Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud nije razmotrio ključne žalbene navode podnositeljke koji su se odnosili na kontradiktorne dokaze, čime je njena žalba ostala bez delotvornog ispitivanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8350/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R. i utvrđuje da je stavom 1. izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2662/11 od 5. juna 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav 1. izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2662/11 od 5. juna 2012. godine i određuje da taj sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv st. 2. i 3. izreke presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 482/11 od 30. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz Kraljeva podnela je, 31. oktobra 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava 1. izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2662/11 od 5. juna 2012. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na imovinu i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 21 stav 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58. stav 1. i člana i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, podnositeljka, u bitnom, ističe da su prvostepena i osporena drugostepena presuda utemeljene na nalazima veštaka M.V. koji su rađeni u drugim postupcima, iako se ona protivila njihovom korišćenju. S tim u vezi, dodaje da je u toku postupka dostavila nalaz veštaka G.V. u kojem je odlučna činjenica od koje zavisi odluka o osnovanosti zahteva, utvrđena na drugačiji način od onoga na koji je utvrđena u nalazima veštaka M.V, ali da sud nije vršio uvid u pomenuti nalaz, te da drugostepeni sud nije razmatrao njene žalbene navode. U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava, podnositeljka navodi da je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Okružni sud u Kraljevu doneo drugačiju odluku, Gž. 797/06 od 23. maja 2006. godine, te da je time prema njoj izvršena diskriminacija s obzirom na pol, dok povredu prava na imovinu obrazlaže time da zbog osporene presude prima niži iznos penzije. Konačno, ističe da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni postupak trajao 12 godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P1. 482/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. R, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 23. marta 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Kraljevu protiv tužene F. v. K. a.d. "V.", radi isplate razlike između isplaćene i zarade obračunate po Kolektivnom ugovoru sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno tražene iznose glavnog potraživanja počev od 15. u mesecu za prethodni mesec.

Tuženi je u odgovoru na tužbu, između ostalog, istakao da tužilji pravo na kamatu može da pripada jedino od dana privatizacije.

U podnesku od 9. jula 2009. godine tužilja je istakla da se, radi utvrđivanja postojanja poremećaja u poslovanju kod tužene, protivi korišćenju nalaza veštaka iz drugih predmeta. U daljem toku postupka dostavila je presudu Okružnog suda u Kraljevu Gž. 797/06 od 23. maja 2006. godine kojom je njenom kolegi sa posla pravnosnažno dosuđena kamata na iznose glavnog potraživanja neisplaćene razlike zarade počev od 15. u mesecu za prethodni mesec.

Na ročištu održanom 3. septembra 2009. godine punomoćnik tužene je na okolnost postojanja poremećaja u poslovanju dostavio nalaze veštaka M.V. koji su dati u postupcima vođenim pred tim sudom u predmetima P1. 1077/00, P1. 234/01 i P1. 965/00. Tužiljin punomoćnik je ponovio da protivi korišćenju ovih nalaza, a na pitanje suda da li na spornu okolnost predlaže veštačenje preko drugog veštaka izjavio je "...da nije neophodno u ovoj pravnoj stvari izvoditi dokaz veštačenjem...".

Presudom Opštinskog suda u Kraljevu P1. 238/09 od 3. septembra 2009. godine tužiljin zahtev u pogledu glavnog potraživanja je usvojen u celosti, dok joj je kamata na pojedinačne mesečne iznose glavnog duga dosuđena počev od 6. aprila 2006. godine. U preostalom delu zahtev za kamatu počev od 15. u mesecu za prethodni mesec pa do 6. aprila 2006. godine, je odbijen kao neosnovan.

Tužilja je uz žalbu izjavljenu protiv prvostepene presude dostavila nalaz veštaka G.V. od 28. oktobra 2005. godine koji je dat u postupku vođenim pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 128/04 i u kom je, pored ostalog, navedeno da "U 2001.g. AD "V." je pokrila poslovni gubitak ...i otklonila prisutne poremećaje u poslovanju."

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2070/10 od 16. marta 2011. godine u delu odluke o kamati.

U ponovnom postupku, nakon tri održana ročišta, Osnovni sud u Kraljevu je 30. maja 2011. godine doneo presudu P1. 482/11 kojom je usvojio tužiljin zahtev za zakonsku zateznu kamatu na pravnosnažno dosuđene iznose glavnog duga počev od 6. aprila 2006. godine, dok je u preostalom delu, kojim je kamata tražena počev od 1. u mesecu za prethodni mesec, zahtev odbio kao neosnovan. U obrazloženju presude, sud je naveo da je u dokaznom postupku, osim uvida u Pojedinačni kolektivni ugovor tužene od 31. januara 2000. godine i Aneks tog ugovora od 30. juna 2000. godine, te bliže navedenu ostalu dokumentaciju, izvršio uvid i u nalaze veštaka M.V. po predmetima P1. 1077/00, P1. 234/01 i P1. 965/00 i veštaka G.V. od 28. oktobra 2005. godine, te da je ocenom svih izvedenih dokaza, kako pojedinačno tako i u njihovoj međusobnoj vezi, utvrdio činjenično stanje. Dalje se navodi da je iz nalaza veštaka u predmetima P1. 1077/00, P1. 234/01 i P1. 965/00, koje je dostavila tužena, utvrđeno da je tužena za ceo sporni period imala poremećaj u poslovanju i da je iz istog izašla tek momentom privatizacije 6. aprila 2006. godine, te da, stoga, saglasno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima, tužilji pripada kamata od tog datuma.

Tužilja je u izjavljenoj žalbi, između ostalog, istakla da se protivila korišćenju nalaza veštaka M.V, da je prvostepeni sud zanemario nalaz veštaka G.V. koji je ona dostavila i pozvala se na presudu Okružnog suda u Kraljevu Gž. 797/06 od 23. maja 2006. godine.

Osporenim stavom 1. izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2662/11 od 5. juna 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u odbijajućem delu. U obrazloženju svoje odluke, Apelacioni sud je, nakon što je ponovio da je iz nalaza veštaka u predmetima P1. 1077/00, P1. 234/01 i P1. 965/00 utvrđeno da je tužena za ceo sporni period imala poremećaj u poslovanju i da je iz istog izašla tek momentom privatizacije 6. aprila 2006. godine, ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da je tužiljino potraživanje dospelo danom privatizacije, te da joj stoga od tog datuma pripada kamata, istovremeno nalazeći da "...nijednim žalbenim navodom nije dovedena u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude..."

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Članom 8. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a imajući u vidu razloge na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi označenog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao van granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada su dokazi očigledno cenjeni na štetu stranke i kada sudske odluke nisu na dovoljno jasan i razumljiv način obrazložene, odn osno kada su zaključci redovnih sudova u toj meri proizvoljni i arbitrerni da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kojem domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i ceni se s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja (videti presude Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02 , stav 83. i Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke18390/91, stav 29.) Takođe, prema stavu ESLjP, pravo na pravično suđenje se ne može smatrati delotvornim ako zahtevi i argumenti stranaka nisu stvarno "saslušani" tj. ako ih sud nije propisno ispitao (videti presude Dulaurans protiv Francuske, od 21. marta 2000. godine, broj predstavke 34553/97, stav 33. i Donadzé protiv Gruzije, od 7. marta 2006. godine, broj predstavke 74644/01, st. 32. i 35 .).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je sporne nalaze veštaka M.V. koji su sačinjeni na okolnost postojanja poremećaja u poslovanju tužene u drugim postupcima, dostavio punomoćnik tužene, te da se tužilja protivila njihovom korišćenju, kako u podnesku od 9. jula, tako i na ročištu od 3. septembra 2009. godine. Međutim, na istom ročištu podnositeljkin punomoćnik na spornu okolnost nije predložio izvođenje dokaza preko drugog veštaka, već je bio mišljenja "...da nije neophodno u ovoj pravnoj stvari izvoditi dokaz veštačenjem...". Podnositeljka je nalaz veštaka G.V, koji se u pogledu postojanja sporne činjenice razlikuje u odnosu na nalaze veštaka M.V, dostavila tek uz žalbu izjavljenu protiv prve prvostepene presude. U ponovnom postupku, kako proizlazi iz obrazloženja druge po redu donete prvostepene presude, sud je, pored ostalih, izveo dokaz uvidom u nalaze oba veštaka, i M.V. i G.V, te istakao da je ocenom svih izvedenih dokaza, kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj vezi, utvrdio relevantno činjenično stanje, ali se, obrazlažući zaključak da je kod tužene postojao poremećaj u poslovanju u celokupnom spornom periodu i da je isti prestao danom privatizacije - 6. aprila 2006. godine, isključivo pozvao na nalaze veštaka M.V. koje je dostavila upravo tužena, ne osvrćući se ni u jednoj reči na nalaz veštaka G.V. koji je, kako je rečeno, izveo kao dokaz. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je upravo činjenica da li je kod tužene postojao poremećaj u poslovanju i ako jeste, do kada, bila odlučna za donošenje odluke o podnositeljkinom zahtevu za kamatu. Ustavni sud dalje konstatuje da je podnositeljka u žalbi izjavljenoj protiv druge po redu prvostepene presude, pored ostalog, isticala da prvostepeni sud nije razmatrao i da je zanemario nalaz veštaka koji je ona dostavila i da je samo koristio nalaze veštaka koje je dostavila tužena, čemu se ona protivila. Međutim, Apelacioni sud je, nakon što je ponovio utvrđeno činjenično stanje i ocenio pravilnim zaključak prvostepenog suda o momentu dospelosti podnositeljkinog potraživanja, potvrdio pobijanu prvostepenu presudu nalazeći da "nijednim žalbenim navodom nije dovedena u sumnju". Stoga, Ustavni sud ne može a da ne konstatuje da se Apelacioni sud u obrazloženju svoje odluke nije izričito odredio o podnositeljkinim žalbenim navodima u pogledu postojanja protivrečnih dokaza o odlučnoj činjenici (na čemu je podnositeljka insistirala i u prvostepenom postupku) i zasnivanju prvostepene odluke isključivo na dokazima koje je dostavila tužena strana i koji toj strani idu prilog, bez bilo kakvog osvrtanja na dokaz koji ide u prilog podnositeljki ustavne žalbe. Po nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada se prvostepeni sud prilikom utvrđivanja bitne činjenice od koje zavisi osnovanost tužbenog zahteva, poziva isključivo na dokaze jedne strane, bez iznošenja sadržine dokaza koji ide u prilog drugoj strani i davanja bilo kakve ocene o tom dokazu, žalbeni navodi podnositeljke, kojima je upravo na ovo ukazivano, zahtevali su pažljivije i svestranije razmatranje drugostepenog suda. Međutim, za drugostepeni sud bilo dovoljno je da u jednoj rečenici oceni da "nijednim žalbenim navodom" prvostepena presuda nije dovedena u sumnju.

Polazeći od prethodno iznete konstatacije i stanovišta, Ustavni sud ukazuje da je za ESLjP okolnost da su nacionalni sudovi razmatrali samo podneske jedne strane, kao i okolnost da u svojim odlukama nisu komentarisali protivrečne dokaze, bila dovoljna da taj sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Hiro Balani protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke 18064/91, st. 27. i 28 , Ajdarić protiv Hrvatske, od 13. decembra 2011. godine, broj predstavke 20883/09 st. 46. do 51. i prethodno pomenutu Kuznetsov i drugi protiv Rusije, stav 84.). Imajući u vidu utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da osporena drugostepena presuda ne zadovoljava standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud, ovom prilikom, posebno ističe da se ovakvom ocenom ne dovodi u pitanje načelo slobodne ocene dokaza iz člana 8. Zakona o parničnom postupku, te da nije u nadležnosti Ustavnog suda da ocenjuje koje činjenice u postupku treba da budu utvrđene, niti na osnovu kojih dokaza. Međutim, Ustavni sud napominje da je u cilju poštovanja prava na pravično suđenje prilikom odlučivanja o pravima i obavezama stranaka, obaveza redovnih sudova da propisno ispitaju njihove podneske, argumente i dokaze koji se tiču odlučnih činjenica i pitanja, posebno ako su međusobno kontradiktorni, te da za svoju ocenu o njihovoj relevantnosti navedu jasne i razumljive razloge.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog stava 1. izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2662/11 od 5. juna 2012. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv st. 2. i 3. izreke presude Osnovnog suda u Kraljevu P1. 482/11 od 30. maja 2011. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke ove odluke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od toga da je predmetni postupak otpočeo podnošenjem tužbe 23. marta 2009. godine i da je pravnosnažno okončan u pogledu svih zahteva osporenom presudom od 5. juna 2012. godine, odnosno da je pred dve sudske instance ukupno trajao nešto više od tri godine, Ustavni sud je ocenio da se navedeno trajanje postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe, kojima se tvrdi da je postupak trajao 12 godina, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava. Ustavni sud napominje da, suprotno stanovištu podnositeljke, postupak koji je vodila po istovetnoj tužbi od 29. januara 2001. godine, a koji je okončan rešenjem o povlačenju tužbe i predmetni postupak koji je okončan osporenom drugostepenom presudom, ne predstavljaju jedinstvenu celinu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjenje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud nije razmatrao ostale navodne povrede ustavnih načela i prava istaknute u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeni akt.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti