Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud je arbitrerno primenio pravo kada je podnositeljki vratio samo polovinu oduzete imovine, jer njen brat, kao drugi zakonski naslednik, nije podneo zahtev za restituciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sed nici Veća održanoj 29. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 18971/16 od 2 1. juna 2017. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 18971/16 od 2 1. juna 2017. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 01649/2015-13 od 17. novembra 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu , 5. oktobra 2017. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 18971/16 od 2 1. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se najpre navodi: da je nesporno da su podnositeljka i njen brat Đ . A . iz Zagreba jedini zakonski naslednici pok. Đ. A, kome je konfiskovana celokupna imovina; da Agencija za restituciju odbacuje zahteve hrvatskih državljana za vraćanje oduzete imovine, te je podnositeljka, u dogovoru sa bratom, tražila od Agencije vraćanje celokupne imovine koja je oduzeta od bivšeg vlasnika, kako bi ona bila vraćena njihovoj porodici.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je , odbijanjem njenog zahteva za vraćanje celokupne oduzete imovine, država faktički zadržala jedan deo te imovine za sebe bez pravnog osnova i ukazuje na to da nije tražila nasledni deo svog brata, jer u vreme smrti njihov deda nije ni bio vlasnik sporne imovine, pa se ne može govoriti o naslednim delovima.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00 8801/2014 od 24. avgust a 2015. godine, pored ostalog, usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine zakonskom nasledniku bivšeg vlasnika S. P . (ovde podnosi teljki ustavne žalbe) na nepokretnostima koje se nalaze na k.p. broj … KO Vračar, označenim u rešenju, u udelu ½ (tačka 1. dispozitiva) , a odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke u delu koji se odnosi na povraćaj oduzete imovine preko ½ idealnog dela (tačka 2. dispozitiva). Agencija je u tački 9. dispozitiva rešenja utvrdila da će se o delu zahteva koji se odnosi na vraćanje ostalih nepokretnosti na spornoj parceli odlučiti naknadno, kad se za to steknu zakonom predviđeni uslovi.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01649/2015-13 od 17. novembra 201 6. godine odbijena je kao neosnovan a žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv delimičnog rešenja Agencije broj 46-008801/2014 od 24. avgusta 2015. godine, iako je podnositeljka izjavila žalbu samo protiv tačke 2. dispozitiva tog rešenja. U obrazloženju rešenja drugostepenog organ a je konstatova no da je u postupku pred Agencijom utvrđeno da je bivši vlasnik deda podnositeljke zahteva i da je, osim nje, zakonski naslednik bivšeg vlasnika i Đ . A, brat podnositeljke, koji je državljanin Republike Hrvatske. Drugostepeni organ je dalje naveo: da, saglasno odredb i člana 41. stav 1. Zak ona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, zahtev podnose svi bivši vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici; da brat podnositeljke Đ . A . nije podneo z ahtev za vraćanje sporne imovine, te je praviln a odluk a prvostepenog organa da se podnositeljki vrati imovina u udelu od ½, koliko prip ada jednom zakonskom nasledniku; da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja činjenica da drugi zakonski naslednik nije podneo zahtev za vraćanje oduzete imovine, te stoga ½ suvlasničkog dela, koji bi eventualno pripao bratu podnositeljke, ne može biti predmet vraćanja u skladu sa navedenim zakonom. Prema stanovištu drugostepenog organa, u postupku pred Agencijom se odlučuje o zahtevu svakog bivšeg vlasnika, odnosno zakonskog naslednika bivšeg vlasnika, pa eventualna neosnovanost zahteva jednog podnosioca zahteva ne utiče na veličinu suvlasničkog udela drugih podnosilaca, jer takva mogućnost nije predviđena Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 18971/16 od 2 1. juna 2017. godine, u stavu 1. dispozitiva, odbijena je tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta radi poništaja navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe i ocenio, pored ostalog, da su u rešenju tog organa pravilno primenjene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju . Upravni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe ne može da pripadne „suvlasnički deo njenog brata“, koji nije podneo zahtev za vraćanje imovine, jer takva mogućnost nije predviđena Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Po nalaženju tog suda, odbijanje žalbe u odnosu na celo delimično rešenje Agencije, iako je ono postalo pravnosnažno 16. oktobra 2015. godine, osim u tački 2. dispozitiva, protiv koga je podnositeljka izjavila žalbu, ne predstavlja takvu povredu zakona zbog koje bi se pobijano konačno rešenje moralo poništiti, jer podnositeljki takvim odlučivanjem nije naneta bilo kakva šteta.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.) .

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)) ; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona ( član 5. stav 1. tačka 1)); da zahtev za vraćanje imovine, u skladu sa ovim zakonom, podnose svi bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici (član 41. stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika ili svaki od njih pojedinačno (član 41. stav 2.).

Odredbama člana 47. navedenog Zakona predviđeno je: da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje , između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se r ešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik – ako je u životu , odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika – na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odredi ti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da a ko se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadlež ni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da r ešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da p odnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku – podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.) .

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se n asleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da , kao jedini zakonski naslednik bivšeg vlasnika koji je podneo zahtev za vraćanje imovine, ima pravo da joj se vrati celokupn a imovina koja je bila predmet zahteva u postupku koji je okončan osporenim aktom. Podnositeljka, s tim u vezi, ističe da nije tražila nasledni deo svog brata, jer u vreme smrti njihov deda nije ni bio vlasnik sporne imovine, pa se ne može govoriti o naslednim delovima. Po mišljenju podnositeljke, odbijanjem zahteva za vraćanje preostalog dela sporne imovine, država je faktički zadržala taj deo za sebe bez pravnog osnova .

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs), u vezi sa pitanjem udela u pravu na povraćaj oduzete imovine i određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:

- u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ( Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine);

- lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti , između ostalih, Odluku Už-8905/2016 od 4. aprila 2019. godine);

- Ustavni sud smatra proizvoljnim stanovište Upravnog suda , prema kome podnosiocu ustavne žalbe pripada 1/2 idealnog dela oduzete imovine, budući da su pravo na podnošenje zahteva za restituciju imali i zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika; naime, osporena presuda Upravnog suda ne sadrži odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da se pravo korisnika na restituciju umanjuje ako postoje drugi zakonski naslednici, bez obzira na to da li su podneli zahtev za vraćanje imovine (Odluka Už-6599/2017 od 4. juna 2020. godine).

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je u postupku pred Agencijom utvrđeno da su zakonski naslednici bivšeg vlasnika podnositeljka ustavne žalbe i njen brat, koji nije podneo zahtev za vraćanje sporne imovine. Drugostepeni organ je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu da zahtev za vraćanje imovine podnose svi bivši vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, ocenio da ½ suvlasničkog dela, koji bi eventualno pripao bratu podnositeljke, ne može biti predmet vraćanja. Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio u svemu razloge na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je u upravnom sporu koji je o končan osporenim aktom trebalo odgovoriti na pitanje od kakvog je uticaja na ostvarivanje prava po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, činjenica da nisu svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika podneli zahtev za vraćanje imovine koja je od njega oduzeta .

Razmatrajući sporno pravn o pitanj e, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odred aba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi: da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vrać a imovina , odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski nasledni ci bivšeg vlasnika i njihov i udel i u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, to utvrđuje sud u vanparničnom postupku.

Ustavni sud je dalje konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima, da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda, da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, pri čemu ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka .

Polazeći od navedenih pravnih stanovišta i odredaba zakona, Ustavni sud nalazi da se na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju imovina ne stiče u trenutku smrti bivšeg vlasnika kao „ostavioca”, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, u postupku restitucije se ne primenjuju pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom. Ustavni sud stoga smatra da se pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ostvaruje primenom naslednopravnih pravila prevashodno u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut tog zakona.

Ustavni sud, takođe, nalazi da je za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja činjenica da li su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika , podno seći zahtev za restituciju , pokazali volju da ostvar e prav a po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, s tim u vezi, ocenjuje da odredbe člana 41. st. 1. i 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – prema kojima zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju podnose svi vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, zajedno ili pojedinačno, upućuju na zaključak da kao korisnik vraćene imovine ne može biti određen bivši vlasnik, odnosno njegov zakonski nasledik koji nije podneo zahtev. Po nalaženju Suda, iz toga dalje sledi da se, u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, celokupna imovina vraća u svojinu nasledniku koji je takav zahtev podneo, jer on svoje pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika koji je preminuo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Ustavnog suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da u postupku koji je okončan osporenim aktom nije na ustavnopravno prihvatljiv način razmotren uticaj činjenice da nisu svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika podneli zahtev za vraćanje sporne imovine, jer je ocenjeno da zakonskom nasledniku koji je podneo zahtev ne može biti vraćen deo imovine koja bi pripao zakonskom nasledniku koji taj zahtev nije podneo .

Nalazeći da je ocena data u osporenom pojedinačnom aktu, kao i u rešenju drugostepenog organa, proizvoljna, odnosno da je primena prava bila očigledno arbitrerna, na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 18971/16 od 2 1. juna 2017. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01649/2015-13 od 17. novembra 201 6. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja Ministarstva finansija kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, s obzirom na značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti