Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba jednog podnosioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Žalba drugog podnosioca, umešača, odbacuje se jer je u postupku učestvovala kratko vreme pre njegovog okončanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-837/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Stanisavljevića i Milese Stanisavljević, oboje iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoljuba Stanisavljevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 132/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Milese Stanisavljević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 132/10.

3. Odbacuje se ustavna žalba Dragoljuba Stanisavljevića i Milese Stanisavljević izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 132/10 od 14. jula 2011. godine i presude Višeg suda u Užicu Gž. 1653/11 od 22. decembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Stanisavljević i Milesa Stanisavljević, oboje iz Užica, izjavili su 6. februara 2012. godine, preko punomoćnika Mihaila Matovića, advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 132/10 od 14. jula 2011. godine i presude Višeg suda u Užicu Gž. 1653/11 od 22. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i pretpostavke nevinosti, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete osporene presude. Podnosioci ustavne žalbe su u dopuni ustavne žalbe od 14. februara 2012. godine istakli da su 9. februara 2012. godine saznali da je tužilac brisan iz registra preduzeća na osnovu rešenja Privrednog suda u Užicu St. 38/11 od 19. maja 2011. godine, koja činjenica je značajna iz razloga što bi u tom slučaju sud „po sili zakona“ morao da prekine postupak, a da je tužilac tu činjenicu prikrio, na koji način je omogućio drugostepenom sudu da odlučuje po žalbi.

Dragoljub Stanisavljević je u osporenom parničnom postupku, koji je prethodio ustavnosudskom, imao procesno svojstvo tuženog, dok je Milesa Stanisavljević imala svojstvo umešača na strani tuženog. U ustavnoj žalbi ističu da u osporenom parničnom postupku nije bilo poštovano njihovo pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je spor trajao 17 godina , održano je „bezbroj“ ročišta na kojima su izvođeni dokazi koji nisu bili relevantni, a nisu izvedeni oni dokazi koje su oni predlagali, a na osnovu kojih bi se utvrdilo da postoji privid pravne ličnosti i na tužilačkoj strani.

Podnosioci, takođe, ističu da im je osporenim presudama povređena i pretpostavka nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, iz razloga što su parnični sudovi u osporenim presudama utvrdili da se radi o prividu pravne ličnosti na osnovu nepravnosnažne presude Opštinskog suda u Užicu K. 186/98.

Podnosioci ustavne žalbe su od Ustavnog suda zahtevali da ustavnu žalbu usvoji i osporene presude poništi, pri čemu nisu tražili naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 132/10, kao i iz sadržine navoda podnosilaca istaknutih u ustavnoj žalbi i dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Privatno proizvodno trgovinsko preduzeće „3DE KOMERC“ iz Užica podnelo je 17. avgusta 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Užicu protiv D.S. U tužbi je navedeno da je pravnosnažnom i izvršnom presudom Višeg privrednog suda u Beogradu Pž. 5638/96 od 26. septembra 1996. godine, Privatno preduzeće „BAST“ iz Užica obavezano da, solidarno sa Preduzećem za unutrašnju i spoljnu trgovinu „GFB Refleks“ d.o.o. iz Beograda, isplati tužiocu iznos od 31.020,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. februara 1995. godine pa do isplate, kao i da plati iznos od 3.850,00 dinara na ime troškova postupka. Dalje je navedeno da je tuženi bio osnivač i vlasnik privatnog preduzeća „BAST“ iz Užica, koje je prema saznanju tužilačke stranke likvidirano bez imovine, te da kako tuženi kao vlasnik po zakonu odgovara za obaveze preduzeća koje je likvidirano, a nije bilo imovine iz koje bi se potraživanje tužioca naplatilo, tužilac zahteva da se tuženi obaveže da mu isplati traženi iznos, kao i da mu naknadi troškove ovog postupka. Predmet je zaveden pod brojem P. 983/01.

Prvo ročište u ovoj parnici održano je 15. novembra 2001. godine. Posle održanih osam ročišta, Opštinski sud u Užicu je 2. decembra 2002. godine doneo rešenje P. 983/01 kojim je prekinut postupak u toj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio u predmetu K. 39/2000 pred Opštinskim sudom u Užicu. Navedeni krivični postupak vođen je protiv okrivljenog – dužnika D.S. zbog krivičnog dela prevare, učinjenog na štetu tužioca. Presudom Opštinskog suda u Užicu K. 186/98 od 3. juna 2002. godine, koja je postala pravnosnažna 15. januara 2003. godine, D.S. je oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela prevare.

U međuvremenu je tuženi D.S. preminuo, pa je kao tuženi označen njegov zakonski naslednik, tada maloletni Dragoljub Stanisavljević, ovde podnosilac ustavne žalbe, koga je zastupala zakonski zastupnik – majka Milesa Stanisavljević, takođe, ovde podnositeljka ustavne žalbe. Na ročištu održanom 1. aprila 2004. godine Milesa Stanisavljević, ovde podnositeljka ustavne žalbe je izjavila da kao zakonski zastupnik maloletnog Dragoljuba Stanisavljevića, ovde podnosioca ustavne žalbe, stupa u parnicu na mesto njenog, sada pokojnog muža D.S.

Posle odloženih pet ročišta, ročište koje je bilo zakazano za 9. septembar 2004. godine otkazano je aktom postupajućeg sudije P. 983/01 od 31. avgusta 2004. godine. Naredno ročište zakazano je tek za 10. februar 2005. godine, međutim, i ono je odloženo, kao i ono zakazano za 8. april 2005. godine. Nakon dva odložena ročišta, ročište zakazano za 12. decembar 2005. godine otkazano je zbog sprečenosti postupajuće sudije, a rasprava je odložena na naodređeno vreme. Nakon urgencije tužioca od 7. februara 2007. godine, sledeće ročište zakazano je za 3. april 2007. godine, odnosno posle skoro dve godine od prethodno zakazanog ročišta. Dana 3. avgusta 2007. godine, posle održana tri ročišta, glavna rasprava je zaključena, ali je potom van rasprave, 2. novembra 2007. godine, glavna rasprava ponovno otvorena. Na narednom ročištu održanom 16. novembra 2007. godine postupajući sud je doneo rešenje o veštačenju od strane sudskog veštaka ekonomske struke. Posle dostavljanja nalaza veštaka, na ročištu održanom 20. decembra 2007. godine postupajući sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i veštaka, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 849/07, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca (stav 1. izreke) i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke).

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 746/2008 od 29. decembra 2008. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Spisi su vraćeni prvostepenom sudu 3. decembra 2008. godine, a predmet je dobio novi broj P. 45/09.

Rešenjem P. 45/09 od 20. januara 2009. godine Opštinski sud u Užicu se oglasio stvarno nenadležnim i predmet prosledio Trgovinskom sudu u Užicu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Međutim, Trgovinski sud u Užicu se takođe oglasio stvarno nenadležnim, pa je Vrhovni sud Srbije rešenjem R. 23/09 od 24. februara 2009. godine, rešavajući o sukobu nadležnosti, odredio da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Opštinski sud u Užicu.

Predmet je dobio novi broj P. 375/09.

Posle ročišta održanog 8. maja 2009. godine, tužilac je 25. maja 2009. godine postupajućem sudu podneo predlog za određivanje privremene mere radi obezbeđenja potraživanja, zbog sumnje da je tuženi počeo da otuđuje imovinu. Posle dva održana ročišta, Opštinski sud u Užicu je rešenjem P. 375/09 od 3. jula 2009. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere.

Opštinski sud u Užicu je 23. oktobra 2009. godine obavestio stranke u postupku da je rasprava koja je bila zakazana za 17. novembar 2009. godine otkazana „zbog reforme pravosuđa“.

Podneskom od 17. septembra 2010. godine tužilac je urgirao da se zakaže rasprava. Kako je urgencija ostala bez odgovora, a rasprava nije zakazivana, tužilac je ponovo urgirao kod postupajućeg suda podneskom od 2. novembra 2010. godine.

Posle formiranja nove mreže sudova predmet je dobio broj P. 132/10, dodeljen je u rad novom sudiji, a nakon dve urgencije tužioca ročište je zakazano za 9. decembar 2010. godine, ali je odloženo. Na ročištu održanom 22. februara 2011. godine doneto je rešenje o veštačenju veštaka ekonomsko-finansijske struke i određen je zastoj u postupku dok veštak ne dostavi nalaz i mišljenje. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 20. aprila 2011. godine, a tuženi je dostavio svoje primedbe na isti nalaz 20. juna 2011. godine.

Kako je tuženi Dragoljub Stanisavljević, ovde podnosilac ustavne žalbe u međuvremenu postao punoletan, podneskom od 7. jula 2011. godine njegova majka Milesa Stanisavljević, ovde podnositeljka ustavne žalbe je prijavila mešanje u parnicu na strani tuženog. U ovom podnesku je istakla: da stupa u parnicu kao umešač na strani tuženog; da je u njenom interesu da tuženi uspe u sporu, odnosno da se tužbeni zahtev protiv njega odbije, iz razloga što će joj na taj način biti olakšan položaj u drugoj parnici koju isti tužilac vodi protiv nje, jer je, nakon podele bračne tekovine iz bračne zajednice sa pravnim prethodnikom tuženog, stekla pravo susvojine sa udelom od ½ na jednom lokalu, jednom dvosobnom stanu i dva poslovna prostora (što predstavlja imovinu u čijem sticanju je učestvovala pre nego što je nastao poslovni odnos između preduzeća pravnog prethodnika tuženog i preduzeća tužioca).

Na ročištu održanom 14. jula 2011. godine sud je prihvatio učešće umešača, sproveo dokazni postupak čitanjem presuda, spisa predmeta i ostale dokumentacije, saslušanjem stranaka i veštaka i time završio dokazni postupak, te posle završnih reči stranaka i umešača zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Užicu je osporenom presudom P. 132/10 od 14. jula 2011. godine obavezao tuženog Dragoljuba Stanisavljevića, kao pravnog sledbenika sada pokojnog D.S, da tužiocu isplati iznos od 31.020,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. februara 1995. godine, pa do konačne isplate i iznos od 3.850,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. maja 1996. godine, pa do konačne isplate (stav 1. izreke) i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke).

Postupajući po žalbama tuženog i umešača na strani tuženog, Viši sud u Užicu je rešenjem Gž. 1497/11 od 6. oktobra 2011. godine vratio spise Osnovnom sudu u Užicu, radi otklanjanja procesnog nedostatka – dostavljanja prvostepene presude umešaču. Osnovni sud u Užicu je postupio po nalogu Višeg suda u Užicu i nakon toga spise dostavio Višem sudu dana 24. novembra 2011. godine.

Viši sud u Užicu je osporenom presudom Gž. 1653/11 od 22. decembra 2011. godine potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u celosti, a žalbe tuženog i umešača na strani tuženog odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je ranije tuženi D.S, kao vlasnik preduzeća „BAST“, sa imovinom preduzeća postupao kao sa svojom imovinom, ujedno smanjujući imovinu preduzeća u svoju korist ili u korist drugog lica, pri čemu je znao da preduzeće neće biti u stanju da izmiri svoje obaveze prema poveriocima, a što proizlazi iz činjenice da je zajedno sa trećim licima G.B. i P.S. otvarao nove radnje na ime ovih lica, kojima je besplatno ustupana roba preduzeća „BAST“, pri čemu ostvarenu dobit od prodaje robe nije uplaćivao na račun preduzeća, već su je delili međusobno, zbog čega su G.B. i P.S. osuđeni pravnosnažnom krivičnom presudom Opštinskog suda u Užicu K. 186/98, dok je postupak u odnosu na ovde ranije tuženog D.S. obustavljen, zbog njegove smrti; da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je na napred navedeni način D.S. stvorio privid pravne ličnosti, odnosno da, u smislu člana 54. Zakona o preduzećima koji je važio u vreme preduzimanja navedenih radnji, odgovara svojom celokupnom imovinom za dugove preduzeća; da s obzirom na to da je sada tuženi Dragoljub Stanisavljević, univerzalni naslednik pokojnog D.S, kao i da vrednost nasleđene imovine u momentu smrti ostavioca prevazilazi vrednost dugovanja, a što je utvrđeno ekonomsko-finansijskim veštačenjem, pravilno je prvostepeni sud tuženog obavezao da dugovani iznos plati tužiocu; da je ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud utvrdio da je ranije tuženi D.S, na napred navedeni način zloupotrebio preduzeće „BAST“ radi sticanja protivpravne imovinske koristi, u kom smislu isti odgovara svom svojom imovinom za dugovanja preduzeća, pa su bez uticaja na drugačiju odluku isticanja žalbe da sada pokojni D.S, u krivičnom postpku vođenim pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu K. 186/98, nije pravnosnažno oglašen krivim; da imajući u vidu da je sporni poslovni odnos, iz koga potiče potraživanje tužioca nastao 1995. godine, i da je tužba kojom se potražuje dug, a ne naknada štete, podneta 2001. godine, da se neosnovano žalbom ističe da je potraživanje tužioca zastarelo; da kako ne postoji identitet stranaka u ovom sporu i sporu vođen om pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu P. 507/96, neosnovano se žalbama ističe prigovor presuđene stvari; da je bez uticaja na drugačiju odluku činjenica da je pravni prethodnik tuženog, kao vlasnik preduzeća, izvršio radnje kojima se probija pravna ličnost po proteku određenog vremena od zaključivanja spornog ugovora sa tužiocem, s obzirom na to da je istim izvršena zloupotreba imovine preduzeća radi sticanja protivpravne imovinske koristi vlasnika i da su tim radnjama poverioci, pa i tužilac, osujećeni u naplati svojih potraživanja; da su navodi žalbe kojima se pobija potpunost i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a što su isticanja kojima se ponavljaju već istaknuti prigovori na nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke, ostali bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, u kome se, shodno članu 478. Zakona o parničnom postupku, odluka može žalbom pobijati samo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je 13. februara 2012. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, koji je pravnosnažno odbijen kao neosnovan rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 477/13 od 10. jula 2013. godine. U toku postupka po predlogu za ponavljanje postupka, tuženi je sudu dostavio dokaze da je tužilac kao pravno lice prestao da postoji i da je posle sprovedenog stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Užicu St. 38/11 od 29. juna 2011. godine brisan iz registra privrednih društava, dok je tužilac 14. decembra 2012. godine obavestio sud da je rešenjem Privrednog suda u Užicu St. 38/11 od 2. novembra 2012. godine stavljeno van snage prethodno navedeno rešenje, da su ukinute sve sprovedene radnje izvršene na osnovu tog rešenja i da je tužilac ponovo stekao pravni subjektivitet.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 34. stav 3. Ustava zajemčeno je da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 17. avgusta 2001. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Užicu, da je podnosilac ustavne žalbe Dragoljub Stanisavljević stupio u parnicu u svojstvu tuženog 1. aprila 2004. godine , nakon smrti njegovog pravnog prethodnika, a da je postupak pravnosnažno okončan 22. decembra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je potupak trajao deset godina i četiri meseca, s tim da je od trenutka kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu, postupak trajao sedam godina i osam meseci. Ustavni sud nalazi da činjenica da je parični postupak trajao deset godina i četiri meseca nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje sudskog postupka od deset godina i četiri meseca ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi Milese Stanisavljević, pred Ustavnim sudom se najpre postavilo pitanje dopuštenosti ustavne žalbe, odnosno da li podnositeljka zbog specifičnog procesnog položaja koji je imala u osporenom parničnom postupku ima aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je u ovoj parnici imala status umešača na strani tuženog, ističući da njen pravni interes da tužilac ne uspe sa svojim zahtevom, proističe iz toga što ima svojstvo tužene u drugom parničnom postupku koji se vodi po tužbi istog tužioca, jer je nakon podele bračne tekovine po prestanku bračne zajednice sa pravnim prethodnikom tuženog postala suvlasnik dela imovine. Neophodna pretpostavka za učešće umešača u parničnom postupku je postojanje njegovog pravnog interesa da jedna od stranaka uspe u sporu i ukoliko ispunjava taj zakonski uslov ima ovlašćenja da preduzima sve procesne radnje koje nisu u suprotnosti sa procesnim radnjama stranke kojoj se pridružio. Ustavni sud konstatuje da se pravni interes umešača za intervenciju u parničnom postupku, po pravilu, ogleda u tome što sudska odluka doneta u parnici između stranaka proizvodi bilo neposredno, bilo posredno dejstvo na građanskopravni položaj umečaša, pa tako, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka imala pravni interes za učešće u predmetnom parničnom postupku. Iz ovoga proizlazi da se garancije prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava primenjuju i na umešača koji se u postupku pridružio jednoj od stranaka, pa podnositeljka u konkretnom slučaju ima aktivnu legitimaciju za izjavljivanje ustavne žalbe.

8. Što se tiče istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na Milesu Stanisavljević, ovde podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je ona u osporenu parnicu stupila kao umešač na strani tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 14. jula 2011. godine. Kako je postupak pravnosnažno okončan 22. decembra 2011. godine, dakle nakon pet meseci od trenutka kada je podnositeljka stupila u osporenu parnicu, navedeno trajanje se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga navode ustavne žalbe, kojima se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na Milesu Stanisavljević, Sud smatra očigledno neosnovanim, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio i rešio kao u tački 2. izreke.

9. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni (viši) sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda u pogledu pravilne primene merodavnog prava, a koje Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim.

Ustavni sud je, krećući se u okviru navoda ustavne žalbe, u analizi konkretnog slučaja pošao od stava da su za odgovornost osnivača za obaveze pravnog lica, po osnovu privida – proboja pravne ličnosti, neophodne njegove aktivne radnje, tj. da privid pravne ličnosti podrazumeva činjenje – preduzimanje radnji sa navedenim ciljem, a koje mora biti dokazano, kao i da je u osporenim presudama utvrđeno da je ranije tuženi D.S, otac podnosioca ustavne žalbe, kao vlasnik preduzeća „BAST“, imovinom preduzeća postupao kao da je u pitanju njegova imovina, ujedno smanjujući imovinu preduzeća u svoju korist, pri čemu je znao da preduzeće neće biti u stanju da izmiri svoje obaveze prema poveriocima, a što proizlazi iz činjenice da je zajedno sa trećim licima otvarao nove radnje na ime tih lica, pri čemu ostvarenu dobit od prodaje robe nije uplaćivao na račun preduzeća, već su je delili međusobno. Polazeći od odredbe člana 54. Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ“, br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), koji je važio u vreme preduzimanja napred navedenih radnji, prema kojima vlasnik preduzeća u slučaju probijanja pravnog lica odgovara celokupnom svojom imovinom za dugove preduzeća, te činjenice da je podnosilac ustavne žalbe univerzalni naslednik pokojnog D.S, kao i činjenice da je veštačenjem utvrđeno da je vrednost nasleđene imovine u momentu smrti ostavioca prevazilazila vrednost dugovanja, Ustavni sud smatra da je u osporenim presudama izloženo ustavnopravno prihvatljivo stanovište.

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da su 9. februara 2012. godine saznali da je tužilac brisan iz registra preduzeća, tj. da je na osnovu rešenja Privrednog suda u Užicu St. 38/11 od 19. maja 2011. godine nad tim privrednim društvom otvoren i zatvoren stečajni postupak, koja činjenica je značajna iz razloga što bi u tom slučaju sud „po sili zakona“ morao da prekine postupak, a koju je tužilačka strana prikrila, te omogućila drugostepenom sudu da odlučuje po žalbi, Ustavni sud nalazi da su bez uticaja na drugačije odlučivanje, s obzirom na to da je rešenjem Privrednog suda u Užicu St. 38/11 od 2. novembra 2012. godine stavljeno van snage gore navedno rešenje.

Ocenjujući povredu prava kojim je garantovana pretpostavka nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud kontatuje da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu predmet odlučivanja u postupku u kome su doneti osporeni akti, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava iz člana 34. stav 3. Ustava, a čija je povreda istaknuta.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 3. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti