Odbacivanje ustavne žalbe i predloga za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka

Kratak pregled

Ustavni sud ne dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i odbacuje ustavnu žalbu kao neblagovremenu. Podnošenje inicijative za zahtev za zaštitu zakonitosti javnom tužiocu ne predstavlja delotvorno pravno sredstvo i ne odlaže rok za podnošenje ustavne žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branke Petković iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 7. aprila 2011. godine doneo je

R E Š E Nj E

1. Ne dozvoljava se povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za izjavljivanje ustavne žalbe Branki Petković.

2. Odbacuje se ustavna žalba Branke Petković izjavljena protiv presude Višeg prekršajnog suda Prž. 37374/10 od 9. decembra 2010. godine i presude Prekršajnog suda u Valjevu Pr. 3609/10 od 4. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branka Petković iz Valjeva podnela je Ustavnom sudu 22. februara 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg prekršajnog suda Prž. 37374/10 od 9. decembra 2010. godine i presude Prekršajnog suda u Valjevu Pr. 3609/10 od 4. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi navedeno je: da je podnositeljka 13. januara 2011. godine izjavila Republičkom javnom tužiocu inicijativu za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporenih presuda; da su u prekršajnom postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe učinjene bitne povrede postupka, da činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Uz ustavnu žalbu je podnet i predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za izjavljivanje ustavne žalbe. Podnositeljka je navela da je razlog za propuštanje roka za izjavljivanje ustavne žalbe „zakonska obaveza da iskoristi sva predviđena pravna sredstva za zaštitu prava“, tj. okolnost da je izjavila inicijativu Republičkom javnom tužiocu za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud utvrdi da joj je osporenom presudom Prekršajnog suda u Valjevu povređeno pravo na pravično suđenje i da tu presudu poništi.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavno sudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u toku postupka odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta kojim se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, dok je odredbom stava 2. istog člana propisano da će Ustavni sud, licu koje iz opravdanih razloga propusti rok za izjavljivanje ustavne žalbe, dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje, ako to lice u roku od 15 dana od prestanka razloga koji je izazvao propuštanje, podnese predlog za povraćaj u pređašnje stanje i ako istovremeno sa ovim predlogom podnese i ustavnu žalbu.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je prekršajni postupak koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe vođen po zahtevu podnositeljke, kao oštećene; da je osporenom presudom Prekršajnog suda u Valjevu okrivljeni B. M. oslobođen od optužbe za prekršaj, a da je osporenom presudom Višeg prekršajnog suda odbijena žalba podnositeljke protiv predmetne presude Prekršajnog suda u Valjevu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 34. stav 4. Ustava utvrđeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti da sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, te da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbom člana 264. stav 2. Zakona o prekršajima („Službeni list RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09) propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti podiže Republički javni tužilac, dok je odredbom člana 267. stav 1. istog zakona propisano da će sud, ako nađe da je zahtev za zaštitu zakonitosti podignut na štetu okrivljenog osnovan, utvrditi samo da postoji povreda zakona, ne dirajući u pravnosnažnu odluku.

5. Ustavni sud smatra da su dovoljnost i dostupnost neophodni uslovi koje mora da ispunjava neko pravno sredstvo da bi se moglo smatrati delotvornim.

Pravni lek, odnosno pravno sredstvo ispunjava uslov dovoljnosti ako ima odgovarajuću pravnu snagu, odnosno ako se njime daje pravo na poništaj ili ukidanje osporenog akta ili ako tim sredstvom akt može da se izmeni. Takođe, dovoljnost podrazumeva i mogućnost da se otklone povrede prava, kao i da se licu čije je pravo povređeno pruži odgovarajuća satisfakcija za pretrpljenu povredu. Pravni lek se nikako ne može smatrati delotvornim ako je ovlašćenje suda koji odlučuje o pravnom leku ograničeno na konstataciju povrede. Kako je Ustavom utvrđeno da načelo ne bis in idem važi apsolutno kada se radi o pravnosnažnoj odluci donetoj u kaznenom postupku koja je povoljna za okrivljenog, što znači da se pravnosnažna odluka po vanrednim pravnim lekovima može menjati samo u korist okrivljenog i kako je odredbom člana 267. stav 1. Zakona o prekršajima propisano da sud koji odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti podignutom na štetu okrivljenog može samo da utvrdi postojanje povrede zakona, ne dirajući u pravnosnažnu odluku, to se zahtev za zaštitu zakonitosti ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom.

Takođe, zahtev za zaštitu zakonitosti nije pravno sredstvo koje je podnositeljki bilo dostupno. Naime, zahtev za zaštitu zakonitosti je u smislu odredbe člana 264. stav 2. Zakona o prekršajima pravni lek čije je eventualno podizanje u isključivoj dispoziciji Republičkog javnog tužioca. Stranka na takvu odluku Republičkog javnog tužioca nikako ne može da utiče, niti ima pravo da samostalno izjavi ovaj pravni lek. Stanovište po kome zahtev za zaštitu zakonitosti nije efikasno pravno sredstvo zbog toga što ga može izjaviti samo državni organ – javni tužilac, u predmetu Lepojić protiv Srbije (aplikacija broj 13909/05) je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava.

S obzirom da zahtev za zaštitu zakonitosti nije delotvorno pravno sredstvo čije je iscrpljivanje pretpostavka za izjavljivanje ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da rok od 30 dana u kome se ustavna žalba može izjaviti, predviđen odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, teče od dana dostavljanja presude Višeg prekršajnog suda, a da podnošenje inicijative javnom tužiocu ne utiče na protek tog roka. Na osnovu okolnosti da je inicijativa za podizanje zahteva za zaštitu zakonistosti izjavljena 13. januara 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepena odluka dostavljena podnositeljki najkasnije tog dana, odnosno da je rok za izjavljivanje ustavne žalbe tog dana počeo da teče i da je istekao pre dana izjavljivanja ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, nije postojao opravdan razlog zbog koga je podnositeljka propustila rok za izjavljivanje ustavne žalbe. Rok za izjavljivanje ustavne žalbe podnositeljka je propustila isključivo zbog toga što je pogrešno smatrala da je zahtev za zaštitu zakonitosti delotvorno pravno sredstvo koje se mora iscrpeti pre izjavljivanja ustavne žalbe. S obzirom da nepoznavanje prava ne može da bude opravdan razlog za propuštanje procesne radnje, naročito zbog toga što je u Rešenju Ustavnog suda broj Už - 742/08 od 18. septembra 2008. godine, objavljenom u „Službenom glasniku RS“, broj 94/08, izneto stanovište da izjavivanje inicijative za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ne utiče na protek roka za izjavljivanje ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podneti predlog za vraćanje u pređašnje stanje neosnovan, pa je odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 84. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud smatra da se u prekršajnom postupku, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, pre svega, garantuje okrivljenom. Prema odredbi člana 78. Zakona o prekršajima predviđeno je da se tim zakonom uređuju pravila da niko nevin ne bude kažnjen, a da se odgovornom učiniocu prekršaja izrekne prekršajna sankcija pod uslovima koje predviđa taj zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka. Iz navedenog, po oceni Ustavnog sud sledi da oštećeni, kao podnosilac zahteva u prekršajnom postupku, nema ni zakonom ni Ustavom zajemčeno pravo da će trećem licu biti izrečena prekršajna sankcija. Stoga se podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka u ustavnoj žalbi ne može pozivati da mu je pravnosnažnom presudom, kojom je treće lice oslobođeno optužbi za prekršaj, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. Ustava. Skoro identičan pravni stav zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava u predmetu "Krzak protiv Poljske" (aplikacija broj 51515/99) kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će treće lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je ratione materie inkompatibilna sa odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka u suštini traži od Ustavnog suda da postupi kao instancioni, viši sud u odnosu na redovne sudove. Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ispitivati utvrđene činjenice i primenu prava u prekršajnom postupku, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova u osporenim presudama bilo očigledno proizvoljno i da je takvim postupanjem moglo doći do povrede označenog ustavnog prava. Kako Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, umesto i nakon prekršajnih sudova ocenjuje zakonitost njihovih odluka, kao i da samo formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini ustavnu žalbu automatski dopuštenom, navodi podnositeljke ustavne žalbe o tome da joj je povređeno pravo na pravično suđenje nisu prihvatljivi.

Kako podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa povredom označenog ustavnog prava, Ustavni sud smatra da o predmetnoj ustavnoj žalbi ne bi moglo meritorno da se odlučuje čak i da je podneta blagovremeno.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tački 2. izreke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tač. 2) i 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe i predloga za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti