Neosnovanost ustavne žalbe u sporu o zastarelosti hipotekarnog potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu banke u stečaju. Potvrđeni su stavovi redovnih sudova da se, nakon zastarelosti potraživanja, hipotekarni poverilac može namiriti samo za iznos glavnog duga iz opterećene nepokretnosti, ali ne i za zastarele kamate.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Medifarm banka“ AD, u stečaju, Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Medifarm banke“ AD, u stečaju , izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 12324/11 od 11. oktobra 2012. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10359/12 od 24. januara 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 61/13 od 20. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Medifarm banka“ AD, u stečaju, Beograd , podnela je , 18. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Nikole Radosavovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 9. februara 2015. godine, protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 12324/11 od 11. oktobra 2012. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10359/12 od 24. januara 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 61/13 od 20. juna 2013. godine, zbog povrede člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, pored ostalog, istakao: da su redovni sudovi zauzeli pogrešan stav o zastarelosti njegovog potraživanja prema tuženom, budući da se, u konkretnom slučaju radi o upisanim založnim pravima, koja su stvarnopravnog karaktera; da su neosnovano razdvojili naplatu potraživanja glavnog duga od potraživanja na ime kamate, pozivajući se na odredbu člana 369. Zakona o obligacionim odnosima, jer kako je utvrđeno postojanje glavnog duga, to znači da prema navedenoj odredbi nisu zastarele ni kamate; da nisu uzeti u obzir navodi tužioca o prekidu zastarelosti preduzimanjem radnji prinudne naplate predmetnog potraživanja, jer se naplata potraživanja odnosila na celokupno potraživanje; da sudovi nisu primenili odredbe Zakona o stečaju, prema kojima razlučni poverilac čije je potraživanje veće od sredstava ostvarenih prodajom imovine na kojoj ima razlučno pravo, ima pravo da se namiri do razlike u visini iznosa koji ostvaruju i drugi stečajni poverioci koji nemaju razlučno pravo; da sudovi nisu uzeli u obzir dokaze o revalorizaciji duga, jer veštačenje dinarskih iznosa metodima kojima se obračunavaju iznosi i kamate na dinarske iznose ne odgovaraju pravičnosti; da su stoga radi postizanja objektivnosti i pravične naknade tužiocu za izdata sredstva sudovi bili u obavezi da po načelu pravičnosti odrede veći iznos, odnosno onaj koji je bliži realnom stanju stvari u trenutku izdavanja kredita; da mu je povređeno pravo na imovinu, jer su sudovi primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima, a ne Zakona o stečaju koji predstavlja lex specialis i da tužilac nije u istom pravnom položaju kao drugi stečajni poverioci bez razlučnog prava u stečajnom postupku, a upravo je smisao odredbe Zakona o stečaju da to bude omogućeno. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalb e i na osnovu uvida u priložene dokaze , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 12324/11 od 11. oktobra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan prigovor presuđene stvari. Stavom drugim izreke presude utvrđeno je da tužilac ima razlučno pravo na nepokretnostima tuženog - poslovno-stambenoj zgradi u Subotici, u ulici Ivan a Goran a Kovačić a broj 3. Stavom trećim izreke presude je utvrđeno da tužilac ima razlučno potraživanje prema tuženom u iznosu od 11.758.601,40 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. aprila 2010. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je utvrđeno pravo tužioca na srazmerno namirenje preostalog iznosa potraživanja iz stečajne mase, ukoliko svoje potraživanje kao razlučni poverilac ne naplati u celini. Stavom petim izreke presude je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev za utvrđenje razlučnog potraživanja u iznosu od 347.050.034,44 dinara , sa zakonskom zateznom kamtom počev od 16. a prila 20110. godine do isplate, a stavom šestim izreke je konstatovano povlačenje tužbe u jednom delu. Stavom sedmim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, dok je stavom osmim izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos na ime troškova postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu više ugovora o kreditu zaključenih u periodu od 1992. do 1995. godine, koji su dospeli za naplatu 28. septembra 1995. godine, ali je rok produžen za godinu dana zbog otvaranja postupka likvidacije nad tuženim; da su radi obezbeđenja tog potraživanja u korist tužioca upisane hipoteke na nepokretnostima tuženog u Subotici, u ulici Ivan a Goran a Kovačić a broj 3; da je sudskim poravnanjem koje su parnične stranke zaključile 30. maja 1996. godine predviđeno da će tuženi obaveze prema tužiocu po kreditima izmiriti, tako što će u roku od šest radnih dana isplatiti tužiocu 1.200.000,00 dinara, a preostali iznos od 7.800.000,00 dinara, tako što će zajednički izvršiti prodaju stambenog prostora i kupoprodajnu cenu podeliti na jednake delove; da je na osnovu ovog sudskog poravnanja tužilac pokrenuo izvršni postupak u kome je određeno izvršenje rešenjem Opštinskog suda u Subotici od 7. oktobra 2005. godine radi naplate iznosa od 1.200.000,00 dinara, a preko tog iznosa predlog je odbijen i u tom delu postupak obustavljen; da je tužilac 23. novembra 2007. godine tražio ispravku rešenja o izvršenju tražeći da se sprovede postupak prodaje nekretnina i deobe kupoprodajne cene, ali da je sud usvojio prigovor zastarelosti i utvrdio da je potraživanje tužioca po sudskom poravnanju u pogledu namirenja 50% kupoprodajne cene zastarelo; da je tužba u ovoj parnici podneta 21. avgusta 2008. godine; da je 15. aprila 2010. godine nad tuženim pokrenut stečajni postupak. Prvostepeni sud je na osnovu založnih izjava tuženog utvrdio da su na nepokretnostima tuženog koje se nalaze u Subotici upisane hipoteke u korist tužioca u skladu sa člano m 63. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i usvojio je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi njegovo razlučno pravo na nepokretnostima. Dalje je utvrdio da tuženi nije vratio tužiocu iznose odobrenih kredita u ugovorenom roku, te da je, tužiočevo potraživanje iz zaključenih ugovora o kreditu zastarelo, s obzirom na to da je protekao rok iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima u kome tužilac ima pravo da potražuje izmirenje obaveza od strane tuženog iz zaključenih ugovora, jer su obaveze tuženog dospele tokom 1993, 1994. i 1995. godine, a tužba je podneta 10. jula 2008. godine. Međutim, prvostepeni sud nalazi da kako je tužiočevo potraživanje obezbeđeno zalogom na nepokretnostima tuženog, to tužilac ima pravo da namiri svoje potraživanje iz opterećene nepokretnosti tuženog u iznosu do 11.758.601,40 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. aprila 2010. godine. Primenom odredbe člana 368. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i čl ana 26. stav 2. Zakona o hipoteci, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi njegovo razlučno potraživanje u iznosu od 347.050.034,44 dinara koji predstavlja iznos obračunate kamate sa kamatom počev od 16. aprila 2010. godine.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10359/12 od 24. januara 2013. godine su, u stavu prvom izreke, odbijene žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrđena je ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 12324/11 od 11. oktobra 2012. godine u stavovima prvom, drugom, u delu stava trećeg (kojim je utvrđeno da tužilac ima razlučno potraživanje u iznosu od 11.758.601,40 dinara), kao i u stav ovima petom, šestom i njene osmom izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude je preinačena prvostepena presuda u delu stava trećeg njene izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi razlučno potraživanje prema tuženom na ime zakonske zatezne kamate na iznos od 11.758.601,40 dinara počev od 16. aprila 2010. godine do isplate, kao i zahtev kojim je traženo da se utvrdi pravo tužioca na srazmerno namirenje preostalog iznosa potraživanja iz stečajne mase, ukoliko svoje potraživanje kao razlučni poverilac ne naplati u celini. Stavom trećim izreke presude preinačena je odluka o troškovima postupka, a stavom četvrtim izreke je potvrđeno rešenje o prinudnoj naplati sudske takse. Iz sadržine osporene presude proizlazi: da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima razlučno pravo prema tuženom na spornim nepokretnostima koje je stekao po osnovu založnih izjava tuženog i po osnovu rešenja Opštinskog suda u Subotici, na osnovu kojih je njegovo pravo upisano u zemljišne knjige; da Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa na osnovu kojeg su uspostavljene hipoteke, kao ni Zakon o obligacionim odnosima, ne predviđaju da u slučaju da potraživanje poverioca zastari dolazi do gašenja hipoteke, već da poverilac ima pravo da se namiri iz vrednosti hipotekovanih nepokretnosti, ali samo za iznos glavnog duga; da su neosnovani navodi tužioca da njegovo potraživanje ne može zastareti, jer je hipoteka uspostavljena radi obezbeđenja potraživanja tužioca iz zaključenih ugovora o kreditu, koja potraživanja su obligaciono pravna i koja su protekom vremena zastarela, te se u toj situaciji ima primeniti odredba člana 368. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ali se zastarela potraživanja kamata i drugih povremenih davanja ne mogu namiriti iz opterećene stvari; da tužilac kao hipotekarni poverilac čije je potraživanje zastarelo, ima pravo da se namiri iz vrednosti hipotekovanih nepokretnosti do iznosa glavnog duga, ali nema pravo na naplatu kamate; da u pogledu navoda o pogrešnoj primeni odredbe člana 368. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud nalazi da tužilac, kao hipotekarni poverilac ima pravo da se namiri samo iz vrednosti onih nepokretnosti tuženog koje su opterećene hipotekom, a ne iz preostale imovine tuženog, te da nema pravo na naplatu bilo kakve kamate, pa tako ni kamate od dana pokretanja stečajnog postupka nad tuženim koje mu je prvostepenom presudom utvrđeno.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 61/13 od 20. juna 2013. godine je, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10359/12 od 24. januara 2013. godine u stav ovima drugom i trećem njene izreke, a stavom drugim izreke je odbačena revizija tužioca izjavljena protiv stava četvrtog izreke drugostepene presude. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da tužilac ima razlučno pravo prema tuženom na nepokretnostima u Subotici u iznosu od 11.758.601,40 dinara, kao i da nema pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeno razlučno pravo i na iznos obračunate zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, odnosno da nema pravo na srazmerno namirenje preostalog iznosa potraživanja iz stečajne mase tuženog, ukoliko svoje potraživanje, kao razlučni poverilac, ne naplati u celini, jer se iz stečajne mase stečajnog dužnika mogu namiriti samo potraživanja stečajnih poverilaca čije potraživanje nije zastarelo; da su u reviziji ponovljeni žalbeni razlozi kojima se osporava zastarelost potraživanja i obrazlaže pravo tužioca na zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga, koje navode je cenio drugostepeni sud, o čemu je dao detaljne, jasne i valjane razloge koje je prihvatio i revizijski sud, te nije detaljno obrazlagao revizijsku odluku.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da kad protekne vreme zastarelosti, poverilac čije je potraživanje obezbeđeno zalogom ili hipotekom može se namiriti samo iz opterećene stvari, ako je drži u rukama ili ako je njegovo pravo upisano u javnoj knjizi i da se m eđutim, zastarela potraživanja kamata i drugih povremenih davanja ne mogu namiriti ni iz opterećene stvari (član 368.); da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra se da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, isto tako, smatra se da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ( "Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 i " Službeni list SRJ", br. 29/96) bilo je propisano da radi obezbeđenja određenog potraživanja nepokretna stvar može biti opterećena pravom zaloge u korist poverioca ( hipoteka) koji je ovlašćen na način predviđen zakonom, da traži namirenje svog potraživanja iz vrednosti te nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku, kao i pre poverilaca koji su hipoteku na njoj stekli posle njega, bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti, da se hipoteka odnosi na celu nepokretnost, na njene plodove dok su neodvojeni, kao i na druge njene sastavne delove i pripatke, da se za obezbeđenje jednog potraživanja može zasnovati hipoteka na više nepokretnosti ( zajednička hipoteka) i da z aložena nepokretnost u celini obezbeđuje potraživanje poverioca do potpunog namirenja tog potraživanja bez obzira na kasniju podelu nepokretnosti ( nedeljivost hipoteke) (član 63.).

Zakonom o stečaju ("Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11, 71/12-Odluka US i 83/14 ) je propisano da su razlučni poverioci poverioci koji imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo, da razlučni poverioci nisu stečajni poverioci i da a ko je iznos njihovog potraživanja veći od iznosa sredstava ostvarenih prodajom imovine na kojoj su stekli razlučno pravo, pravo na namirenje za razliku u visini tih iznosa ostvaruju kao stečajni poverioci (član 49. st. 1. i 2.) .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je predmet tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, utvrđenje razlučnog prava, odnosno prava odvo jenog namirenja iz iznosa koji će dobiti prodajom založenih nepokretnosti tuženog i razlučnog potraživanja, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom od pokretanja stečajnog postupka do isplate.

Ustavni sud nalazi da su postupajući sudovi iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da tužilac ima razlučno pravo za potraživanje u iznosu od 11.758.601,40 dinara na nepokretnosti tuženog u Subotici, u ulici Ivana Goran a Kovačić a broj 3, a da je potraživanje tužioca u iznosu od 358.808.635,84 dinara zastarelo 28. septembra 2006. godine (potraživanje je dospelo 28. septembra 1995. godine, a rok je u konkretnom slučaju produžen za još godinu dana zbog otvaranja postupka likvidacije nad tuženim), jer je do podnošenja tužbe (21. avgusta 2008. godine) protekao desetogodišnji rok iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. U prilog zauzetom stavu o zastarelosti potraživanja, sudovi su istakli da je tužilac pokrenuo izvršni postupak 20. jula 2005. godine , radi naplate potraživanja iz sudskog poravnanja, ali da je u tom postupku određeno izvršenje samo za iznos od 1.200.000,00 dinara, a kako je za preostali deo potraživanja odbijen predlog za izvršenje, to u smislu člana 389. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima , nije došlo do prekida zastarelosti tog dela potraživanja, te da je u konkretnom slučaju bez uticaja predlog izvršnog poverioca, odnosno tužioca kojim je tražio izmenu i dopunu rešenja o izvršenju, jer je isti podnet u vreme kada je njegovo potraživanje već zastarelo. Polazeći od navedenog, drugostepeni i revizijski sud su našli da prema odredbi člana 368. Zakona o obligacionim odnosima , zastarelo potraživanje glavnog duga koji je obezbeđen hipotekom može da se namiri iz opterećene stvari, ali ne i potraživanje zastarele kamate i drugih povremenih davanja. Imajući u vidu navedeno, za Ustavni sud je ustavnopravno prihvatljiv stav redovnih sudova da tužilac, kao razlučni poverilac, nema pravo da se za preostali deo potraživanja namiri iz stečajne mase, kao stečajni poverilac, iz razloga što je njegovo potraživanje zastarelo.

Povodom navoda podnosioca da sudovi nisu uzeli u obzir predložene dokaze o revalorizaciji duga kojima je glavnica u trenutku izdavanja kredita preračunata u nemačke marke, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv stav drugostepenog suda da iz priloženih dokaza ne proizlazi da su stranke prilikom zaključenja ugovora o kreditu predvidele valutnu klauzulu, odnosno da nije bilo ugovoreno da se obaveza plaća u nekoj stranoj valuti, već isključivo u dinarima. Osim toga, deo potraživanja koji se odnosi na period pre 24. januara 1994. godine sudski veštak je obračunao, odnosno revalorizaciju izvršio u skladu sa stopama rasta cena na malo, a parnične stranke u toku postupka nisu imale primedbe u pogledu tako utvrđene visine potraživanja.

Podnosilac ustavne žalbe smatara da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer smatra da su sudovi u konkretnom slučaju morali primeniti odredbu člana 49. Zakona o stečaju u delu kojim je propisano da ako je iznos potraživanja razlučnog poverioca veći od iznosa sredstava ostvarenih prodajom imovine na kojoj je stek ao razlučno pravo, pravo na namirenje za razliku u visini tih iznosa ostvaruj e kao stečajni poveri lac. Međutim, kako je pretpostavka za primenu navedene odredbe da potraživanje razlučnog poverioca nije zastarelo, to Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudova za primenu člana 368. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima da se tužilac ima namiriti iz vrednosti hipotekovanih nepokretnosti samo do iznosa glavnog duga.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su sudovi za svoje stavove dali jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da tumačenje odredbe Zakona o obligacionim odnosima, dato u obrazloženju osporenih presuda ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova vođenja ovog postupka, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Neosnovanost ustavne žalbe u sporu o zastarelosti hipotekarnog potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti