Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj.B. iz Darosave, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

1. Usvaja se ustavna žalba Lj.B. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Pr ivrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1026/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odb acuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

1. Lj.B. iz Darosave je, 31. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika G. C, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1026/12, stari broj P. 18219/10 (3403/08).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, istakao i povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, učinjene stavom četvrtim izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5182/12 od 5. jula 2012. godine, kojom je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je obrazložio time da je osporeni parnični postupak trajao više od 14 godina, da postoje periodi neaktivnosti suda od po sedam godina, te da za tako dugo trajanje postupka on ne snosi krivicu, već da je u više navrata urgirao za ubrzanje istog.

U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje podnosilac je istakao da je u toku postupka imao mnoge nužne troškove, da takva odluka suda o troškovima postupka praktično obesmišljava odluku o meritumu stvari, te da je sud pogrešno primenio procesno pravo, jer u konkretnom slučaju stranke nisu postigle „približno jednak uspeh u sporu“, na čemu je sud zasnovao svoju odluku. Podnosilac tvrdi da je u celosti uspeo u svom tužbenom zahtevu od 430.833,99 dinara, pa da je i odluka o troškovima postupka morala pratiti odluku o glavnoj stvari.

Tvrdnju o povredi prava na mirno uživanje imovine podnosilac, u suštini, zasniva na povredi prava na pravično suđenje i obrazlaže time da je odlukom suda lišen svoje imovine u iznosu od 335.229,50 dinara, koliko su iznosili sudski troškovi koje je imao u vođenju parnice.

Svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac u ustavnoj žalbi ni jednom rečju ne obrazlaže, niti za nju iznosi bilo kakve argumente ili dokaze.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1026/12, te je na osnovu toga, kao i navoda podnosioca istaknutih u ustavnoj žalbi, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. juna 1998. godine, Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene banke K. kojom je tražio da se tužena obaveže da mu isplati revalorizovanu vrednost iznosa od 8.762.780 dinara, kao i revalorizovanu vrednost ugovorene kamate na navedeni iznos. Predmet je zaveden pod brojem P. 4424/98.

U periodu od 28. oktobra 1998. godine do 26. novembra 2001. godine, zakazano je sedam ročišta, od kojih su četiri održana, a tri neodržana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U ovom periodu sud je naložio i dva veštačenja veštaka ekonomske struke.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. novembra 2001. godine doneo rešenje P. 4424/98 kojim je utvrđen prekid postupka zbog pokretanja postupka likvidacije nad tuženom. Dopisom od 28. decembra 2001. godine tužilac je obavestio postupajući sud da je Privrednom sudu u Beogradu u likvidacionom postupku prijavio potraživanje, te da Prvi opštinski sud što brže prosledi predmet Privrednom sudu.

Dopisom od 23. maja 2007. godine tužilac je predložio da se postupak nastavi, s obzirom na to da je tuženi u likvidacionom postupku osporio tužiočevo potraživanje. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4424/98 od 12. septembra 2007. godine nastavljen je postupak u predmetnoj parnici. Predmet je dobio novi broj P. 951/08.

Nakon predloga tuženog od 3. decembra 2007. godine (sa kojim se i tužilac složio i o tome obavestio sud dopisom od 21. januara 2008. godine), Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 951/08 od 31. januara 2008. godine oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Trgovinskom sudu u Beogradu.

Predmet je u Trgovinskom sudu u Beogradu primljen 7. maja 2008. godine i zaveden pod brojem P. 3403/08.

U narednom periodu zakazana su četiri ročišta, od kojih su tri održana, te su pribavljeni nalaz i mišljenja veštaka. Saglasno nalazu veštaka, tužilac je na ročištu održanom 30. septembra 2009. godine uredio tužbu u pogledu visine tužbenog zahteva, i to u iznosu od 430.833,99 dinara, dok je povukao tužbu za iznos od 8.331.946 dinara. Trgovinski sud u Beogradu je presudom P. 3403/08 od 11. decembra 2009. godine utvrdio da je povučena tužba tužioca za iznos od 8.331.946 dinara (stav 1. izreke), utvrdio da je potraživanje tužioca prema tuženom 430.833,99 dinara (stav 2. izreke), odbacio tužbu u delu kojim se traži utvrđivanje potraživanja tužioca na ime zatezne kamate (stav 3. izreke) i obavezao je tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka (stav 4. izreke). Ova presuda ukinuta je rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 6955/10 od 21. oktobra 2010. godine u st. 2. i 4. izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, dok je žalba tužioca odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je potvrđena u stavu 3. izreke.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 18219/10, a na ročištu održanom 1. februara 2011. godine naloženo je novo veštačenje u kome je bilo potrebno da se utvrdi visina spornog duga i kamate. Veštak ekonomsko-finansijske struke je u nalazu izneo mišljenje u dve varijante. Po jednoj je primenom zakonske denominacije potraživanje tužioca anulirano i dug tuženog ne postoji, dok je prema drugoj varijanti veštak našao, shodno sudskoj praksi Vrhovnog suda Srbije i načelu jednakih vrednosti uzajamnih davanja, da je valorizovani iznos duga sa pripadajućom kamatom 751.852,56 dinara. Na ročištu održanom 15. novembra 2011. godine tužilac je formulisao svoj tužbeni zahtev tako da se obavezuje tuženi da tužiocu isplati iznos od 430.833,99 dinara ili iznos od 751.852,56 dinara, s tim što je prvi zahtev primarni, a drugi eventualni. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 18219/10 (3403/08) od 15. novembra 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe (stav 1. izreke), obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka (stav 2. izreke). Ova presuda ukinuta je rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 278/12 od 26. januara 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni sud je naložio prvostepenom da na novom ročištu utvrdi da li je volja i namera tužioca bila da na ročištu od 15. novembra 2011. godine izvrši preinačenje tužbe promenom zahteva za utvrđenje u zahtev za obavezivanje, te da zavisno od utvrđenog donese novu odluku.

U drugom ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 1026/12. Na ročištu održanom 14. marta 2012. godine tužilac je istakao da nije preinačio tužbeni zahtev i da on glasi: „Utvrđuje se potraživanje tužioca prema tuženom u ukupnom iznosu od 751.852,56 dinara, ili drugoredni tužbeni zahtev da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 430.833,99 dinara, i to ukoliko sud ne usvoji prvoredni tužbeni zahtev“. Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1026/12 od 14. marta 2012. godine odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan (stav 1. izreke) i on je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5182/12 od 5. jula 2012. godine preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1026/12 od 14. marta 2012. godine, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno njegovo potraživanje prema tuženom, za iznos od 430.833,99 dinara (stav 1. izreke), dok je tužba za preostali iznos odbačena (stav 2. izreke). Sud je takođe ukinuo i deo stava 1. izreke kojim je odbijen eventualni tužbeni zahtev tužioca, ali bez vraćanja na ponovni postupak (stav 3. izreke), dok je u stavu 4. izreke, koji je i osporen ustavnom žalbom, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 25. juna 1998. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 15. jula 2012. godine donošenjem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5182/12. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak bio u prekidu od 26. novembra 2001. godine, kada je prekinut zbog otvaranja postupka likvidacije nad tuženim, do 12. septembra 2007. godine, kada je nastavljen na predlog tužioca - dakle nešto manje od šest godina.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao 14 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, četrnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca.

Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve navedene činioce, ne može prihvatiti da je razumno da jedan parnični postupak traje 14 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti postupajućih sudova . Pored ostalog, Ustavni sud je ovu svoju ocenu zasnovano na činjenici da se u konkretnom slučaju radi lo o sporu prosečne složenosti, u kojem je trebalo utvrditi postojanje ili nepostojanje duga na strani tuženog, kao i na činjenici da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, već je sve svoje procesne obaveze (plaćanje veštačenja, pristupanje na ročišta itd.) savesno ispunjavao. U prilog oceni Ustavnog suda da je predmetni postupak trajao neopravdano dugo, govori i činjenica da su u toku trajanja postupka u pojedinim periodima postupajući sudovi zakazivali samo po jedno ročište godišnje, što nesumnjivo potvrđuje da sudovi u ovom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba čl ana 341. st av 1. i čl ana 384. st av 1. ranije važećeg ZPP -a. Posmatrajući trajanje ovog postupka iz perspektive značaja prava o kojem se raspravlja za podnosioca, nesumnjivo je da je ostvarivanje prava u predmetnom postupku za njega bio od velikog značaja, o čemu svedoči i to da je na sva ročišta uredno pristupao, kao i to da se na sve zahteve suda izjašnjavao i sprovodio ih bez odlaganja.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br, 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ukupnu dužinu trajanja postupka, ali i činjenicu da je postupak bio u prekidu šest godina, s obzirom na otvoreni postupak likvidacije u odnosu na tuženog, do koga je došlo po sili zakona, a koji se ne može pripisati u krivicu podnosioca ustavne žalbe, ali ni suda koji je vodio postupak, kao i postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog i neažurnog postupanja suda.

7. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, koju podnosilac ustavne žalbe obrazlaže time da je Privredni apelacioni sud odlučujući o troškovima postupka pogrešno primenio procesno pravo, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku Tatalović i Đekić protiv Srbije, od 29. maja 2012. godine, broj predstavke 15433/07), po kome su podnosioci dužni da obaveste sud o svim okolnostima relevantnim za predstavku. Prema navedenom stavu, od podnosilaca se ne očekuje da iznesu sve moguće informacije o predmetu, ali su dužni da predstave one suštinske činjenice za koje moraju znati da su od značaja za sud da bi mogao pravilno proceniti slučaj. Nepotpune i pogrešne informacije mogu da predstavljaju zloupotrebu prava na podnošenje predstavke, posebno ako se odnose na samu suštinu predmeta. Takođe, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, predstavka se može odbaciti zbog zloupotrebe prava, između ostalih razloga, ako je svesno zasnovana na neistinitim činjenicama u cilju obmane suda (videti presudu istoga suda Varbanov protiv Bugarske, od 5. oktobra 2000. godine, broj predstavke 31365/96).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da „shvatanje Privrednog apelacionog suda da su stranke postigle približno jednak uspeh u sporu, ne može opstati“ iz razloga što je „zahtev da prvostepeni sud utvrdi potraživanje ustavnog žalioca na 751.852,56 dinara postavljen tek na ročištu 15. novembra 2011. godine, i to, tada, kao alternativni“. Uvidom u spise predmeta, odnosno u zapisnik sa pomenutog ročišta, Ustavni sud je utvrdio da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe na ročištu održanom 15. novembra 2011. godine, na izričito pitanje sudije kako sada glasi tužbeni zahtev tužioca, odgovorio: „Utvrđuje se potraživanje tužioca prema tuženom u ukupnom iznosu od 751.852,56 dinara, ili drugoredni tužbeni zahtev da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 430.833,99 dinara, i to ukoliko sud ne usvoji prvoredni tužbeni zahtev“. Dakle, navod podnosioca ustavne žalbe o tome koji je tužbeni zahtev bio primarni, na čemu on u suštini zasniva svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, nije tačan. Kako je ta činjenica bila bitna okolnost za mogućnost vođenja postupka po ovom delu ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da na strani podnosioca ne postoji opravdanje za učinjeni propust i davanje informacije koja ne odgovara činjenicama.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na važnost propusta, takvo ponašanje punomoćnika podnosioca, kao i podnosioca ustavne žalbe suprotno svrsi prava na podnošenje ustavne žalbe i da predstavlja zloupotrebu prava na obraćanje ovom sudu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 6) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, zbog zloupotrebe prava na njeno izjavljivanje, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede prava na mirno uživanje imovine, Ustavni sud podseća da saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda na koje ukazuje podnosilac, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom i Zakonom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu osporenog akta, odnosno to da se podnosilac žali na odluku o troškovima postupka, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na mirno uživanje imovine, čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Kako za svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo bilo kakve argumente, niti je tu svoju tvrdnju dalje obrazlagao, Ustavni sud se tom njegovom tvrdnjom nije bavio.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.