Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su proizvoljno primenili materijalno pravo, dajući prednost nesavesnom kupcu nepokretnosti koji nije upisao svoje pravo, u odnosu na izvršne poverioce koji su uredno upisali zabeležbu izvršenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R, S . C . i S t. C, svih iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R, S . C . i St . C . i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 2354/11 od 26. februara 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1845/16 od 22. septembra 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1845/16 od 22. septembra 2016. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 2354/11 od 26. februara 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R . iz Zrenjanina i ostali podnosioci navedeni u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 7. novembra 2016. godine, preko punomoćnika B. S, advokata iz Zrenjanina , ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 2354/11 od 26. februara 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1845/16 od 22. septembra 2016. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci navode da su sudovi, i pored utvrđene činjenice da je u javne evidencije o nepokretnostima pre upisa tužiočevog prava svojine na predmetu izvršenja, upisana zabeležba postojanja izvršnog postupka u kome oni imaju položaj poverilaca, pogrešno primenili odredbe merodavnog materijalnog prava i proglasili nedopuštenim izvršenje na predmetu izvršenja. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i naknadi troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosi laca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim presudama Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 2354/11 od 26. februara 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1845/16 od 22. septembra 2016. godine pravnosnažno je proglašeno nedopuštenim izvršenje određeno rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu I. 6128/10 (1999) od 8. dece mbra 2010. godine na 1/4 idealnog dela bliže opisane nepokretnosti protiv izvršnog dužnika, tuženog Đ . M. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 27. oktobra 2010. godine je između E. M . (suvlasnik 1/2), I . H . i tuženog Đ . M . ( suvlasnici sa po 1/4), kao prodavaca i tužioca D . V, kao kupca, zaključen ugovor o kupoprodaji predm etne nepokretnosti. Istoga dana u G listu nepokretnosti upisano je založno pravo – izvršna vansudska hipoteka prvog reda radi obezbeđenja potraživanja poverioca "A." a.d. Beograd prema dužniku, tužiocu D. V. Tužilac je isplatio kupoprodajnu cenu, stupio u posed nepokretnosti k rajem novembra 2010. godine, platio porez na promet apsolutnih prava i 12. aprila 2011. godine podneo zahtev za upis prava svojine na spornoj nepokretnosti. Po predlogu izvršnih poverilaca, tuženih S. R, S . C . i St . C . od 10. septembra 2010. godine za dopunu sredstva izvršenja, Osnovni sud u Zrenjaninu je 8. decembra 2010. godine doneo rešenje I. 6128/10(1999) kojim je protiv izvršnog dužnika, tuženog Đ . M . određeno izvršenje prodajom 1/4 idealnog dela predmetne nepokretnosti i sprovođenje istog zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu. U G listu nepokretnosti je 5. marta 2011. godine upisana zabeležba postojanja navedenog izvršnog postupka. Prema oceni drugostepenog suda, pravilan je zaključak nižestepenog suda da je tužilac dokazao da je imalac prava koje sprečava izvršenje u smislu člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , jer je pravo svojine na predmetu izvršenja stekao na osnovu punovažnog kupoprodajnog ugovora zakučenog 27. oktobra 2010. godine, u kom momentu tuženom Đ . M . nije bilo zabranjeno da isti m raspolaže u smislu člana 20. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. U tom smislu, drugostepeni sud ističe da iz utvrđenih činjenica – da u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora u javnim evidencijama nije bila upisana zabeležba postojanja izvršnog postupka, da je kupoprodajna cena isplaćena, da je tužilac stupio u posed i da je u korist banke upisana vansudska hipoteka radi obezbeđenja potraživanja iz ugovora o kreditu – proizlazi da je tužilac savesno stekao pravni osnov za sticanje prava svojine, ali da nije izvršio upis tog prava u javne evidencije. Ukazujući na uslove koje Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa propisuje za sticanje prava svojine na nepokretnostima na osnovu pravnog posla, kao i na to da se upisom u javne evidencije o nepokretnostima stvara oboriva zakonska pretpostavka da je upisano lice vlasnik nepokretnosti, drugostepeni sud zaključuje da je tužilac zaključenjem kupoprodajnog ugovora postao vanknjižni vlasnik predmetne nepokretnosti i da kao takav u potpunosti uživa pravnu zaštitu iz člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Dodatnu argumentaciju za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva drugostepeni sud nalazi u članu 58. Ustava i članu 1. Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zaključujući da bi prodaja sporne nepokretnosti u izvršnom postupku, koja se samo formalno vodi kao svojina izvršnog dužnika, predstavljala povredu tužiočevog prava na imovinu .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu ukazuju podnosioci utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme podnošenja predloga podnosilaca od 10. septembra 2010. godine i donošenja rešenja izvršnog suda od 8. decembra 2010. godine, bilo je propisano: da je uz predlog za izvršenje na nepokretnosti potrebno da izvršni poverilac podnese izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika (član 100. stav 1.); da će se u javnoj knjizi izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisu prava na nepokretnostima u javne knjige, da tim upisom izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, te da izvršni poverilac koji je predložio izvršenje, a nije ranije stekao založno pravo, stiče upisom rešenja o izvršenju pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo ili pravo na namirenje (član 102.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenj ivao od 17. septembra 2011. godine do 1. jula 2016. godine,bilo je propisano: da upisom u javnu knjigu, izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine (član 107. stav 3.); da se po namirenju potraživanja iz člana 137. ovog zakona, namiruju potraživanja obezbeđena založnim pravom, potraživanja naknade za lične službenosti i stvarne terete koji se prodajom gase, ako su nastali pre pokretanja izvršnog postupka i potraživanja izvršnih poverilaca po čijem je predlogu određeno izvršenje (član 138. stav 1.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

Zakonom o osn ovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ , br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano: da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.); da lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik), ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod koga se ta stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu (član 41. stav 1.).

Odredbama Zakona o državnom premeru i katastru ( „Službeni glasnik RS“ , br. 72/09 i 18/10) bilo je propisano: da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču, prenose i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa), a prestaju brisanjem upisa i da u slučajevima određenim zakonom, svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima mogu se steći i pre upisa u katastar nepokretnosti, a upisom proizvode pravno dejstvo prema trećim licima (deklarativnost upisa) (član 60. st. 1. i 2. ); da je imalac prava na nepokretnosti obavezan da podnese zahtev za upis nepokretnosti i prava svojine u katastar nepokretnosti (član 61. stav 1.); da se upis u katastar nepokretnosti i utvrđivanje reda prvenstva prava vrši se prema vremenskom redosledu podnošenja zahteva za upis, osim ako je zakonom drukčije određeno (član 65.); da je upis stvarnih prava upis kojim se stiču, prenose, ograničavaju ili prestaju pravo svojine i druga stvarna prava na nepokretnostima (član 75.); da se zabeležbom vrši upis činjenica koje se odnose na postupak izvršenja (član 81. tačka 8)) ; da je imalac prava na nepokretnosti dužan da u roku od 30 dana od nastanka promene podnese zahtev za provođenje promene Zavodu (član 117. stav 1.); da će se fizičko lice – imalac prava na nepokretnosti kazniti za prekršaj novčanom kaznom od 10.000 do 50.000 dinara, ako ne prijavi u propisanom roku nastalu promenu na nepokretnosti (član 117. stav 1) (član 185. stav 1. tačka 3)).

5. Kako se tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u suštini zasnivaju na navodima o pro izvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud konstatuje da se osporene odluke o osnovanosti tužbenog zahteva zasnivaju na oceni sudova da tužilac na predmetu izvršenja – bliže opisanoj nepokretnosti, ima pravo svojine koje sprečava izvršenje u smislu člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a koje je stekao zaključenjem punovažnog kupoprodajnog ugovora od 27. oktobra 2010. godine.

Imajući u vidu razloge na kojima se zasnivaju osporene presude, Ustavni sud ukazuje da iz prethodno citiranih odredaba Zakona o izvršnom postupku i Zakona o izvršenju i obezbeđenju proizlazi da upisom založnog prava na osnovu rešenja o izvršenju, izvršni poverilac stiče pravo da potraživanje koje se prinudno izvršava namiri iz nepokretnosti na kojoj je upisano založno pravo. Pravo izvršnog poverioca da svoje potraživanje namiri iz ove nepokretnosti ne prestaje ni onda kada treće lice stekne pravo svojine na toj nepokretnosti. S druge strane, saglasno članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i čl 60. i 75. Zakona o državnom premeru i katastru, na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnostima se stiče tek upisom u javnu knjigu – konstitutivnost upisa. Pomenute zakonske odredbe odnose se na derivativan način sticanja prava svojine kod kog a se ovo pravo izvodi iz prava prethodnog vlasnika, pa je u tom smislu za sticanje potrebno da se ispune sledeći uslovi: da je prenosilac vlasnik stvari, da postoji punovažan pravni posao podoban za sticanje prava svojine (pravni osnov) i da je izvršen upis prava u javne evidencije o nepokretnostima (način sticanja). Dakle, jedna od tri činjenice koje moraju kumulativno da budu ispunjene za derivativno sticanje prava svojine na nepokretnosti jeste i upis prava u javne evi dencije, jer sam pravni posao nema translatorno dejstvo .

Primenjujući izloženo na okolnosti konkretnog slučaja – da u vreme podnošenja predloga podnosilaca za dopunu sredstva izvršenja 10. septembra 2010. godine , kupoprodajni ugovor nije ni bio zaključen, da je izvršni sud rešenje kojim je određeno izvršenje na spornoj nepokretnosti doneo tri meseca nakon podnošenja pomenutog predloga podnosilaca i mesec i po dana nakon zaključenja kupoprodajnog ugovora, da je u vreme donošenja i upisa zabeležbe rešenja o izvršenju u javne evidencije tužilac imao samo osnov sticanja – kupoprodajni ugovor, a da je zahtev za upis prava svojine podneo pet i po meseci nakon zaključenja kupoprodajnog ugovora i mesec dana nakon upisa pomenute zabeležbe u javne evidencije , Ustavni sud nalazi da su stanovišta i razlozi dati za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva proizvoljni u meri da osporene presude čine ustavnopravo neprihvatljivi m sa aspekta garancija Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Naime, za Ustavni sud je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda da u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora nisu postojale smetnje da izvršni dužnik raspolaže predmetom ugovora i da je tužilac savesno stekao pravni osnov za sticanje prava svojine tj . da je bio savestan u zaključenju tog pravnog posla, ali smatra da savesnost , na način kako su se njome bavili sudovi, nije od značaja , jer predmet spora nije sticanje prava svojine u slučaju višestruke prodaje iste stvari, u kom slučaju načelo pouzdanja štiti treća savesna lica u situaciji kada se upisano stanje razlikuje od stvarnog stanja, već zahtev za izlučenje. Po nalaženju Ustavnog suda , kod tužbe za izlučenje savesnost trećeg lica prvenstveno ima značaja u svetlu poštovanja pravila o obaveznosti upisa nastale promene na nepokretnosti.

Što se pak tiče stanovišta drugostepenog suda da bi sprovođenje izvršenja na spornoj nepokretnosti predstavljalo povredu tužiočevog prava na imovinu u smislu člana 58. Ustava i člana 1. Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud, imajući u vidu način na koji drugostepeni sud shvata sadržinu pomenutog prava, ukazuje na sledeće: prvo – prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, koncept imovine ne podrazumeva samo pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, već i potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnim sudskim odlukama, i drugo – da se uživanje imovinskih prava koje se jemči članom 58. Ustava prvenstveno odnosi na akte javne vlasti tj. mere koje država preduzima u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica, dok u slučaju međusobnih sporova privatnih subjekata za državu nastaje pozitivna obaveza da obezbedi institucionalni oblik sudske zaštite i da ta imovinska prava zaštiti , osim kada je reč o mešanju privatnog subjekta koje je zasnovano na zakonu, koje je u opštem ili javnom inetersu i nužno u demokratskom društvu tj. srazmerno legitimnom cilju koji se želi postići, pri čemu se prilikom analiziranja opravdanosti mešanja mora voditi računa o tome da je reč o međusobno suprotstavljenim interesima i pravima privatnih subjekata.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 2354/11 od 26. februara 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1845/16 od 22. septembra 2016. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 2354/11 od 26. februara 2016. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi ostalih načela i prava.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti