Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o određivanju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja o određivanju pritvora. Ocenjeno je da su redovni sudovi pružili dovoljne i relevantne razloge za određivanje pritvora, uprkos terminološkoj omašci u prvostepenom rešenju, te da pritvor nije bio proizvoljan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko Veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Š. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. Š. izjavljena protiv rešenja sudije za prethodni postupak Prvog osnovnog suda u Beogradu Kpp. 351/18 od 21. decembra 2018. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Kpp. 351/18 Kv. 1838/18 od 21. decembra 2018. godine

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Š. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 25. januara 2019. godine, preko punomoćnika Z. A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja sudije za prethodni postupak Prvog osnovnog suda u Beogradu Kpp. 351/18 od 21. decembra 2018. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Kpp. 351/18 Kv. 1838/18 od 21. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, prava pritvorenog lica, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na slobodu kretanja, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako su prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije suštinski sadržana i u istaknutim, odnosno odgovarajućim pravima zajemčenim Ustavom, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je prema podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno određen pritvor, na osnovu člana 498. stav 1. u vezi sa članom 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno:

- da, u konkretnom slučaju, postupanje suda odiše arbitrarnošću i proizvoljnošću, i to kod činjenice da isti mimo uslova propisanih „uslovom“ i zakonom određuje pritvor podnosiocu ustavne žalbe;

- da nije bio ispunjen niti jedan od zakonom propisanih kumulativnih uslova, niti je sud u osporenim rešenjima naveo ustavnopravno prihvatljive razloge kojima bi se moglo obrazložiti zašto je pritvaranje podnosioca ustavne žalbe neophodno radi vođenja krivičnog postupka;

- da je sud u obrazloženju prvostepenog rešenja naveo reči „osnovno sumnjiv“ i da taj stepen sumnje predstavlja apsolutno nepoznati stepen sumnje sa stanovišta Zakonika o krivičnom postupku;

- da je sud odredio pritvor okrivljenom zbog navodnog ometanja postupka uticanjem na svedoke, a da je u osporenom rešenju samo nabrojao imena svedoka bez navođenja okolnosti na koje bi svedoci trebalo da budu saslušani;

- da osporena rešenja predstavljaju eklatantne primere tzv. odluka lapidarnog karaktera, odnosno odluka koje nisu obrazložene na način koji zadovoljava uslove i standarde pravičnog suđenja;

- da su sudovi povredili posebna prava okrivljenog kada su mimo ustavnih garantija doneli rešenje o određivanju pritvora u kojem su kao „osobitu okolnost“ naveli činjenicu da okrivljeni nije priznao krivicu;

- da su prethodno opisane povrede učinjene prilikom donošenja nezakonitog rešenja imale svoju posledicu i u povredi prava na slobodu kretanja prava na slobodu podnosioca.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, poništi osporena rešenja, utvrdi mu pravo na naknadu štete u iznosu od 4.500,00 evra i dosudi mu troškove za sastav ustavne žalbe u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Predlogom za određivanje pritvora Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Ky. 7166/18 od 19. decembra 2018. godine okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika n krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika, i predloženo je da se prema njemu odredi pritvor i to u smislu člana 498. stav 1. u vezi sa članom 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

Osporenim prvostepenim rešenjem sudije za prethodni postupak Prvog osnovnog suda u Beogradu Kpp. 351/18 od 21. decembra 2018. godine prema okrivljenom je određen pritvor u trajanju od 30 dana, koji se ima računati počev od 17. decembra 2018. godine u 12,00 časova kada je lišen slobode, a na osnovu člana 498. stav 1. u vezi sa članom 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je, prilikom odlučivanja o pritvoru, sudija za prethodni postupak imao u vidu rešenje Kv. 1826/18 od 21. decembra 2018.godine; da je osnovan predlog za određivanje pritvora prema okrivljenom u smislu člana 498. stav 1. u vezi člana 211. stav 1 tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku; da iz spisa predmeta proizlazi da je osumnjičeni A. Š. osnovno sumnjiv da je izvršio krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika; da je u daljem toku postupka potrebno saslušati svedoke i to I.B. iz Beograda, E.E. iz Beograda, P.P. iz Beograda, J.D. iz Beograda, R.S. iz Beograda i S.M. iz Beograda, na okolnosti krivičnih dela koja se osumnjičenom A. Š. stavljaju na teret, a pri činjenici da osumnjičeni A. Š. prilikom saslušanja kod Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu 19. decembra 2018. godine nije priznao izvršenje krivičnog dela, to po oceni sudije za prethodni postupak postoje osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će osumnjičeni A. Š. boravkom na slobodi uticati na svedoke I.B. iz Beograda, E.E. iz Beograda, P.P. iz Beograda, J.D. iz Beograda, R.S. iz Beograda i S.M. iz Beograda, zbog čega se pritvor javlja kao nužna i neophodna mera u cilju nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka, te su ispunjeni zakonski razlozi za određivanje pritvora u smislu člana 498. stav 1. u vezi člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

Branioci okrivljenog su protiv osporenog prvostepenog rešenja o određivanju pritvora izjavili žalbu koja je odbijena kao neosnovana osporenim drugostepenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Kpp. 351/18 Kv. 1838/18 od 21. decembra 2018. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja, drugostepeni sud je, pored ostalog naveo i sledeće: da je krivično vanpretresno veće razmotrilo spise predmeta, zajedno sa navodima žalbe branilaca osumnjičenog A. Š, advokata A. Z. i A. M, pa je našlo da je žalba branilaca osumnjičenog neosnovana; da je, po nalaženju krivičnog veća, pravilno postupio sudija za prethodni postupak odredivši pritvor prema osumnjičenom A. Š. iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1 tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da iz stanja u spisima predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da je osumnjičeni izvršio krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika i krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika, da se osumnjičeni branio ćutanjem, a da je u daljem toku postupka neophodno u svojstvu svedoka ispitati oštećene I.B, E.E, P.P, J.D, R.S. i S.M, a na sve okolnosti kritičnog događaja kome su oštećeni prisustvovali, zbog čega je veće našlo da sve navedene okolnosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na to da će osumnjičeni, ukoliko se nađe na slobodi, ometati postupak uticanjem na navedene svedoke oštećene, pa se pritvor po ovom zakonskom osnovu pokazuje kao neophodna i nužna mera za nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka; da je imajući u vidu navedeno, krivično vanpretresno veće odbilo žalbu branioca osumnjičenog kao neosnovanu, na osnovu odredaba člana 214. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, člana 467. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku i člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu ističe podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. (član 30. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, a da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije. (član 39. st. 1. i 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da je „osnov sumnje" skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela (član 2. stav 1. tačka 17)); da je „osnovana sumnja" skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela (član 2. stav 1. tačka 18)); da je „opravdana sumnja" skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe (član 2. stav 1. tačka 19); da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (član 211. stav 1. tačka 2)); da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 21. stav 4.), da se rešenje o produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca, da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.), da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (član 214. st. 1. do 3.).

5. Ustavni sud, razmatrajući iznete tvrdnje podnosioca, konstatuje da se suština navoda ustavne žalbe o povredi prava na slobodu i bezbednost, prava pritvorenog lica, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na slobodu kretanja, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava, u odnosu na osporena rešenja, zasniva na tvrdnjama da je prema njemu pritvor određen osporenim rešenjima iako nije bio ispunjen niti jedan od zakonom propisanih kumulativnih uslova za to, da sudovi nisu naveli zašto je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da je sud u obrazloženju prvostepenog rešenja naveo reči „osnovno sumnjiv“, da je sud odredio pritvor okrivljenom zbog navodnog ometanja postupka uticanjem na svedoke, bez navođenja okolnosti na koje bi svedoci trebalo da budu saslušani, kao i da ta rešenja nisu obrazložena na način koji zadovoljava uslove i standarde pravičnog suđenja. Ustavni sud konstatuje da će osnovanost svih ovih navoda, koje podnosilac jedinstveno argumentuje i zasniva na pravu na slobodu, meritorno ceniti u okviru istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. Ustava, uz poseban osvrt na istaknutu povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje, iz člana 32. stava 1. Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom predmetu, predlogom za određivanje pritvora Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Ky. 7166/18 od 19. decembra 2018. godine, okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika n krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika i predloženo da se prema njemu odredi pritvor i to u smislu člana 498. stav 1. u vezi sa članom 211. stav 1. tačka 2) ZKP. Na osnovu tog predloga, pritvor je i određen prema podnosiocu ustavne žalbe na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP.

Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim rešenjima i u postupku u kome je prema podnosiocu određen pritvor povređeno pravo na slobodu, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je tačan navod podnosioca da je sudija za prethodni postupak Prvog osnovnog suda u Beogradu u uvodu i obrazloženju prvostepenog rešenja o određivanju pritvora Kpp. 351/18 od 21. decembra 2018. godine naveo sintagmu „da je osumnjičeni Š. A. osnovno sumnjiv...“. Ova očigledna slovna omaška prvostepenog suda je ispravljena već u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, gde je, između ostalog navedeno „da iz stanja u spisima predmeta proizlazi postojanje osnovane sumnje da je osumnjičeni izvršio krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika i krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. Krivičnog zakonika“.

Međutim, sagledavajući celinu obrazloženja spornih rešenja, po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi su, adekvatno i individualizovano obrazložili postojanje odgovarajućeg stepena sumnje, u odnosu na osnov za određivanje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP, pored ostalog, navodeći u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja „da je u daljem toku postupka potrebno saslušati svedoke i to I.B. iz Beograda, E.E. iz Beograda, P.P. iz Beograda, J.D. iz Beograda, R.S. iz Beograda i S.M. iz Beograda, na okolnosti krivičnih dela koja se osumnjičenom Š. A. stavljaju na teret“, odnosno još preciznije navodeći u obrazloženju osporenog drugostepenog osporenog rešenja „da je u daljem toku postupka neophodno u svojstvu svedoka ispitati oštećene I.B, E.E, P.P, J.D, R.S. i S.M, a na sve okolnosti kritičnog događaja kome su oštećeni prisustvovali, zbog čega je veće našlo da sve navedene okolnosti, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na to da će osumnjičeni, ukoliko se nađe na slobodi, ometati postupak uticanjem na navedene svedoke oštećene“. Dodatno, suprotno navodima podnosioca „da je sud odredio pritvor okrivljenom zbog navodnog ometanja postupka uticanjem na svedoke, a da je u osporenom rešenju samo nabrojao imena svedoka bez navođenja okolnosti na koje bi svedoci trebalo da budu saslušani“, Ustavni sud je, uvidom u delove obrazloženja osporenih rešenja, utvrdio upravo suprotno – da su sudovi, kao okolnosti na koje bi svedoci trebalo da budu saslušani, naveli sve okolnosti kritičnog događaja kome su ti svedoci prisustvovali.

S tim u vezi, Ustavni sud je mišljenja da je Prvi osnovni sud u Beogradu, prilikom donošenja pre svega prvostepenog rešenja o pritvoru, i pored korišćenja neodgovarajuće jezičke formulacije u određenim delovima tog rešenja, konkretno naveo i dovoljno obrazložio razloge za određivanje pritvora prema podnosiocu. Štaviše, činjenice i okolnosti koje Prvi osnovni sud u Beogradu navodi kako bi potkrepio postojanje odgovarajućeg stepena sumnje, a čije postojanje ne osporava ni sam podnosilac, prema oceni Ustavnog suda i u konkretnom slučaju, u potpunosti predstavljaju skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela, upravo u skladu sa definicijom „osnovane sumnje" iz odredbe člana 2. stav 1. tačka 18) ZKP, odnosno ne bi se mogle ni podvesti pod definiciju nižeg stepena - „osnova sumnje" iz odredbe člana 2. stav 1. tačka 17) ZKP, kao skupa činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela. Time su postupajući sudovi, i pored očigledne slovne greške u jednoj reči, implicitno i suštinski ocenili da postoji osnovana sumnja da je podnosilac izvršio krivično delo, ali istovremeno i eksplicitno obrazložili zašto je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Ustavni sud posebno naglašava da je, krećući se u okviru navoda ustavne žalbe, a nakon uvida u rešenja o određivanju pritvora, suprotno iznetim navodima podnosioca, ocenio da su ona zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se prema podnosiocu ustavne žalbe odredi pritvor po označenim zakonskim osnovima, te da su rešenja o određivanju pritvora doneta iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da su u njima navedeni relevantni i dovoljni razlozi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora bila neophodna radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da je pritvor prema njemu neosnovano određen, te je našao da osporenim rešenjem nisu povređena zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. Ustava.

Konačno, Ustavni sud je posebno imao u vidu i tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje na to da obaveza obrazlaganja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda, koje sud pravnog leka i potvrđuje, kao što je slučaj i u konkretnom postupku. Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li su redovni sudovi obrazložili svoje zaključke o odlučnim pitanjima.

Konkretno, prvostepeni i drugostepeni sud su na ustavnopravno prihvatljiv način cenili i pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve relevantne činjenice i okolnosti od značaja za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Naime, postupajući sudovi su nesumnjivo imali u vidu odredbe člana 188. ZKP, kojima su propisane mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Pri tome su u obrazloženju osporenih rešenja, kako je to već prethodno navedeno, dali dovoljne i jasne razloge zašto je prema podnosiocu i dalje neophodno odrediti pritvor.

S obzirom na to da, prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava po kome je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (videti presudu u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, stav 29, predstavka broj 18390/91). Međutim, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, stav 61, predstavka proj 16034/90).

Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ni u ovom ustavnosudskom predmetu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o određivanju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti