem ove tužbe došlo do prekida zastarelosti, jer je od smrti ostavioca pokojnog J. N, pa do podnošenja tužbe prošlo 25 godina, a 20 godina je maksimalni rok zastarelosti za nesavesnog držaoca stvari zaostavštine koji se računa od dana smrti pok. J. N. i isti je istekao 1992. godine, dakle pet godina pre podnošenja ove tužbe, pa je prvostepeni sud primenjujući odredbe člana 144 . ZON, koji je važio u vreme smrti pok. J. N, pravilno odlučio kada je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan. U ovoj parnici se radi o utvrđivanju prava svojine po osnovu nasleđa, tako da se primenjuju odredbe Zakona o nasleđivanju, između ostalog i odredbe člana 144 . ZON, koji je važio u vreme smrti pok. J. N, stoga su žalbeni navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

4. Odredbama Ustava koje podnosilac u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 144. Zakona o nasleđivanju ("Službeni list SFRJ", broj 42/65), koji je važio u trenutku smrti ostavioca pok. J. N, bilo je propisano da pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za godinu dana od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta, dok prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina.

Zakon o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) propisuje: da pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva, a da se time ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja (član 221.); da će se n asleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviti po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu, kao i da će se na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja (član 237.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se tvrdi da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jemče i njihova zaštita u postupku po ustavnoj žalbi obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe, od dana podnošenja tužbe do dana donošenj a presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 924/13 od 17. aprila 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan ovaj postupak, trajao skoro 15 i po godina.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio relativno složen, i pravno i činjenično.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika, bitno doprineo trajanju postupka. Ovo posebno zato što veći broj ročišta nije održan upravo krivicom podnosioca ustavne žalbe ili njegovog punomoćnika. Naime, pet ročišta za glavnu raspravu nije održano jer nije pristupao tužilac iako je uredno bio pozvan pozivom za saslušanje u svojstvu parnične stranke. Takođe, procesnu disciplinu nije poštovao ni njegov punomoćnik, jer na ukupno šest ročišta nije pristupao, iako je uredno bio pozvan, pri čemu još četiri ročišta nisu održana jer je punomoćnik tražio njihovo odlaganje. Uz ovo, na inicijativu tužioca određen je 8. februara 2007. godine prekid postupka, koji je trajao do 11. novembra 2008. godine, a postupak je na zahtev tužene bio u mirovanju od 30. oktobra 1997. do 26. marta 1998. godine, jer se na prvom zakazanom ročištu nije pojavio uredno pozvani punomoćnik tužioca. Ustavni sud istovremeno konstatuje da je efikasno okončanje postupka bilo u interesu podnosi oca, mada njegovo ponašanje ne govori u prilog tome .

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud ročišta za glavnu raspravu zakazivao redovno, onda kad postupak nije bio u mirovanju ili prekidu. Ustavni sud ukazuje da se periodi kada je postupak bio prekinut ne mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu, budući da je prvi prekid, u trajanju od 8. februara 2007. do 11. novembra 2008. godine, bio određen na zahtev punomoćnika podnosioca ustavne žalbe kako bi pribavio određenu dokumentaciju, a drugi prekid postupka, od 30. septembra 2009. do 5. aprila 2012. godine, bio je određen zbog smrti tužene N. N, pri čemu je punomoćnik podnosioca tek u podnesku od 16. novembra 2011. godine naveo naslednike pok. N. N, koji bi trebalo da preuzmu postupak, a u spisima nema dokaza da su u navedenom periodu sami naslednici predlagali da se postupak nastavi. Ovi prekidi postupka trajali su ukupno četiri godine i tri meseca. Kada je reč o postupanju Apelacionog suda u Kragujevcu, postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe okončan je, računajući od dana i zjavljivanja žalbe do dana kada je doneta drugo stepena presuda, u roku od tri meseca.

Polazeći od prethodno detaljno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumne dužine trajanja postupka, a posebno doprinosa podnosioca njegovom trajanju, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1 . izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporene presude, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je prilikom donošenja osporenih presuda pogrešno primenjeno materijalno pravo na njegovu štetu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda. Naime, prema odredbi člana 237. važećeg Zakona o nasleđivanju, nasleđa otvorena pre stupanja na snagu tog zakona, kao i ugovori o doživotnom izdržavanju koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu navedenog zakona raspraviće se po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu. Stoga se, u konkretnom slučaju, na rokove zastarelosti prava podnosioca da kao naslednik zahteva predmetnu imovinu, imaju primeniti odredbe Zakona o nasleđivanju iz 1965. godine, koji je važio u vreme smrti ostavioca J. N.

Polazeći od navedenog, i činjenice da je podnosilac ustavne žalbe 26. septembra 1997. godine podneo tužbu kojom je, pored ostalog, tražio da se utvrdi da je vlasnik predmetnih nepokretnosti u određenom delu po osnovu nasleđa iza pok. J. M, koji je preminuo 1972. godine , proizlazi da je, u smislu odredbe člana 144. Zakona o nasleđivanju od 1965. godine, pravo na nasleđivanje predmetnih nepokretnosti bilo zastarelo znatno pre podnošenja navedene tužbe. Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe nije u zakonskom roku od godinu dana od dana kada je saznao za svoje pravo i držaoca stvari, niti je u roku od deset, odnosno 20 godina od smrti ostavioca pok. J. N, podneo predmetnu tužbu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, te da osporenim presudama njemu nije povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u predmetnom sporu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasniva i na činjenici da je drugostepeni sud u osporenoj presudi propustio da o ceni sve relevantne navode iz njegove žalbe i da o njima iznes e svoj stav. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava . Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decemb ra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (odluka u predmetu: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .).

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi istakao na kojim navodima i dokazima temelji svoju odluku i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je predmetno potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo , te da se pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu zaključio da je Apelacioni sud cenio žalbene navode po dnosioca, dajući pritom razumljive i argumentovane razloge za pravni stav o neosnovanosti navedenog redovnog pravnog sredstva. S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da je sud pravnog leka ustavnopravno valjano obrazložio svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da je obrazloženje osporene drugostepene presude u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosi ocu ustavne žalbe osporen im presudama ni je povređen o pravo na pravično suđenje, pa je i u tom delu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Kako su podnosioci povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu zajemčenih odredbama čl. 36. i 58. Ustava obrazloži li na isti način na koji su to učini li i za povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao ove navode podnosi oca.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti