Povreda prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni postupak za uspostavljanje isplate penzije traje preko deset godina, što je posledica neefikasnog postupanja upravnih organa. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „ S.“ DOO iz Vladičinog Hana , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „S.“ DOO i utvrđuje da je presudom Privrednog suda u Leskovcu P. 581/13 od 4. decembra 2013. godine i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1694/14 od 1 7. septembra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 1694/14 od 1 7. septembra 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog suda u Leskovcu P. 581/13 od 4. decembra 2013. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknade nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „S.“ DOO iz Vladičinog Hana podnelo je Ustavnom sudu, 17. novembra 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Leskovcu P. 581/13 od 4. decembra 2013. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1694/14 od 1 7. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe koji je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom imao procesno svojstvo tuženog, pored ostalog, naveo da prvostepeni sud nije odlučio o njegovom prigovoru zastarelosti potraživanja koji je on istakao u podnesku od 21. oktobra 2013. godine i na ročištu od 4. decembra 2013. godine na kome je zaključena glavna rasprava, a na postojanje prigovora zastarelosti ukazao je i u žalbi na prvostepenu presudu od 27. januara 2014. godine. Prvostepeni sud nije odlučio o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja , niti je pomenuo da je takav prigovor uopšte istaknut, kao ni drugostepeni sud. Podnosilac smatra da se, u konkretnom slučaju, radi o povredi prava na pravično suđenje i predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , poništi osporene presude i utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u spise predmeta Privrednog suda u Leskovcu P. 581/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, JKP „V.“ iz V. H . podneo je Privrednom sudu u Leskovcu 22. jula 2010. godine tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe radi naknade štete za neprijavljenu potrošnju vode u iznosu od 343.094,00 dinara.

Tuženi je u podnesku od 21. oktobra 2013. godine i na ročištu od 4. decembra 2013. godine na kome je zaključena glavna rasprava, osporio tužbeni zahtev tužioca i istakao da sud prevashodno mora utvrditi kada je nastala šteta, te je iz navedenog razloga opreza radi istakao prigovor zastarelosti potraživanja u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Privrednog suda u Leskovcu P. 581/13 od 4. decembra 2013. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 317.680,00 dinara, a odbijen višak zahteva za isplatu iznosa od 25.414,40 dinara, što čini razliku od usvojenog iznosa do iznosa od 343.094,40 dinara i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu do 108.362,00 dinara.

Tuženi je izjavio žalbu na prvostepenu presudu od 27. januara 2014. godine, i u istoj istakao da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, da je pogrešno primenio materijalno pravo, kao i da nije odlučio o njegovom prigovoru zastarelosti potraživanja.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1694/14 od 17. septembra 2014. godine je odbijena žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Leskovcu P. 581/13 od 4. decembra 2013. godine u stavu prvom i trećem izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je samo istaknuto da su u situaciji neovlašćenog korišćenja vode tužioca, bez uticaja navodi tuženog o nepostojanju pasivne legitimacije, ali se ni drugostepeni sud nije osvrnuo na navode tuženog u toku postupka i u žalbi, u pogledu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja.

4. Odredbom Ustava, na čij u se povred u ukazuje , je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka U S) bilo je propisano: da se u žalbi ne mogu iznositi prigovor zastarelosti i kompenzacioni prigovor (član 359. stav 3.) ; da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji a ko presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. st av 1. i stav 2. tačka 12)); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9 ) i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. stav 2.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. Takođe, prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme se zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decemb ra 1994. godine, § 29 .). Svakako bi prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maj a 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februar a 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van der Hurk protiv Holandije, od 19. april a 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da se suština ove ustavne žalbe temelji na činjenici da sudovi nisu odlučili o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je podnosilac ustavne žalbe istakao u podnesku od 21. oktobra 2013. godine, na ročištu od 4. decembra 2013. godine na kome je zaključena glavna rasprava, a takođe je i u žalbi na prvostepenu presudu od 27. januara 2014. godine, ukazao drugostepenom sudu da o navedenom prigovoru nije odlučeno.

Analizirajući da li je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, sa stanovišta navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je iz spisa parničnog predmeta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u toku postupka u podnesku od 21. oktobra 2013. godine i na ročištu od 4. decembra 2013. godine, na kome je zaključena glavna rasprava , istakao prigovor zastarelosti potraživanja, kao i da je u žalbi na prvostepenu presudu od 27. januara 2014. godine ukazao drugostepenom sudu da o navedenom prigovoru nije odlučeno . Dakle, podnosilac ustavne žalbe je svoju odbran u od tužbenog zahtev a zasnovao i na isticanju materijalnopravn og prigovora zastarelosti potraživanja. Uprkos tome, najpre Privredni sud nije odlučio o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja , niti je pomenuo da je takav prigovor uopšte istaknut, a takođe ni Privredni apelacioni sud u obrazloženju osporene presude nije pomenuo da je uopšte istaknut prigovor zastarelosti potraživanja, niti da je o postojanju navedenog prigovora ukazano u žalbi. I pored toga što nije nadležan da odlučuje o tome da li je takav prigovor osnovan ili ne, Ustavni sud konstatuje da se o prigovoru zastarelosti potraživanja sudovi moraju izričito izjasniti (što proizlazi iz sadržine odredbe člana član 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku ). Uostalom, od osnovanosti navedenog prigovora, u konkretnom slučaju, u krajnjem ishodu zavisi i osnovanost tužbenog zahteva. Ustavni sud je , ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod ocene osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja trebalo da bude (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Garcia Ruiz protiv Španije), ocenio da osporene presude nisu obrazložene na način koji zadovoljava uslove utvrđene odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15 ), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 1694/14 od 1 7. septembra 2014. godine i odredio da isti sud donese novu odluku po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog suda u Leskovcu P. 581/13 od 4. decembra 2013. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud smatra da je zahtev podnosi oca za naknadu materijalne štete, koju je opredeli o u označenom iznosu na ime iznosa glavnog duga, te advokatskih i drugih troškova postupka, preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi podnosioca ustavne žalbe, zbog čega je Sud odbacio takav zahtev na osnovu odredbe člana 36 stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.