Odluka Ustavnog suda o teretu dokazivanja u sporu za naknadu štete protiv države

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u sporu za naknadu štete zbog robe navodno oduzete od strane vojske. Sud je potvrdio da su redovni sudovi pravilno primenili pravilo o teretu dokazivanja, zaključivši da podnosilac nije pružio dovoljno dokaza za svoje tvrdnje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „Delikates“ p.o. iz Prizrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Delikates“ p.o. izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 457/08 od 11. marta 2009. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Delikates“ p.o. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Nišu u predmetu P. 1123/06.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. „Delikates“ p.o. iz Prizrena je 1. juna 2009. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 457/08 od 11. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede „načela sudstva“.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporena odluka doneta u parničnom postupku povodom tužbe podnosioca protiv tužene Republike Srbije-Ministarstva odbrane, a radi „činidbe i isplate naknade štete“. U pogledu navedenih povreda Ustavom zajemčenih prava istaknuto je: da je prvostepeni sud cenio samo dokaze koji idu u prilog tuženoj, a da pri tome nije uzeo u obzir činjenice koje je dokazivao tužilac, a iz kojih se može utvrditi koja je sve roba oduzeta od strane tužene; da je ukupna dužina trajanja postupka bila prekomerna i da se nije mogla opravdati ni složenošću postupka ni ponašanjem podnosioca, već da se može pripisati pravosudnim organima koji nisu pokazali potrebnu revnost u vođenju postupka, odnosno nisu pokazali spremnost na zakonito postupanje u pogledu raspravljanja „ove proste pravne stvari“; da iako mu je stavljeno na raspolaganje delotvorno pravno sredstvo radi dobijanja zakonite i pravične odluke, „zloupotrebom prava od stane državnog organa“ nije mu dostavljena odluka kako bi iskoristio svoje pravo na delotvorno pravno sredstvo; da podnosiocu nije isplaćena pripadajuća naknada za ograničenje raspolaganja imovinom podnosioca u javnom interesu, s obzirom da je roba bila oduzeta za potrebe odbrane zemlje. Od Ustavnog suda se traži da utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno ustavno pravo, te da obustavi izvršenje i poništi presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 457/08 od 11. marta 2009. godine, Višeg trgovinskog suda Pž. 9320/07 od 12. juna 2008. godine i Trgovinskog suda u Nišu P. 1123/06 od 25. oktobra 2007. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u dokaze priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. septembra 2006. godine podneo tužbu Trgovinskom sudu u Nišu protiv tužene Republike Srbije-Ministarstvo odbrane-Vojna pošta 1097 Niš, radi naknade štete. Tužbenim zahtevom je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocu vrati robu koju je oduzela od tužioca, a koja je taksativno navedena u tužbenom zahtevu, u roku od osam dana, s tim što se tužena može osloboditi ove obaveze isplatom iznosa od 65.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe pa do isplate.

Trgovinski sud u Nišu je nakon sprovedenog postupka 25. oktobra 2007. godine doneo presudu P. 1123/06 kojom je tužbeni zahtev odbio. U obrazloženju presude je navedeno da je sud sproveo dokazni postupak u okviru koga je izveo dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke, dokaz saslušanjem svedoka, kao i dokaz saslušanjem stranaka; da je na osnovu izvedenih dokaza „na nesumnjiv način utvrdio ... da tužilac nije pružio dokaze ... ko mu je, kada i na koji način oduzeo predmetnu robu ... kao i da mu je tuženi oduzeo robu po vrsti i količini robe iz tužbenog zahteva“, te je sud, primenom pravila o teretu dokazivanja, shodno odredbama čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev. Navedeno je i da je prilikom odlučivanja sud cenio iskaze svih saslušanih svedoka, pa je ocenom tih iskaza, a pre svega iskaza vlasnika i radnika tužioca, našao da ti iskazi u konkretnom slučaju ne mogu poslužiti kao dokaz činjenice o vrsti i količini oduzete robe. Takođe, po oceni Trgovinskog suda u Nišu, ni pisane isprave koje je tužilac dostavio, popis robe koja se u magacinu tužioca nalazila 2. i 3. marta 1999. godine i zapisnik komisije tužioca kojim je popisana roba koja nedostaje u magacinu nakon završetka NATO bombardovanja, ne mogu biti dokaz o vrsti i količini oduzete robe, kao ni o tome da je roba navedena u tužbenom zahtevu oduzeta tužiocu od strane tužene, a da potvrda Vojne pošte 4445/4 Prizren Int.br.113/00-2 od 23. aprila 1999. godine nije dokaz da je vojna jedinica tužene oduzela robu za potrebe Vojske, već samo dokaz o vraćanju robe koju je pripadnik Vojske samovoljno i protivpravno oduzeo od tužioca.

U obrazloženju je takođe navedeno da čak i da je tužilac u konkretnom slučaju dokazao da je šteta nastala radnjom pripadnika vojske, tada bi tužena odgovarala za štetu koju je u radu ili u vezi sa radom pričinio taj pripadnik, ali u tom slučaju bi se radilo o vanugovornoj šteti, koja, prema odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zastareva u roku od tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu pričinilo, odnosno u objektivnom roku od pet godina od kada je šteta nastala, te kako krajnji datum nastanka štete može biti 16. jun 1999. godine - dan završetka bombardovanja, a tužba je podneta 4. septembra 2006. godine, to bi zahtev i u tom slučaju bio odbijen, usled nastupanja zastarelosti potraživanja.

Viši trgovinski sud je, odlučujući o žalbi tužioca, 12. juna 2008. godine doneo presudu Pž. 9320/07 kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 1123/06 od 25. oktobra 2007. godine. U obrazloženju te presude je navedeno da u postupku donošenja prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, niti one na koje je žalilac ukazao. Po oceni drugostepenog suda, neosnovani su žalbeni navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja prilikom utvrđivanja odlučnih činjenica, jer je, po navodima iz žalbe, tužena bila u obavezi da dostavi dokaze za činjenice na kojima tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev. Međutim, kako je dalje navedeno u obrazloženju ove odluke, odredbom člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje tog prava, pa u situaciji kada tužilac tvrdi da ima pravo da od tužene zahteva vraćanje određene robe, to je na njemu teret dokazivanja činjenica koje su bitne za ostvarivanje tog prava. Po oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju, pravilno je prvostepeni sud zaključio da isprave koje je tužilac priložio, ne mogu biti dokaz o vrsti i količini oduzete robe, kao ni o tome da je roba navedena u tužbenom zahtevu oduzeta tužiocu od strane tužene.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Prev. 457/08 od 11. marta 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 9320/07 od 12. juna 2008. godine. U obrazloženju presude navedeno je da u provedenom postupku nisu učinjene bitne povreda odredaba parničnog postupka na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti one na koje se ukazuje u reviziji. Prema oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev primenjujući pravilo o teretu dokazivanja iz čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, jer iz dokaza izvedenih tokom prvostepenog postupka sud nije mogao da utvrdi da je roba, po vrsti i količini navedena u tužbenom zahtevu, oduzeta tužiocu od strane tužene. U obrazloženju je, takođe, navedeno da su neosnovani navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu cenili iskaze saslušanih svedoka, jer je prvostepeni sud dao jasne razloge zbog čega iste nije prihvatio, a te razloge je drugostepeni sud u potpunosti prihvatio, kao i navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je tužbeni zahtev tužioca odbijen sa razloga što tužilac, kao stranka koja je tvrdila da ima neko pravo prema tuženom, nije dokazao činjenice bitne za nastanak ili ostvarenje tog prava, u smislu odredbe člana 223. Zakona o parničnom postupku, kao i da su se nižestepeni sudovi na odredbe Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze pozvali razmatrajući tužbeni zahtev samo pod pretpostavkom da je tužilac dokazao da mu je tuženi oduzeo robu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (član 7. st. 1. i 2.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, a da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Odredbom člana 27. Zakona o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96 i 44/99), koji je važio u vreme nastanka predmeta spora, bilo je propisano da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (stav 1.), a da ako usled ratnih uslova Savezno ministarstvo za odbranu nije u mogućnosti da vrši svoju funkciju, izvršavanje materijalne obaveze može narediti starešina iz stava 1. ovog člana (stav 2.), dok je odredbom člana 29. ovog zakona bilo propisano da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada, a odredbom člana 39. da se odredbe ovog zakona o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica.

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98 i 32/99), koja je takođe važila u pravno relevantnom periodu, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: vlasnici stvari) u miru, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju pokretne i nepokretne stvari (u daljem tekstu: stvari) koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i propisuje: evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari (član 1.); da se stvari propisane za potrebe odbrane zemlje raspoređuju prema određenom ratnom rasporedu za potrebe Vojske, državnih organa, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: korisnici stvari), u skladu sa propisima o kriterijumima za raspoređivanje građana i normativima stvari i za potrebe popune Vojske i druge potrebe odbrane zemlje (član 8.); da korisnik stvari za prijem stvari određuje ovlašćeno lice ili komisiju, koja utvrđuje ispravnost stvari, njihovu podobnost za upotrebu, snabdevenost odgovarajućom opremom, alatom, priborom, rezervnim delovima i tehničkom dokumentacijom i drugo (član 13. stav 1.); da o primljenoj stvari ovlašćeno lice ili komisija sačinjavaju zapisnik u dva primerka, u koji se unose podaci za identifikaciju i činjenice o stanju stvari, oštećenjima koji su pregledom utvrđeni, a da zapisnik potpisuju ovlašćeno lice ili predsednik komisije i vlasnik stvari odnosno lice koje je predalo stvar, te da se uručenjem jednog primerka zapisnika vlasniku stvari odnosno licu koje je predalo stvari, smatra da je stvar preuzeta i da je vlasnik izvršio svoju obavezu (član 14. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Prev. 457/08 od 11. marta 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena navedena Ustavom zajemčena prava.

U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava kojom se pre svega garantuje svakom da će postupak u kojem se odlučuje o njegovom pravu ili obavezi biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona u kome će se javno raspraviti i odlučiti o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, ispitivao eventualno postojanje procesnih povreda na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi, kao i ustavnopravnu utemeljenost primene merodavnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama važećeg procesnog zakona. Zatim, da osporena presuda sadrži obrazloženje u kojem su navedeni jasni razlozi o prihvatanju stava nižestepenih sudova, koji su, ceneći sve dokaze izvedene u toku postupka, našli da podnosilac ustavne žalbe nije u sprovedenom parničnom postupku uspeo da dokaže činjenice na kojima je zasnivao svoj tužbeni zahtev, te je taj zahtev i odbijen kao neosnovan.

Navedeni razlozi na kojima je zasnovana osporena odluka Vrhovnog suda Srbije su, prema oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljivi, tako da ta odluka nije zasnovana na proizvoljnom tumačenju merodavnog, u konkretnom slučaju procesnog prava. Ovo stoga jer, saglasno odredbi člana 223. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kada sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju te činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, s tim što, saglasno odredbi stava 2. tog člana, stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava. Dakle, u konkretnom slučaju, na tužiocu je bilo da dokaže da je ovlašćeni predstavnik Vojske Jugoslavije oduzeo određenu robu tužiocu i da je roba oduzeta za potrebe jedinica Vojske. Saglasno odredbama tada važećih propisa, Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, u ovakvim slučajevima oduzimanja robe, sačinjavao se zapisnik koji se predavao licu od koga je roba oduzeta. S obzirom na to da takvog zapisnika nije bilo, na tužiocu je bilo da podnese drugi dokaz na kome zasniva tužbeni zahtev. Međutim, u toku parničnog postupka, podnosilac, po oceni postupajućih sudova, nije uspeo da dokaže da je u svom magacinu posedovao određenu robu po vrsti i količini, niti da mu je konkretna roba oduzeta za potrebe odbrane zemlje ili od strane lica za čije bi nezakonite postupke tužena država bila odgovorna. Stoga je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

S obzirom na navedeno, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je našao da nisu osnovani ni navodi iz ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u toku postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na raspolaganju bile žalba protiv prvostepene odluke kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev, kao i revizija, da je podnosilac iskoristio oba navedena pravna sredstva i da su nadležni drugostepeni, odnosno revizijski sud doneli odluke povodom izjavljenih pravnih sredstava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da navode o povredi ovog prava podnosilac zasniva na okolnostima koje nije uspeo da dokaže u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, te da su ti navodi, zapravo, izraz subjektivnog shvatanja podnosioca o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava u toku parničnog postupka. S obzirom da je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije zasnovana na ustavnopravno prihvatljivim razlozima, to je Sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom revizijskom odlukom nije povređeno pravo na imovinu.

Ustavni sud u pogledu istaknute povrede „načela sudstva“, ukazuje da se odredbom člana 142. Ustava ne utvrđuju bilo koja konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već opšta načela na kojima je zasnovana sudska vlast u Republici Srbiji.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u kome je doneta osporena odluka po reviziji, otpočeo podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe 4. septembra 2006. godine, a da je okončan donošenjem osporene odluke Vrhovnog suda Srbije 11. marta 2009. godine, odnosno dostavljanjem te presude podnosiocu ustavne žalbe 11. maja 2009. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se taj postupak trajno okončava, to je Ustavni sud stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, počev od 2. septembra 2006. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu, do dostavljanja odluke o reviziji podnosiocu ustavne žalbe 11. maja 2009. godine, kao poslednje radnje u osporenom postupku.

Kada je reč o dužini trajanja postupka koji se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on u navedenom periodu trajao dve godine i osam meseci. Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da je postupak u ovom predmetu okončan u okviru roka za koji se ne može smatrati da nije razuman. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega složenosti činjeničnog stanja i pravnih pitanja u sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, ponašanje nadležnih organa koji su vodili postupak i značaja istaknutog zahteva za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući u konkretnom slučaju navedene kriterijume radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složeno činjenično stanje, jer tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe nije imao pismene isprave kojima je mogao da dokaže osnov svog zahteva, pa je parnični sud morao da izvede dokaze saslušanjem stranaka i svedoka, kao i dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke. Dokazima je trebalo utvrditi da li je oduzimanja robe bilo, a ako ga je bilo, koja je roba oduzeta i da li je to oduzimanje izvršeno od strane tužene. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je postavljeni tužbeni zahtev imao velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na ukupnu vrednost potraživanja istaknutog prema tuženoj.

U pogledu ponašanja organa koji su vodili navedeni parnični postupak, Sud je utvrdio da je prvostepena presuda doneta nakon jedne godine i jednog i po meseca od podnošenja tužbe, da je drugostepena presuda doneta osam i po meseci od donošenja prvostepene presude, a da je odluka o reviziji doneta devet meseci od donošenja drugostepene odluke, te da je revizijska odluka dostavljena podnosiocu dva meseca nakon donošenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da u parničnom postupku koji je okončan donošenjem osporene revizijske presude podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, te je na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić