Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu preduzeća iz Vrbasa zbog prekomerne dužine parničnog postupka koji je trajao skoro sedam godina. Sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio naknadu nematerijalne štete, dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8355/2019
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. „B.“ d.o.o. Vrbas, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. „B.“ d.o.o. Vrbas i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Privrednom sudom u Somboru P. 228/17 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. „B.“ d.o.o. Vrbas na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. „B.“ d.o.o. Vrbas, podneo je Ustavnom sudu, 14. avgusta 2019. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Repbulike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu P. 228/17, kao i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5781/18 od 20. juna 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je parnični postupak započet 2012. godine, a pravnosnažno okončan jula 2019. godine, odnosno da je trajao sedam godina; da je osporenom presudom proizvoljno i diskriminatorski na štetu tužioca zaključeno da je njegovo potraživanje zastarelo. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Somboru P. 228/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je Privrednom sudu u Novom Sadu, 23. oktobra 2012. godine, predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika P. „B.“ Vrbas, radi naplate novčanog potraživanja.

Privredni sud u Novom Sadu doneo je rešenje o izvršenju Iv. 4953/12 od 25. oktobra 2012. godine.

Povodom prigovora izvršnog dužnika, Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem Iv. 4953/12 od 19. novembra 2012. godine stavio van snage rešenje o izvršenju Iv. 4953/12 od 25. oktobra 2012. godine i spise predmeta ustupio parničnom odeljenju istog suda radi sprovođenja postupka po tužbi.

Nakon dva neodržana ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (jednog zbog odsustva postupajuće sudije, a drugog zbog izostanka parničnih stranaka), Privredni sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 2565/12 od 1. oktobra 2013. godine da se tužba smatra povučenom, a rešenje o izvršenju istog suda Iv. 4953/12 od 25. oktobra 2012. godine ukida u celosti.

Punomoćnik tužioca je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, 7. oktobra 2013. godine, nakon čega se Privredni sud u Novom Sadu oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu. Privredni sud u Somboru je rešenjem P. 33/14 od 4. marta 2014. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje.

Do donošenja presude održano je pet ročišta na kojima su izvedeni dokazi građevinskim i ekonomskim veštačenjem, u okviru koga su dostavljeni nalazi ovih veštaka i dopunski nalaz veštaka ekonomske struke, saslušanjem sudskih veštaka i svedoka, dok jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata.

Presudom Privrednog suda u Somboru P. 33/14 od 15. septembra 2015. godine je u stavu prvom izreke stavljeno van snage rešenje Privrednog suda u Novom Sadu Iv. 4953/12 od 25. oktobra 2012. godine. Stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.516.359,99 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27. aprila 2015. godine do isplate, kao i iznos od 3.229.667,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27. aprila 2015. godine do isplate, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 6937/15 od 25. oktobra 2017. godine ukinuo presudu Privrednog suda u Somboru P. 33/14 od 15. septembra 2015. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ističući da navedeni sud nije utvrdio činjenicu koja je bitna za ocenu prigovora zastarelosti odnosno nije utvrdio kada je dospela obaveza tužioca da sačini konačni obračun za izvedene radove.

Nakon tri održana ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka i direktora tužioca, kao i saslušanjem veštaka građevinske struke, Privredni sud u Somboru je doneo presudu P. 228/17 od 23. avgusta 2018. godine kojom je u stavu prvom izreke stavio van snage rešenje Privrednog suda u Novom Sadu Iv. 4953/12 od 25. oktobra 2012. godine. Stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 1.516.359,99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27. aprila 2015. godine do isplate, kao i iznos od 3.229.667,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27. aprila 2015. godine do isplate, a stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 5781/18 od 20. juna 2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. oktobra 2012. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Privrednom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5781/18 od 20. juna 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest godina i osam meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka, iako su u toku postupka izvođeni dokazi građevinskim i ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskih veštaka, kao i saslušanjem svedoka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe trebalo da utvrdi bitnu činjenicu radi pravilne ocene prigovora zastarelosti potraživanja.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da se predmet spora reši u okviru standarda razumnog roka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je neznatno doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je izostao sa ročišta zakazanog za 1. oktobar 2013. godine, na kome je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, a rešenje o izvršenju ukida u celosti, ali da je već 7. oktobra 2013. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje prvostepenog suda prvenstveno dovelo do dugog trajanja parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud konstatuje da je na dužinu trajanja postupka pre svega uticala činjenica da je Privredni sud u Somboru o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, ovde podnosioca ustavne žalbe odlučio nakon pet meseci od podnošenja njegovog predloga. Pored navedenog, Ustavni sud je zaključio da je prvostepeni sud prvom presudom usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a da pri tome nije utvrdio bitnu činjenicu za ocenu prigovora zastarelosti, odnosno pravilnu primenu materijalnog prava. Ovakvo postupanje prvostepenog suda imalo je za posledicu donošenje rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 6937/15 od 25. oktobra 2017. godine kojim je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku prvostepeni sud je nakon tri održana ročišta doneo i drugu presudu koja je u postupku po žalbi potvrđena.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da jedno ročište (18. septembra 2014. godine) nije održano zbog generalnog štrajka advokata, odnosno da se period od pet meseci imajući u vidu kada je zakazano sledeće ročište (5. februara 2015. godine), ne može staviti na teret sudu. Ustavni sud ocenjuje da navedeno predstavlja objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednom sudom u Somboru u predmetu P. 228/17.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, složenost predmeta spora i životni standard u državi, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporenu presudu, Ustavni sud je razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnosilac ustavne žalbe obavezan da naknadi tuženom, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, kao i naknade troškova protivnoj strani, saglasno odgovarajućim pravilima postupka, podnosilac ustavne žalbe bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti