Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za vođenje postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka u prekršajnom postupku. Navodi podnosioca o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju ne predstavljaju ustavnopravne razloge za ispitivanje povrede prava na pravično suđenje, te ne postoje pretpostavke za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milinka Terzića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. marta 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milinka Terzića izjavljena protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Ljigu Up. 2-1510/05 od 27. jula 2006. godine, rešenja Veća za prekršaje u Valjevu VP. II 2827/06 od 15. decembra 2006. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije UP. 14/07 od 26. aprila 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vrhovni sud Srbije je 27. februara 2008. godine Ustavnom sudu prosledio ustavnu žalbu koju je 9. decembra 2007. godine, preko tog suda, izjavio Milinko Terzić iz Užica, koja je zavedena pod brojem Už. 267/2008.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda da ustavnu žalbu uredi i dopuni, Milinko Terzić je podneskom od 30. aprila 2008. godine obavestio Sud da ustavnu žalbu podnosi zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, protiv akata organa za prekršaje i Vrhovnog suda Srbije donetih u tri različita prekršajna postupka, i to: protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Ljigu Up. 2-1510/05 od 27. jula 2006. godine, rešenja Veća za prekršaje u Valjevu VP. II 2827/06 od 15. decembra 2006. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije UP. 14/07 od 26. aprila 2007. godine; protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Čajetini Up. 2551/06 od 27. aprila 2007. godine, rešenja Veća za prekršaje u Užicu VP. 1152/07 od 6. juna 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije UP. 385/07 od 27. septembra 2007. godine; protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Požegi Up. 3449/07 od 26. decembra 2007. godine i rešenja Veća za prekršaje u Užicu VP. 365/08 od 19. marta 2008. godine.

Saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08 i 27/08), razdvojeni su postupci po podnetoj ustavnoj žalbi prema prekršajnim postupcima koji su prethodili njenom podnošenju, i u odnosu na osporena rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Ljigu Up. 2-1510/05 od 27. jula 2006. godine, Veća za prekršaje u Valjevu VP. II 2827/06 od 15. decembra 2006. godine i Vrhovnog suda Srbije UP. 14/07 od 26. aprila 2007. godine formiran je predmet Už. 837/2008.

2. Postupajući po ustavnoj žalbi u predmetu Už. 837/2008, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Ljigu Up. 2-1510/05 od 27. jula 2006. godine podnosilac ustavne žalbe oglašen odgovornim zbog prekršaja iz člana 226. stav 1. tačka 32) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima i kažnjen novčanom kaznom. Navedeno prvostepeno rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Veća za prekršaje u Valjevu VP. II 2827/06 od 15. decembra 2006. godine. Podnosilac ustavne žalbe je potom Vrhovnom sudu Srbije podneo zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažnog rešenja Veća za prekršaje u Valjevu, koji je Vrhovni sud Srbije 26. aprila 2007. godine odbacio kao nedozvoljen osporenim rešenjem UP. 14/07.

3. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu istovetne sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona, pored ostalog, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da se ustavna žalba zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prema kome svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud je iz sadržine izjavljene ustavne žalbe utvrdio da se u njoj prvo navodi da su osporena rešenja doneta "bez činjenica (materijalnih dokaza)", a što zapravo predstavlja podnosiočevo viđenje događaja zbog kojeg je oglašen odgovornim u pravnosnažno okončanom prekršajnom postupku. Potom se, kao razlozi na kojima se u konkretnom slučaju zasnivaju tvrdnje o povredi podnosiočevog prava na pravično suđenje, navode: “da sudije ne znaju kako dolazi do lufta, šta je tahograf i da ne poštuju ustanovu koja je izvršila registraciju i tehnički pregled vozila”, uz isticanje “da sudije veruju službenom licu, policajcu, bez dokaza i krše pravo na nepristrasno suđenje”. Dakle, navodi podnosioca ustavne žalbe u suštini se svode na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u prekršajnom postupku na osnovu koga su organi za prekršaje utvrdili prekršajnu odgovornost podnosioca. Međutim, zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi nije da preispituje zaključke prekršajnih organa u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, već da ispita da li je postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Primenjujući navedeni stav na konkretan slučaj, Ustavni sud je stanovišta da navodi podnosioca ne pružaju dovoljno osnova za zaključak da su osporena rešenja organa za prekršaje doneta proizvoljnom i nepravilnom primenom merodavnog procesnog i materijalnog prava. Pored toga, ni jedan od navoda ustavne žalbe ne može se dovesti u vezu sa osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da izneti navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se ukazuje da je osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Na osnovu iznetog, Sud je, u skladu sa odredbom člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić

 

Slični dokumenti

• Už 117/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u prekršajnom postupku zbog nenadležnosti
• Už 267/2008: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u prekršajnom postupku
• Už 74/2007: Odbacivanje ustavne žalbe u prekršajnom postupku zbog nenavođenja povrede ustavnih prava
• Už 838/2008: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u prekršajnom postupku
• Už 2969/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv prekršajne presude
• Už 640/2008: Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava činjenično stanje utvrđeno u prekršajnom postupku