Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 18 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku pokrenutom 1994. godine. Zbog trajanja postupka od skoro 18 godina, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Jovanovića i Svetlane Jovanović, oboje iz Sopota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Jovanovića i Svetlane Jovanović i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 133/2007-94 (ranije P. 344/94) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Jovanović i Svetlana Jovanović, oboje iz Sopota, su 22. februara 2011. godine, preko punomoćnika Nade Stevanović, advokata iz Sopota , Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 133/2007-94, kao i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da je osporeni parnični postupak, u kome su najpre imali svojstvo tuženih, pa zatim protivtužilaca i tužilaca, započeo još 1994. godine. Spor je vođen radi njihovog iseljenja iz kuće i pomoćnog objekta, te utvrđenja prava svojine na nepokretnostima, kao i pokretnim stvarima, a po osnovu ulaganja i sticanja u porodičnoj zajednici. Iako je spor radi iseljenja pravnosnažno okončan još 1996. godine, po njihovoj protivtužbi, odnosno tužbi, u trenutku podnošenja ustavne žalbe, spor još uvek traje. Nerazumno trajanje postupka, po mišljenju podnosilaca, je rezultat kako ponašanja suprotne strane, koja je "stalnim proširivanjem" rešene tužbe za iseljenje unosila "konfuziju" u postupak, tako i neažurnog postupanja sudova. Podnosioci smatraju da je suprotna strana u postupku imala povlašćen položaj jer je sud u ovom sporu jedino ažurno odlučio o iseljenju podnosilaca, donoseći nezakonito delimičnu presudu, i protivzakonito dozvolio proširenje već rešene tužbe, te pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, ističu i povredu prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava. Tražili su naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Drugog osnovnog suda u Beogradu - Sudska jedinica u Sopotu dostavljanje spisa predmeta P. 1534/12 (broj P. 133/2007-94 ranijeg Opštinskog suda u Sopotu), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

B.J. i B.J. (roditelji podnosioca ustavne žalbe Tomislava Jovanovića) su, u svojstvu tužilaca, protiv tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe Tomislava Jovanovića i Svetlane Jovanović (sina i snahe) podneli 18. septembra 1994. godine tužbu Opštinskom sudu u Sopotu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi iseljenja iz kuće i pomoćnih objekata, sa predlogom za izdavanje privremene mere zabrane prodaje stoke iz štale. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 344/94. Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu i usvajanja privremene mere, Opštinski sud je 29. decembra 1994. godine spisima ovog predmeta spojio predmet P. 484/94, radi jednovremenog raspravljanja, a po protivtužbi prvotuženog Tomislava Jovanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnetoj 15. decembra 1994. godine protiv prvotužioca pred istim sudom. Protivtužba je podneta radi utvrđenja da je Tomislav Jovanović isključivi vlasnik pomoćne zgrade i poljoprivrednih mašina, kao nove imovine stečene u toku trajanja zajednice sa tuženima, te da je stekao pravo svojine na 1/4 idealnog dela nepokretnosti prvotužioca B.J, upisanih na katastarskoj parceli 39, KO Dučina, po osnovu ulaganja.

Do donošenja delimične presude bilo je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, održano je sedam, a jedno ročište je odloženo na predlog punomoćnika tuženih, zbog sprečenosti da prisustvuje ročištu. Na održanim ročištima saslušano je deset svedoka i izveden dokaz saslušanjem u svojstvu parnične stranke.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Sopotu P. 344/94 od 19. septembra 1995. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca za iseljenje tuženih. Odlučujući o žalbi tuženih, izjavljenoj 19. februara 1996. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 3313/96 od 28. juna 1996. godine kojom je potvrdio navedenu delimičnu presudu i žalbe tuženih odbio kao neosnovane. Postupak je nastavljen pod istim brojem, ali je došlo do subjektivnog preinačenja tužbe tako da je protivtužbeni zahtev proširen i na J.B. (majku Tomislava Jovanovića), a Svetlana Jovanović je označena kao protivtužilja, zajedno sa Tomislavom Jovanovićem.

Presudom Opštinskog suda u Sopotu P. 344/94 od 24. januara 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih B.J. i B.J. i obavezani su podnosioci ustavne žalbe da im predaju u svojinu i državinu traktor, traktorska kola i dvobrazni plug, dok je odbijen njihov zahtev za predaju kosačice i grabuljače. Istom presudom usvojen je protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i obavezana suprotna strana da im isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom na ime njihovog doprinosa u sticanju u porodičnoj zajedenici. Do donošenja presude Opštinski sud je zakazao 26 ročišta za glavnu raspravu. Održano je 18 ročišta, na kojima je saslušano 15 svedoka, sprovedeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke, poljoprivredne struke i finansijske struke, pribavljeni izveštaji iz NP "Politika" Beograd, VP broj 9470, te pribavljen iskaz svedoka saslušanog putem zamolnice. Preostalih osam ročišta nije održano iz sledećih razloga: dva puta na predlog punomoćnika tuženih-protivtužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri puta jer sudu nisu blagovremeno dostavljeni traženi izveštaji i udovoljeno zamolnici za saslušanje svedoka (iako je više puta urgirano) i jednom zbog izostanka parničnih stranka usled vremenskih neprilika.

Odlučujući o žalbi tužilaca-protivtuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13455/02 od 22. januara 2003. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u Sopotu P. 344/94 od 24. januara 2002. godine samo u odbijajućem delu tužbenog zahteva tužilaca-protivtuženih (za predaju u državinu i svojinu kosačice i grabuljače), dok je u preostalom delu presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Predmet je pred Opštinskim sudom u Sopotu dobio novi broj P. 41/03-94.

U ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud u Sopotu je presudom P. 41/03-94 od 29. novembra 2005. godine, u prvom stavu izreke odbio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene (u međuvremenu je preminuo prvotužilac-protivtuženi) da joj tuženi-protivtužioci predaju u svojinu i državinu kosačicu, a usvojio protivtužbeni zahtev da se tužilja-protivtužena obaveže da tuženima-proitvtužiocima isplati iznos od 107.520,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. marta 2004. godine, kao dana veštačenja, a na ime njihovog doprinosa sticanju u porodičnoj zajednici - pokretnih i nepokretnih stvari kao u izreci, te u trećem stavu izreke obavezao tužilju-protivtuženu da naknadi troškove postupka suprotnoj strani. Navedena presuda doneta je nakon osam održanih, od 18 zakazanih, ročišta (deset ročišta nije održano: jer su četiri puta izostali tuženi-protivtužioci iako su uredno bili pozvani; zbog jednog izostanka uredno pozvanog svedoka; jer je punomoćnik tužilje tražio odlaganje; zbog izostanka uredno pozvane tužilje; te zbog ponovljenih naloga da punomoćnik tuženih-protivtužilaca uredi tužbu shodno nalogu iz drugostepenog rešenja). Dopunsko veštačenje od strane veštaka finansijske struke je sprovedeno 30. marta 2004. godine, da bi punomoćnik tuženih-protivtužilaca mogao da precizira protivtužbeni zahtev, a što je i učinio 29. novembra 2005. godine, na dan zaključenja glavne rasprave.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8017/06 od 23. maja 2007. godine potvrdio prvostepenu presudu u prvom stavu izreke i odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, ali je u preostalom delu uvažio žalbu tužilje, te ukinuo presudu Opštinskog suda u Sopotu P. 41/03-94 od 29. novembra 2005. godine u drugom i trećem stavu izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U drugom ponovnom prvostepenom postupku P. 133-07-94, s obzirom na to da je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilje za predaju u državinu i svojinu kosilice, podnosioci ustavne žalbe su u nastavku parnice bili u položaju tužilaca, a ranije tužilja je postala tužena. Opštinski sud je do zaključenja glavne rasprave 14. maja 2008. godine zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih nisu održana četiri iz sledećih razloga: zbog izostanka uredno pozvanih parničnih stranaka, zbog traženja odlaganja punomoćnika tužene, te jer veštak nije pristupio na ročište, odnosno nije vratio spise predmeta sudu nakon veštačenja.

Nakon tri održana ročišta na kojima su tužioci precizirali tužbeni zahtev u skladu da sprovedenim dopunskim veštačenjem na okolnost vrednosti pokretnih stvari, pomoćnog objekta i bunara, Opštinski sud u Sopotu je presudom P. 133-07-94 od 14. maja 2008. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca pa je obavezna tužena da im plati iznos od 124.418,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. decembra 2007. godine kao dana veštačenja do isplate, na ime njihovog doprinosa u sticanju u porodičnoj zajednici, i to pomoćne zgrade i bunara izgrađenih na opisanoj parceli u izreci, te traktora, traktorskih gumenih kola, kosačice, dvobraznog pluga, drljače i prekrupače i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Protiv ove presude, Okružnom sudu u Beogradu, su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, kao i tužena, izjavili žalbe 21. avgusta 2008. godine, s tim što je tužena dostavila obrazloženje žalbe 2. septembra 2008. godine. Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem Gž. 387/10 od 20. maja 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje i spise ustupio Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom. Kako Viši sud u Beogradu nije prihvatio stvarnu nadležnost, spisi su dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 461/11 od 23. novembra 2011. godine utvrđeno je da je za odlučivanje o žalbama izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Sopotu, kao u sporu male vrednosti, nadležan Viši sud u Beogradu.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 1502/11 od 11. aprila 2012. godine odbijene su žalbe tužilaca i tužene i potvrđena presuda Opštinskog suda u Sopotu P. 133-07-94 od 14. maja 2008. godine. Podnosiocima ustavne žalbe, kao tužiocima, drugostepena presuda je uručena 20. juna 2012. godine.

4. Odredbama Ustava kojima se jemče prava na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36.stav 1.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1 .), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe takođe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18 . septembra 1994. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Sopotu protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao tuženih, i da je pravnosnažno okončan po tužbenom zahtevu 23. maja 2007. godine. Međutim, postupak po protivtužbi podnosilaca ustavne žalbe od 15. decembra 1994. godine, preinačenoj podneskom od 15. novembra 2001. godine, pravnosnažno je okončan presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 15021/11 od 11. aprila 2012. godine, koja je podnosiocima ustavne žalbe dostavljena 20. juna 2012. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba i u kome su podnosioci ustavne žalbe bili u položaju, i tuženih, i tužilaca, trajao je ukupno 17 godina i devet meseci .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od skoro 18 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem na okolnosti sticanja u pokretnih i nepokretnih stvari u zajednici, ali da to ne može biti opravdanje za četrnaestogodišnje trajanje prvostepenog parničnog postupka.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnosioce ustavne žalbe, bez obzira što je spor po protivtužbi, nakon preinačenja, spor male vrednosti.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da na strani podnosilaca ima doprinosa dužini trajanja postupka s obzirom na to da je njihov punomoćnik tri puta tražio odlaganje ročišta zbog sprečenosti, da su podnosioci, iako uredni pozivani, četiri puta izostajali sa ročišta za glavnu raspravu, te da jedno ročište nije održano jer ni jedna od parničnih stranaka sa punomoćnikom nije pristupila. Takođe, punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe, nije blagovremeno postupao po rešenjima suda da uredi tužbu shodno nalogu drugostepenog suda, već je to učinio posle više od godinu dana nakon obavljenog veštačenja. I suprotna strana je pravdanjem izostanaka sa ročišta ili izostajanjem i pored uredno primljenih poziva u izvesnoj meri doprinela trajanju postupka, ali ne i zloupotrebom procesnih ovlašćenja, kako to smatraju podnosioci.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Opštinskog suda u Sopotu. Nasuprot navodima podnosilaca, Opštinski sud je delimičnom presudom, upravo u cilju delotvornog postupanja, odlučio o zahtevu koji je sazreo za presuđenje, što je kao pravilno ocenio i drugostepeni sud. Međutim, o oceni Ustavnog suda o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govore donete dve prvostepene presude koje su obe ukinute u delu od strane drugostepenog suda i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje , da bi tek po donošenju treće prvostepene presude postupak bio okončan. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Međutim, i na strani drugostepenog suda stoji odgovornost za trajanje postupka po žalbi van granica razumnog roka, obzirom da je, zbog sporne nadležnosti suda, postupak po žalbi trajao tri godine i skoro sedam meseci.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sopotu u predmetu P. 133/2007-94 (ranije P. 344/94), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br.109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja parnice, doprinos podnosilaca trajanju postupka i vrstu spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli prevashodno zbog neažurnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Prema navodima podnosilaca, do povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, došlo je "stavljanjem suprotne strane u povlašćeni položaj" odlukama suda - delimičnom presudom i procesnim rešenjima. Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu dovesti u vezu sa povredom označenog ustavnog prava kojim se, zapravo, jemči da sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ne donose drugačije (različite) odluke i time dovode stranke u neravnopravan položaj. Podnosioci, nasuprot svojim tvrdnjama o povredi tog prava , nisu ustavnom žalbom osporili nijednu od presuda donetih u ovoj pravnoj stvari niti pružili dokaze da je u identičnoj činjenično-pravnoj situaciji drugačije odlučeno.

U suštini, navodima ustavne žalbe podnosioci su ukazali na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosilaca, te da ne postoje razlozi koji ukazuju na procesnu nepravičnost, jer se suprotna strana koristila legitimnim procesnim prav ima stranaka, a u rešenjima suda u postupku nije bilo arbitrerne i proizvoljne primene procesnih pravila.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević