Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko osam godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8374/2012
02.07.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Milan Stanić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. R . iz Valjeva , D. M . i D. P , obojice iz Lazarevca , V. P . iz sela Bajevac, Ž. M . iz sela Jabučje, M . S . iz sela Slovac, Ž . P . iz Valjeva, D . G . iz sela Klanica, B. P . iz sela Zabrdica, M. B. iz sela Grabovica, M. D . iz Ljiga, D. M. iz sela Stepojevac i M . M. iz sela Plužac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. R, D. M, D. P, V . P , Ž. M, M . S, Ž . P, D . G , B. P, M. B , M. D, D . M . i M . M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-3740/2011-3 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. R . iz Valjeva podneo je, 31. oktobra 2012. godine, a D. M . i D. P , obojica iz Lazarevca , V. P . iz sela Bajevac, Ž . M . iz sela Jabučje, M . S . iz sela Slovac, Ž . P . iz Valjeva, D . G . iz sela Klanica, B . P . iz sela Zabrdica, M. B. iz sela Grabovica, M. D . iz Ljiga, D. M. iz sela Stepojevac i M . M iz sela Plužac podneli su, 6. marta 2013. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavne ža lbe zbog povrede prava na "pravično i suđenje u razumnom roku" iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnj ih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-3740/2011.

U ustavnim žalbama je predloženo da se utvrdi povreda prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, da se nadležnim organima naloži da što pre okončaju postupak, te da se podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i da im se isplate novčani iznosi opredeljeni na sledeći način: podnosiocu A. R . iznos od 400.000,00 dinara, a ostalim podnosiocima svakome po 600 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 1, 2. i 4. ranije važećeg Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), spojio ustavnu žalbu Aleksandra Radivojević a u predmetu Už-8374/2012 i ustavnu žal bu ostalih podnosilaca u predmetu Už-1870/2013, tako da je postupak vođen pod brojem ranije formiranog predmeta Už-8374/2012.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Ministarstva unutrašnj ih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd broj 120-3740-1/2011 i Upravnog suda U. 4000/14, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 24. i 31. januara 2007. godine podneli Policijskoj upravi za grad Beograd zahtev za isplatu putnih troškova za dolazak i odlazak sa posla za poslednje tri godine.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd broj 120-272/07 od 26. februara 2008. godine zahtev podnosilaca je odbijen. Protiv ovog rešenja podnosioci su 22. marta 2007. godine izjavili žalbu, o kojoj je odlučeno rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-05945/2007-01 od 19. aprila 2007. godine, tako što je žalba podnosilaca usvojena , poništeno rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-272/07-1 od 21. juna 2008. godine kojim je odbijen zahtev podnosilaca. Rešavajući o žalbi, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 120-01-06303/2007-01 od 27. jula 2007. godine kojim je žalba podnosilaca odbijena kao neosnovana. Protiv navedenog konačnog rešenja podnosioci su 18. septembra 2007. godine podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije , o kojoj je n akon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud presudom U. 1315/10 (2007) od 3. septembra 2010. godine, kojom je tužba uvažena i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda, drugostepeni organ je 19. novembra 2010. godine doneo rešenje broj 120-01-742/2010-01 kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-3619/2010 od 30. novembra 2010. godine kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Protiv ovog rešenja podnosioci su 10. decembra 2010. godine izjavili žalbu, o kojoj je odlučeno rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-8/2011-01 od 9. februara 2011. godine tako što je žalba usvojena, prvostepeno rešenje poništeno i predmet vraćen na ponovni postupak .

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-928/2011 od 4. marta 2011. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosilaca. Protiv ovog rešenja podnosioci su 28. marta 2011. godine izjavili žalbu, koja je usvojena rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-331/2011-01 od 10. maja 2011. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-2550/11 od 23. juna 2011. godine kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Protiv ovog rešenja podnosioci su 19. jula 2011. godine izjavili žalbu, koja je usvojena rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-1278/2011-01 od 15. septembra 2011. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-3740/2011 od 25. oktobra 2011. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosilaca. Protiv ovog rešenja podnosioci su 8. novembra 2011. godine izjavili žalbu, koja je usvojena rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-288/2012-01 od 5. marta 2012. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-3740-1/2011 od 6. novembra 2012. godine, kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Pro tiv ovog rešenja podnosioci su 11. decembra 2012. godine izjavili žalbu, koja je usvojena rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-923/2012-01 od 28. februara 2013. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-3740/2011-2 od 25. aprila 2013. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosilaca. Protiv ovog rešenja podnosioci su 14. maja 2013. godine izjavili žalbu, koja je usvojena rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-263/2013-01 od 17. jula 2013. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-3740/2011-3 od 24. septembra 2013. godine kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Protiv ovog rešenja podnosioci su 10. decembra 2013. godine izjavili žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-46/2014-01 od 7. februara 2014. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su 18. marta 2014. godine Upravnom sud podneli tužbu protiv konačnog rešenja od 7. februara 2014. godine, povodom koje je formiran predmet U. 4000/14.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

6. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa i nadležnog suda u postupku odlučivanja o njihovom zahtevu za isplatu troškova prevoza povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je konkretni upravni postupak pokrenut povodom zahteva podnosilaca od 24. i 31. januara 2007. godine, te da nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da postupak traje više od osam godina i pet meseci .

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioce, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo složenih pravnih pitanja, niti je činjenično stanje bilo složeno.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je nesporan interes podnosilaca da se o osnovanosti njihovog zahteva odluči u razumnom roku, bez obzira na pravnu utemeljenost istog.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje organa uprave prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom postupku doneto devet prvostepenih rešenja i deset reš enja drugostepenog organa, iz čega se može zaključiti da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju nadležnih organa. Ustavni sud je, sa druge strane, utvrdio da je Žalbena komisija Vlade, kao nadležni drugostepeni organ, devet puta vra ćala predmet prvostep enom organu na ponovni postupak, propustivši da otkloni nedostatke prvostepenog rešenja, iako je na to bila ovlašćen a, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Ustavni sud je, takođe, ocenio da su Vrhovni sud Srbije i Upravni sud doprineli dugom trajanju postupka, jer je o tužbi podnosilaca od 17. septembra 2007. godine odlučeno tek 3. septembra 2010. godine, dakle, nakon tri godine, a upravni spor koji je trenutno u toku traje duže od jedne godine.

Polazeći od toga da je glavni uzrok odugovlačenja u konkretnom slučaju uzastopno vraćanja predmeta prvostepenom organu na ponovni postupak, a imajući u vidu da žalba i tužba zbog „ćutanja uprave“ koje stoje na raspolaganju stranci nisu namenjene za ispravljanje tog nedostatka upravnog postupka , Ustavni sud je zaključio da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli dužem trajanju osporenog postupka.

Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraina, predstavka br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br. 17271/04 od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 6 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, ponašanje samih podnosilaca i značaj prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioce ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Povodom navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je u predmetnom postupku povređeno i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da osporeni postupak još uvek nije pravnosnažno okončan, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti