Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o imovinskim odnosima vanbračnih partnera

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku o utvrđivanju susvojine stečene u vanbračnoj zajednici, koji je trajao 13 godina i šest meseci. Iako je postupak bio složen, njegovo ukupno trajanje je prekoračilo razuman rok.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tibora Sekrenja, Jožefa Sekrenja i Piroške Sekrenj, svi h iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tibora Sekrenja, Jožefa Sekrenja i Piroške Sekrenj i utvrđuje da je u parničnom postu pku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1593/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4039/02) podnosiocima ustavne žalbe povređeno p ravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tibor Sekrenj, Jožef Sekrenj i Piroška Sekrenj, svi iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu, 17. decembra 2015. godine, preko punomoćnika Milana Kozomore , advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 942/15 od 5. novembra 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1593/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4039/02) .

U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka od 13 godina i šest meseci.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu. Tražili su i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1593/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Nada Garić podnela je tužbu 13. juna 2002. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv prvotuženog Tibora Sekrenja, drugotuženog Jožefa Sekrenja i trećetuženog Piroške Sekrenj, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi priznanja prava susvojine na nepokretnostima i pokretnim stvarima, na osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici, kao i radi naknade štete zbog izgubljene zarade. U tužbi je podnet predlog za određivanje privremene mere. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 4039/02.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 4039/02 od 19. juna 2002. godine odredio privremenu meru.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka ekonomske struke na okolnost visine zarada prvotuženog i tužilje u zajedničkoj privatnoj firmi dostavljen je sudu 16. juna 2004. godine.

Nalaz sa mišljenjem drugog sudskog veštaka ekonomske struke na istu okolnost dostavljen je sudu 2. marta 2006. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je 14 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu šest ročišta za glavnu raspravu nisu održana (tri puta zbog prvotuženog i drugotuženog, jedanput zbog svih tuženih i dva puta zbog suda).

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 4039/02 od 29. septembra 2006. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 7014/06 od 20. novembra 2008. godine usvojio žalbu tuženih, te je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je formiran pod brojem P. 10607/08.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1593/2010.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke dostavljen je sudu 3. oktobra 2011. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke dostavljen je sudu 11. oktobra 2013. godine, a dopunski nalaz je dostavljen sudu 11. avgusta 2014. godine.

Tužilja je podneskom od 10. septembra 2014. godine preinači la tužbeni zahtev.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je 23 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta nije održano (jed no nije održan o zbog tuženih).

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 1593/10 od 4. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev ; u stavu drugom izreke, utvrdio je da je tužilja vangruntovni vlasnik ½ dela na nepokretnosti br. 1095 K.O. Novi Sad II, parcela br. 5751/1, njiva u ulici Petefi Šandor br. 152A, parcela br. 5751/2, njiva u ulici Petefi Šandora br. 152A, stambeno-poslovnog objekta, po osnovu zajedničkog ulaganja u izgradnji u odnosu na prvotuženog odnosno po osnovu zajedničke izgradnje na tuđem zemljištu u odnosu na drugo tuženog i treće tužene, pa su tuženi obavezani da tužilji izdaju podobnu ispravu radi uknjižbe prava vlasništva kod nadležnog suda, odnosno R epubličkog geodetskog zavoda Novi Sad ili će se takav prenos i uknjižba izvršiti na osnovu ove presude kada se za to steknu zakonski uslovi; u stavu trećem izreke utvrdio je da je tužilja suvlasnik ½ dela, po osnovu zajedničkog sticanja u vanbračnoj zajednici , na bliže opisanim pokretnim stvarima; u stavu četvrtom izreke obavezao je tužene da tužilji nadoknade troškove postupka u iznosu od 516.160,00 dinara; u stavu petom izreke, odbio je tužbeni zahtev u delu u kojem je traženo utvrđenje prava svojine na predmetnom stambeno-poslovnom objektu od dosuđenog ½ dela pa do zahtevanog 2/3 dela; u stavu šestom izreke odbio je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade; u stavu petom izreke tužilja je z bog slabog imovnog stanja oslobođena plaćanja sudske takse.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 942/15 od 5. novembra 2015. godine delimično usvojio ž albu tuženih, te je preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, u delu u kojem su tuženi obavezani da tužilji izdaju podobnu ispravu radi uknjižbe prava vlasništva kod nadležnog suda, odnosno R epubličkog geodetskog zavoda Novi Sad na predmetnim nepokretnostima, dok je prvostepenu presudu u preostalom delu potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno utvrdio doprinos tužilje u sticanju imovine koja je predmet tužbenog zahteva u toku trajanja vanbračne zajednice sa prvotuženim; da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja vanbračne zajednice predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a na imovi nske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe Porodičnog zakona o imovinskim odnosima supružnika, u smislu odredbe člana 191. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05); da se prema članu 180. stav 2. Porodičnog zakona, pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki; da veći deo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine; da se veći deo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine; da je prema članu 228. Zakona o parničnom postupku, svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika; da je odredbom člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stavom 2. istog člana zakona propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno; da u konkretnom slučaju sud nalazi da su jednaki udeli vanbračnih supružnika u sticanju imovine koja je predmet tužbenog zahteva, u smislu člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, i da ovu pretpostavku, tuženi, suprotno žalbenim navodima, nisu oborili u smislu citiranih odredaba Zakona o parničnom postupku; da iskazi tuženih Sekre nj Jožefa i Sekrenj Piroške nisu prihvađeni u delu koji se odnosi na izgradnju objekta iz razloga što su njihovi iskazi konfuzni, budući da su najpre tvrdili da su novac dali svom sinu tuženom Sekrenj Tiboru, da bi mu pomogli, da bi zatim sasvim suprotno tvrdili da su oni kompletno finansirali izgradnju i da je objekat stoga isključivo njihov; da je prvostepeni sud pravilno postupio kada tuženom Sekrenj Tiboru nije priznao veći udeo u imovini koja je predmet tužbenog zahteva , po osnovu vrednosti radova koje je izveo sam nakon prestanka zajednice, s obzirom na to da nijednom odredbom Porodičnog zakona nije predviđeno da se veći svojinski udeo na zajedničkoj imovini može steći po prekidu vanbračne zajednice ; da što se tiče placa u Sirigu, čija je vrednost po navodima žalbe uložena u gradnju spornog objekta, sud nalazi da su žalbeni navodi u vezi sa navedenim placem neosnovani iz razloga što je plac tuženi Sekrenj Tibor otuđio 1998. godine, nakon završetka građevinskih radova.

Osporena drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tuženih 8. decembra 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pokrenut predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih lju dskih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je tužilja podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu , 13. juna 2002. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 942/15, dana 5. novembra 2015. godine , kojo m je pravnosnažno okon čan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 13 godina i šest meseci .

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog postupka 13 i šest meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je postupak bio činjenično i pravno složen, s obzirom na to da je tužilja postavila više tužbenih zahteva, da je u postupku sprovedeno ekonomsko, građevinsko i ekonomsko-finansijsko veštačenje, kao i to da je pet ročišta odloženo zbog podnosilaca, ali ocenjuje da je to od pravnog značaja samo za određivanje visine naknad e nematerijalne štete, ali ne i za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1593/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4039/02) , podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i činjeničnu i pravnu složenost postupka, kao i to da je pet ročišta odloženo zbog podnosilaca ustavne žalbe, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravi čnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, prvenstveno imao u vidu, sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Podnosioci ustavne žalbe su osporili i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 942/15 od 5. novembra 2015. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene ra zloge već iznete u žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao detaljne, jasne , ustavnopravno prihvatljive i nearbitrarne razloge za odbijanje žalbe i o neosnovanosti njenih navoda, a posebno u pogledu navoda koji su se odnosili na udele podnosioca ustavne žalbe Tibora Sekrenja i tužilje u zajedničkoj vanbračnoj imovini. U tom smislu su navodi podnosilaca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ust avnog suda, zasnovani na njihovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na prava na pravično suđenje.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Podnosioci ustavne ž albe su imali i iskoristili pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke u žalbenom postupku i delimično uspeli u tome .

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da je Apelacioni sud u Novom sadu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u drugim postupcima donosio drugačije presude od presude koje se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocima ustavne žalbe.

U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom drugostepenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačk e 1. izreke .

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o imovinskim odnosima vanbračnih partnera

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti