Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava. Sudovi su neosnovano primenili institut solidarne odgovornosti više medija za štetu nastalu u različitim vremenskim periodima, što je uticalo na visinu dosuđene naknade.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8359/2014
11.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Filipovića, Svetlane Filipović, Rosande Filipović i Radomira Filipovića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Filipovića, Svetlane Filipović i Radomira Filipovića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1289/10 od 25. maja 2011. godine, presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10231/07 od 19. novembra 2008. godine i presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4638/06 od 18. decembra 2006. godine povređeno prav o podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1289/10 od 25. maja 2011. godine i određuje da naveden i sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10231/07 od 19. novembra 2008. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Rosande Filipović izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1289/10 od 25. maja 2011. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10231/07 od 19. novembra 2008. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4638/06 od 18. decembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Filipović, Svetlana Filipović, Rosanda Filipović i Radomir Filipović, svi iz Beograda, izjavili su, 31. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Olivera Dojčinovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1289/10 od 25. maja 2011. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10231/07 od 19. novembra 2008. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4638/06 od 18. decembra 2006. godine, zbog povrede načela utvrđenih odredbama čl. 1, 3, 19. i 21, kao i prava garantovanih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, podnosiocima ustavne žalbe delimično usvojena tužba koju su podneli radi naknade nematerijalne štete, nakon što je u nedeljniku „Vreme“ objavljena fotografija njihove porodične kuće u okviru teksta o Dušanu Spasojeviću, Legiji i drugim učesnicima u atentatu na premijera Zorana Đinđića, apostrofirajući njihovu kuću „kao leglo organizovanog kriminala“, a na koji način su povređeni njihova čast i ugled. U ustavnoj žalbi je navedeno da, i pored toga što je prvostepeni sud pružio zaštitu podnosiocima ustavne žalbe, da ih je suštinski „kaznio“, budući da su dosuđeni iznosi naknade nematerijalne štete u apsolutnoj nesrazmeri sa obrazloženjem i istaknutim razlozima za donošenje presude, te da im nikako ne mogu predstavljati satisfakciju, već naprotiv povlađivanje tuženima i ohrabrivanje da se i dalje nastavi sa „gaženjem i nipodaštavanjem časti i ugleda običnog i prosečnog čoveka“. Takođe, navode da su sudovi da bi dali „iole logično“ objašnjenje za svoje presude, utvrdili da je predmetna fotografija objavljena i u drugim sredstvima informisanja, te da su svi ti drugi u odnosu na podnosioce ustavne žalbe solidarni dužnici i da su prilikom odmeravanja pravične novčane naknade sudovi oštetili podnosioce, jer su uzeli u obzir novčane iznose koji su podnosiocima dosuđeni u drugoj (nepravnosnažnoj) parnici, povodom istog štetnog događaja. Podnosioci dalje navode da je autor teksta M.V, kao solidarni dužnik, trebalo da odgovara za celu obavezu, ali da je prvostepeni sud na nepravilan, nezakonit i neprihvatljiv način odbio njihov tužbeni zahtev u tom delu. Takođe navode i da je odluka prvostepenog suda o parničnim troškovima, koju su drugostepeni i revizijski sud ocenili kao pravilnu, zasnovana na nepravilnom tumačenju i primeni odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, polazeći od toga da je prvostepeni sud utvrdio da su tužioci u sporu uspeli sa 2.5% postavljenog zahteva, te im je u skladu sa tim dosudio troškove, ne vodeći računa o tome da stranci koja uspe u sporu o naknadi nematerijalne štete pripada pravo na naknadu troškova postupka u celosti, što je stav važeće sudske prakse. Na kraju, navode da su nižestepeni sudovi odbijajući tužbeni zahtev Rosande Filipović krajnje zlonamerno i na njenu štetu cenili iskaz koji je dala pred sudom.

Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih Ustavom garantovanih prava i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u ustavnu žalbu i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tomislav Filipović, Svetlana Filipović, Rosanda Filipović i Radomir Filipović, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi naknade štete zbog povrede časti i ugleda nastale nakon objavljivanja fotografije njihove kuće u nedeljniku „Vreme“ 23. aprila 2003. godine i 12. februara 2004. godine, u vreme razotkrivanja mreže organizovanog kriminala u Srbiji, koja je označena kao kuća Dušana Spasojevića. Tužba je podneta protiv tuženih NP „Vreme“ d.o.o. iz Beograda, D.K, odgovornog urednika nedeljnika „Vreme“, S.G, autora teksta od 23. aprila 2003. godine i M.V, autora teksta od 12. februara 2004. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 18. decembra 2006. godine doneo osporenu presudu P. 4638/06 kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan prigovor litispendencije; u stavu drugom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca, te obavezao tužene NP „Vreme“ d.o.o. iz Beograda i D.K, odgovornog urednika nedeljnika „Vreme“ da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, a zbog objavljivanja informacije u nedeljniku „Vreme“ od 12. februara 2004. godine, solidarno isplate ukupno 100.000,00 dinara; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 3.200.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na tuženog M.V. (autora teksta); u stavu petom izreke odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužilaca u delu u kojem su tražili da sud obaveže tužene da im zbog objavljivanja neistinite informacije u nedeljniku „Vreme“ od 23. aprila 2003. godine na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplate ukupno 1.350.000,00 dinara; u stavu šestom izreke obavezao prvotuženog i drugotuženog da tužiocima na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 128.995,00 dinara; u stavu sedmom izreke obavezao tužioce da tuženima S.G. i M.V, tj. autorima tekstova, na ime naknade troškova parničnog postupka isplate solidarno iznos od 323.325,00 dinara.

U obrazloženju osporene prvostepene presude, između ostalog, navedeno je da se nakon objavljivanja fotografije kuće tužilaca u nedeljniku „Vreme“ 23. aprila 2003. godine, tužilac Tomislav Filipović obratio redakciji nedeljnika, nakon čijeg protesta je već u sledećem broju objavljeno izvinjenje. Dalje je navedeno da je fotografija kuće tužilaca, usled nepažnje urednika, ponovo objavljena 12. februara 2004. godine, sada kao prilog članku tuženog novinara M.V. Sud je ocenio da objavljivanje sporne fotografije ima sposobnost da povredi čast i ugled tužilaca. Prilikom odmeravanja visine novčane naknade, prvostepeni sud je uzeo u obzir da su i druga javna glasila takođe javnosti prezentovala ovakvu netačnu informaciju, te da je uvidom u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1427/04, Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 9648/04 utvrdio da se pred navedenim sudovima vode parnice istih tužilaca protiv tuženih RTV „BK Telekom“ i RTV „Pink“. Takođe, sud je uvidom u spise parničnog predmeta P. 9451/05 istog suda utvrdio da su isti tužioci vodili postupak protiv tuženog dnevnog lista „Večernje novosti“, u kom postupku im je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan na isplatu određenog iznosa na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede njihovog ugleda i časti, koja je nastala nakon što je tuženi nedopuštenu fotografiju objavio u dnevnom listu od 15. i 27. marta 2003. godine. S obzirom na to da su i druga javna glasila objavila (istu) netačnu informaciju, prvostepeni sud je ocenio da nije moguće sa sigurnošću utvrditi udele javnih glasila u prouzrokovanju štete, te da svi oni, saglasno odredbama člana 206. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu pričinjenu tužiocima odgovaraju solidarno, što znači da tužioci zbog objavljivanja iste fotografije u raznim glasilima mogu trpeti samo jednu nematerijalnu štetu, a za koju im, u smislu odredaba člana 200. navedenog zakona , pripada jedinstvena naknada, jer kumulacija naknade u ovom slučaju nije dozvoljena. Prema tuženom M.V, autoru teksta, tužbeni zahtev je odbijen iz razloga što ni na koji način nije uticao, niti je znao za objavljivanje fotografije kuće tužilaca, kao ilustracije njegovog teksta, niti je autor podteksta uz fotografiju, tj. da je prema pravilima novinarske struke opremanje teksta u nadležnosti odgovornog urednika. U obrazloženju presude je navedeno da je tužba u delu koji se odnosi na objavljivanje informacije od 23. aprila 2003. godine odbačena u smislu člana 279. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je protekao zakonom propisan rok od šest meseci za podnošenje tužbe, koji u ovom slučaju ima značaj procesne pretpostavke. Tužbeni zahtev tužilje Rosande Filipović je odbijen zato što iz navedenih dokaza proizlazi da tužilja nikako nije mogla doživeti osudu svojih školskih drugova, nastavnika i profesora u gimnaziji zbog objavljivanja nedopuštene informacije, s obzirom na to da je gimnaziju završila u junu 2003. godine, a sporna fotografija je objavljena u februaru 2004. godine. U obrazloženju je dalje navedeno i da su odluke o troškovima postupka donete primenom odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, a imajući u vidu da su tužioci delimično uspeli u postupku.

Okružni sud u Beogradu je 19. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 10231/07 kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4638/06 od 18. decembra 2006. godine u njenim stavovima trećem, četvrtom, petom i sedmom izreke; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio ožalbenu presudu u njenim stavovima drugom i šestom izreke; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovane zahteve tužilaca i tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju ove drugostepene presude se ponavljaju razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Prvi opštinski sud u Beogradu, uz konstataciju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Vrhovni kasacioni sud je 25. maja 2011. godine doneo osporenu presudu Rev. 1289/10 kojom je odbio reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10231/07 od 19. novembra 2008. godine. Revizijski sud je ocenio da je materijalno pravo pravilno primenjeno, kao i da je pravilna pravna ocena nižestepenih sudova.

4. Ustavom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog pokretanja postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost ili potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80.); da autor informacije koji je novinar odgovara za štetu nastalu objavljivanjem neistinite, nepotpune ili druge informacije čije je objavljivanje nedopušteno, ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom (član 81.); da autor, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije odgovaraju za štetu (član 83.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete , kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno, a solidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu i lica koja su je prouzrokovala radeći nezavisno jedno od drugog, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti (član 206. st. 1. i 3.); da svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potupno ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni svoju obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju (član 414. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni gasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stanci naknadi troškove, a ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stanka naknadi drugoj srazmeran deo troškova, da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (član 149. st. 1, 2. i 3.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti i ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi će se odmeriti po toj tarifi (član 150.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci svoje tvrdnje o povredi navedenog prava obrazlažu time da im je dosuđena visina u apsolutnoj nesrazmeri sa obrazloženjem i istaknutim razlozima, a da su sudovi osporenim presudama ohrabrili ponašanje kojim se „gazi i nipodaštava čast i ugled običnog i prosečnog čoveka“, te stali na stranu tužene strane, a da su u nastojanjima da daju „iole logično obrazloženje“ za svoje presude utvrdili da je predmetna informacija objavljena i u drugim sredstvima informisanja, uspostavljajući institut solidarnih dužnika, te su odmeravajući pravičnu novčanu naknadu imali u vidu iznose koji su podnosiocima dosuđeni u parnici koja nije pravnosnažno okončana. Iz navedenog proizlazi da se podnosioci, u suštini, žale na to da su sudovi, donoseći osporene presude, proizvoljno primenili materijalno pravo.

U konkretnom slučaju, Prvi opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom delimično usvojio tužbeni zahtev podnosilaca kojim su traž ili naknadu nematerijalne štete nakon objavljivanja fotografije njihove kuće u nedeljniku „Vreme“. Navedenu presudu je potvrdio Okružni sud u Beogradu, a zatim i Vrhovni kasacioni sud.

Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud osporenu novčanu naknadu podnosiocima dosudio uzevši u obzir i činjenicu da su i druga javna glasila objavila (istu) netačnu informaciju, jer nije bilo moguće sa sigurnošću utvrditi udel e javnih glasila u prouzrokovanju štete, pa je, na osnovu odredb e člana 206. Z akona o obligacionim odnosima, utvrdio da sva javna glasila za pričinjenu štetu treba da odgovaraju solidarno , a da podnosioci zbog objavljivanja iste fotografije u raznim glasilima mogu trpeti samo jednu nematerijalnu štetu, za koju im, u smislu odredaba člana 200. navedenog zakona, pripada jedinstvena naknada, jer kumulacija naknade nije dozvoljena , koji stav su, kao nespor an, prihvati li kako Okružni sud u Beogradu , tako i Vrhovni kasacioni sud. Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da su sudovi, određujući visinu naknade nematerijalne štete, pošli od toga da kumulacija naknade štete u konkretnom slučaju nije dozvoljena, od koje okolnosti je upravo i zavisila visina utvrđene naknade. Stoga, Ustavni sud je ispitivao da li su sudovi u parničnom postupku , u kojem su donete osporene presude, proizvoljno primenili materijalno pravo, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe .

Ustavni sud je pošao od toga da se visina naknade nematerijalne štete utvrđuje, u svakom konkretnom slučaju , po slobodno m sudijsko m uverenju, u granicama zahteva razumnosti i proporcionalnosti, ali je, takođe, pošao i od odredaba Zakona o obligacionim odnosima, kojima je regulisan institut solidarnih dužnika, a na koje se pozvao i prvostepeni sud. Odredbama člana 206. st. 1. i 3. navedenog zakona je propisano da za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno, kao i da za prouzrokovanu štetu solidarno odgovaraju i lica koja su je prouzrokovala radeći nezavisno jedno od drugog, ako se ne mogu utvrditi njiho vi udeli u prouzrokovanoj šteti. Ustavni sud je u svojoj oceni pošao i od odredbe člana 414. stav 1. istog zakona, da svaki dužnik solidarne ob aveze odgovara poveriocu za celu obavezu, te da poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, pri čemu kad jedan družnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju. Iz navedenog proizlazi da je tužilac u mogućnosti da opredeli tužbeni zahtev tako što će naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu potraživati u ukupnom iznosu od jednog od solidarn ih dužnika (u kom slučaju bi isplatom iznosa , na koji bi ovaj bio pravnosnažnom presudom obavezan , prestala obaveza drugih solidarnih dužnika), ili da ga u ukupnom iznosu postavi istovremeno prema svim dužnicima.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe su tužbom potraživali da se nedeljnik „Vreme“ obaveže da im isplati naknadu nematerijalne štete koja je nastala nakon objavljivanja fotografije njihove kuće u nedeljniku objavljenom 12. februara 2004. godine, dok je prvostepeni sud kod određivanja visine naknade nematerijalne štete uzeo u obzir i činjenicu da je podnosiocima već (nepravnosažno) dosuđena novčana naknada u drugom postupku, koji je vođen pred istim sudom, a u kojem su tužene „Večernje novosti“, i to za štetu koja je nastala objavljivanjem fotografije 15. i 27. marta 2003. godine. Iz navedenog proizlazi da je prvostepeni sud navedena javna glasila tretirao kao solidarne dužnike, a pričinjenu štetu kao jedinstvenu. Ustavni sud je utvrdio da tužbeni zahtev podnosilaca nije bio postavljen ni ta ko da su naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu potraživa li u ukupnom iznosu od nedeljnika „Vreme“, kao solidarnog dužnika u odnosu na druga javna glasila, niti tako da su tužbeni zahtev postavili istovremeno prema svim javnim glasilima, koja su u različitim periodima objavila fotografiju njihove kuće. Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci tužbeni zahtev postavili isključivo prema određenom tuženom, nedeljniku „Vreme“ , i to za određenu štetu, pričinjenu 12. februara 2004. godine. Ustavni sud je našao da je šteta koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli pričinjena samostalno od strane više štetnika, tj. kako tuženog u parnici u kojoj su donete osporene presude, tako i od tuženog u drugoj parnici na koju se prvostepeni sud poziva. Takođe, Ustavni sud je našao da šteta, koju su podnosioci pretrpeli, nije nastala iz istog štetnog događaja, jer jedan pr oističe od 15. marta 2003. godine i 27. marta iste godine, a drugi od 12. februara 2004. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, nije ni mogao primeniti institut solidarnih dužnika, jer nije bilo uslova za primenu odredbe iz stava 1. niti odredbe iz stava 3. člana 206. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, Ustavni sud konstatuje da nije ni bilo osnova da se sudovi pozivaju na novčane iznose koji su podnosiocima (pritom još i nepravnosnažno) dosuđeni u postupku koji je vođen pred istim sudom u parnici P. 9451/05, pa samim tim i na stav da kumulacija naknade nije dozvoljena. Naprotiv, kumulacije naknade nije ni moglo biti, jer se u konkretnom slučaju nije radilo o situaciji na koju se mogao primeniti institut solidarnih dužnika, zbog čega je stanovište izraženo u osporenim presudama bilo očigledno arbitrerno. Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu, Okružnog suda u Beogradu, a zatim i Vrhovnog kasacionog suda, bila proizvoljna, što za posledicu ima da je podnosi ocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da je prvostepeni sud na nepravilan, nezakonit i kao takav neprihvatljiv način odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na autora teksta M.V, Ustavni sud konstatuje da kako je, u konkretnom slučaju, utvrđeno da nije bilo krivice tuženog novinara (jer nije znao, niti uticao na odabir fotografije kao ilustracije teksta čiji je autor, niti je autor podteksta uz fotografiju), a da tehničko opremanje teksta spada u odgovornost glavnog i odgovornog urednika, da su sudovi, u ovom delu, svoju odluku u dovoljnoj meri obrazložili, tj. da su dali ustavnopravno prihvatljivu ocenu o neosnovanosti tog tužbenog zahteva.

6. Na osnovu izloženog i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim presudama povređen o prav o podnosi laca ustavne žalbe Tomislava Filipovića, Svetlane Filipović i Radomira Filipovića na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1289/10 od 25. maja 2011. godine , kako bi u ponovnom postupku bila doneta nova odluka o reviziji navedenih podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10231/07 od 19. novembra 2008. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 2. izreke .

Polazeći od toga da podnosioci ustavne žalbe povredu načela i prava iz čl. 1, 3, 19, 21, 35. i 36. Ustava Republike Srbije suštinski obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to se Ustavni sud nije posebno bavio ovim navodima, imajući u vidu da je prethodno ustavnu žalbu usvojio zbog povrede prava na pravično suđenje.

7. Ocenjujući navode Rosande Filipović o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ova podnositeljka ustavne žalbe povredu navedenog prava obrazlaže pogrešnom primenom materijalnog prava, što je, po njoj , imalo za posledicu donošenje osporenih presuda suprotno zakonu, a na njenu štetu. Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i osporenih akata, ocenio da osporene presude sadrže jasna i detaljna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljiv om tumačenju merodavnog materijalnog prava. Naime, Ustavni sud nalazi da zaključak parničnih sudova da iz navedenih dokaza proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe nije dokazala da je pretrpela štetu zbog objavljivanja sporne fotografije od strane tuženih, tj. da nikako nije mogla doživeti osudu svojih školskih drugova, nastavnika i profesora u gimnaziji zbog objavljivanja nedopuštene informacije, s obzirom na to da je gimnaziju završila u junu 2003. godine, a da je sporna fotografija u nedeljniku „Vreme“ objavljena u februaru 2004. godine, ne ukazuje na proizvoljnu i arbitrernu primenu materijalnog prava, niti daje osnova da je podnositeljki osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te rešio kao u tački 3. izreke.

Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe povredu načela i prava iz čl. 1, 3, 19, 21, 35. i 36. Ustava suštinski obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to se Ustavni sud nije posebno bavio ovim navodima, imajući u vidu da je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti