Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku za vršenje roditeljskog prava. Uprkos hitnosti postupka, ukupno trajanje od godinu i sedam meseci ocenjeno je kao prihvatljivo s obzirom na složenost predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. N. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. N. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P2. 1330/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N. iz Beograda podneo je, 1. novembra 2012. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava i dužnosti roditelja, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 65. Ustava , u parničnom postupku koji se tada vodio pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P2. 1330/12 (ranije predmet P2. 1350/11) .

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac tužbu radi uređenja načina viđanja sa detetom, sa predlogom za izdavanje privremene mere, podneo 26. septembra 2011. godine Drugom osnovnom sudu – Sudska jedinica u Obrenovcu. Prema navodima podnosioca, prvostepeni sud je 11. novembra 2011. godine doneo rešenje o određivanju privremene mere, a ono je potvrđeno rešenjem drugostepenog suda od 1. februara 2012. godine. Podnosilac je istakao da su rešenjem o privremenoj meri regulisani lični odnosi između njega i deteta, tako što će se isti ostvarivati u kontrolisanim uslovim u prostorijama Centra za socijalni rad i to određenim danom u označeno vreme, „kao da je tužilac u najmanju ruku terorista ili nasilnik!“ Podnosilac je naveo da je prvostepena presuda doneta 26. juna 2012. godine, nakon devet meseci, te da je njome odlučeno o izdržavanju maloletnog deteta i uređenju ličnih odnosa između njega i deteta. Prema navodima podnosioca, drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, rešenjem od 18. septembra 2012. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno odlučivanje. Podnosilac je naveo da, iako je prvostepenom sudu predmet vraćen 5. oktobra 2012. godine, da je prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku zakazano tek 5. februara 2013. godine. Podnosilac smatra da mu je takvim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ističući da se radi o postupku u vezi sa porodičnim odnosima, a koji je prema odredbama Porodičnog zakona hitan. S tim u vezi, podnosilac je naveo da predmetni postupak traje više od godinu dana i da još nije okončan. Pored toga, podnosilac je istakao da mu je rešenjem kojim je određena privremena mera i određen način viđanja sa detetom uskraćeno i roditeljsko pravo. Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi da su mu u predmetnom parničnom postupku povređena označena prava, da naloži sudu hitno postupanje u postupku i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U odgovoru Osnovnog suda u Obrenovcu, koji je Ustavnom sudu dostavljen 9. jula 2015. godine, navedeno je da sud nije u mogućnosti da dostavi tražene spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P2. 1330/12, zbog toga što su isti uništeni usled posledica prouzrokovanih elementarnom nepogodom – poplavom od 16. maja 2014. godine. Pored toga, u odgovoru je navedeno da je, na osnovu uvida u informacioni sistem sudova, utvrđeno sledeće: da je tužilac D. N. podneo 29. septembra 2011. godine tužbu radi uređenja odnosa između roditelja i dece Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu, a povodom koje je formiran predmet P2. 1350/11; da je prvostepeni sud, nakon prvog održanog ročišta 9. novembra 2011. godine, doneo 11. novembra 2011. godine rešenje o određivanju privremene mere; da su potom održana još tri ročišta, i to: 12. januara, 10. maja i 26. juna 2012. godine; da je prvostepeni postupak okončan 26. juna 2012. godine donošenjem presude kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca; da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 18. septembra 2012. godine ukinuta prvostepena presuda; da su u ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P2. 1330/12, održana tri ročišta, i to: 5. februara i 2. i 23. aprila 2013. godine; da je u ponovnom postupku prvostepena presuda doneta 23. aprila 2013. godine i da je istog dana postala i pravnosnažna, te da je predmet arhiviran 23. januara 2014. godine.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Obrenovcu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

D. N, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. septembra 2011. godine Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu tužbu protiv tužene I. M. radi uređenja načina viđanja sa maloletnim detetom D. N, sa predlogom za određivanje privremene mere. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P2. 1350/11.

U predmetnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu održano je 9. novembra 2011. godine. Nakon pribavljanja mišljenja Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje Surčin i održanog ročišta, prvostepeni sud je 11. novembra 2011. godine doneo rešenje o privremenoj meri P2. 1350/11, kojim je odredio način na koji će se ostvarivati lični odnosa između tužioca i maloletnog deteta. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 139/12 od 1. februara 2012. godine odbijena kao neosnovana. U daljem toku postupka održana su još tri ročišta - 12. januara, 10. maja i 26. juna 2012. godine, a na kojima je sprovedeni dokazni postupak čitanjem pismenih isprava, čitanjem izveštaja organa starateljstva i saslušanjem parničnih stranaka.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P2. 1350/11 od 26. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tužilac da na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta plaća mesečni iznos od 10.000,00 dinara i to počev od dana donošenja ove presude, u stavu drugom izreke uređeni su lični odnosi tužioca i maloletnog deteta na način bliže opisan u izreci, dok je u stavu trećem izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da su u toku postupka stranke postigle sporazum o visini izdržavanja maloletnog deteta, te da je sud takav sporazum prihvatio, te da je sporno pitanje u ovom postupku bilo pitanje ličnih odnosa između tužioca i maloletnog deteta. Protiv navedene presude žalbu je izjavila tužena.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 904/12 od 18. septembra 2012. godine ukinuta je prvostepena presuda, u stavu drugom i trećem izreke, i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da: prvostepeni sud u ponovnom postupku treba da otkloni nedostatke na koje je ukazano ovom odlukom; da je potrebno utvrditi sve relevantne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava, a rukovodeći se, pre svega, najboljim interesom maloletnog deteta; da će sud, u tom cilju, zatražiti mišljenje od Centra za socijalni rad. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 5. oktobra 2012. godine.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P2. 1330/12, održana su tri ročišta - 5. februara i 2. i 23. aprila 2013. godine. Drugi opštinski sud u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu je 23. aprila 2013. godine doneo presudu P2. 1330/12, koja je istog dana postala i pravnosnažna.

5. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni, a da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditelja biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama člana 204. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11) propisano je: (1) da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo; (2) da se u postupku u vezi sa porodi čnim odnosima tužba ne dostavlja tuženom na odgovor; (3) da će postupak iz stava 1. ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta; (4) da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu; (5) da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povred i prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P2. 1330/12 (ranije predmet P2. 1350/11), Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 29. septembra 2011. godine, a da je okončan 23. aprila 20 13. godine, donošenjem presude Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P2. 1330/12 od 23. aprila 2013. godine, te da je osporeni postupak ukupno trajao jednu godinu i sedam meseci.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca radi vršenja roditeljskog prava. Po oceni Ustavnog suda, postupci u kojima se odlučuje o vršenju roditeljskog prava po svojoj prirodi spadaju u složene postupke, zbog osetljivosti i značaja prava o kome se odlučuje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je u postupku odlučivano i o privremenoj meri, te da su u toku postupka više puta pribavljana i stručna mišljenja organa starateljstva. Takođe, u predmetnom postupku odlučeno je i o izdržavanju deteta,

Ustavni sud je ocenio da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo postojao izuzetno značajan interes da se pitanje odluke o vršenju roditeljskog prava raspravi u što kraćem roku. Pored toga, Ustavni sud nalazi da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud posebno naglašava da je prema praksi ovoga suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, u predmetima koji se tiču odluke o vršenju roditeljskog prava nekog lica potrebno da sudovi i drugi državni organi pokažu posebnu odgovornost u postupanju, s obzirom na moguće posledice koje dužina postupka može imati, pre svega, u pogledu uživanja prava na porodični život (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 99. i Hokkanen protiv Finske, broj predstavke 19823/92, od 23. septembra 1994. godine, stav 72.).

Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud nakon devet meseci doneo prvu prvostepenu presudu, kojom je odlučeno o visini doprinosa izdržavanju deteta i vršenju roditeljskog prava. Pored toga, prvostepeni sud je u toku postupka doneo rešenje o privremenoj meri nakon manje od mesec i po dana od podnošenja predloga za određivanje privremene mere, dok je drugostepeni sud u postupku po žalbi protiv tog rešenja doneo odluku u roku kraćem od dva meseca. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud donošenjem rešenja o privremenoj meri uvažio potrebu održavanja međusobnog kontakta roditelja sa detetom, time što je privremeno uredio način održavanja ličnih odnosa deteta sa podnosiocem ustavne žalbe, kao roditeljem sa kojim dete ne živi. Ustavni sud nalazi da je i Apelacioni sud u Beogradu postupao efikasno i da je o žalbi protiv prvostepene presude odlučio u kratkom roku. Zatim, u ponovnom postupku prvostepeni sud je doneo presudu u roku od šest i po meseci, a kojom je i pravnosnažno okončan predmetni postupak. Ustavni sud je imao u vidu da je prvo ročište u ponovnom postupku održano tek nakon četiri meseca, te da je takvo postupanje suda u izvesnoj meri doprinelo dužem trajanju postupka. Ovo nezavisno od toga što je sud verovatno u tom periodu, postupajući po nalogu drugostepenog suda, zatražio mišljenje od organa starateljstva. Međutim, sagledavajući predmetni postupak kao celinu, Ustavni sud nalazi da navedeni propust prvostepenog suda nije dovoljan za utvrđenje da je predmetni postupak trajao van granica razumnog roka, a ovo posebno ako se ima u vidu da su sudovi u svim drugim fazama postupka postupali veoma efikasno.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P2. 1330/12 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima je istaknuta povreda roditeljskog prava iz člana 65. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac povredu tog prava vezuje za rešenja kojima je odlučeno o privremenoj meri. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je ustavna žalba formalno pravno sredstvo čiji su elementi propisani odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu, te se ispitivanje povreda zajemčenih ustavnih prava i sloboda ograničava samo na one pojedinačne akte i radnje koji su izričito osporeni ustavnom žalbom, a što, u konkretnom slučaju, nisu rešenja kojima je odlučivano o privremenoj meri.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti