Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u posesornoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine, koji je trajao skoro osam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Đ . iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Đ. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 375/10 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevu P. 1416/05 ), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Đ. iz Zemuna podnela je, 17. oktobra 2013 . godine, preko punomoćnika Dž. D, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 375/10, kao i protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Gž. 462/13 od 21. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak zbog smetanja državine započeo 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevu; da je okončan nakon osam godina donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Smederevu Gž. 462/13 od 21. avgusta 2013. godine, te da u obrazloženju osporenog rešenja "ne postoji nijedan na zakonu zasnovan dokaz i razlog zbog kog je Viši sud doneo ovakvu nezakonitu i sramnu odluku kojom se vređa dostojanstvo suda i pravo na pravičnost".

Predloženo je da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje, da poništi osporeno rešenje, da odloži njegovo izvršenje dok se ne odluči o ustavnoj žalbi, kao i da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, uz pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu P. 375/10 (ranije Opštinskog suda u Smederevu P. 1416/05) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja R. Đ, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 3. novembra 2005. godine Opštinskom sudu u Smederevu tužbu, sa predlogom za određivanje privremene mere, protiv tuženih – D. Š. i N. Š, obojice iz Saraoraca, zbog smetanja državine. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1416/05. Rešenjem Opštinskog suda u Smederevu P. 1416/05 od 4. novembra 2005. godine određena je privremena mera, tako što je naloženo tuženima da odmah po prijemu rešenja tužilji predaju u državinu deo predmetne parcele i određeno da privremena mera traje do pravnosnažnog okončanja postupka. Podneskom od 6. decembra 2005. godine tuženi D. Š. je obavestio sud da je podneo tužbu protiv R. Đ. u predmetu Opštinskog suda u Smederevu P. 1581/05, da je predmet smetanja državine istovetan sa već utuženim, te da je i u predmetu P. 1581/05 usvojena privremena mera koja zadire u odnose uređene privremenom merom u predmetu P. 1416/05, zbog čega je predložio da sud spoji postupke po podnetim tužbama.

Do donošenja rešenja, sud je zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog bolesti supruge tuženog. Na ročištu održanom 13. januara 2006. godine sud je odbio predlog tuženog za spajanje parnica toga suda P. 1581/05 i P. 1416/05, a radi vođenja jedinstvenog postupka i rešavanja. U sprovedenom dokaznom postupku saslušane su parnične stranke i predloženi svedoci.

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu P. 1416/05 od 15. septembra 2006. godine utvrđeno je da su tuženi smetali tužilju u posedu dela predmetnog placa na bliže opisani način, pa je naloženo tuženima da se ubuduće uzdrže od takvog smetanja, da uspostave pređašnje stanje i vrate tužilji u državinu predmetno zemljište, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je smetanje učinjeno sečom rodnog i nerodnog drveća od utvrđenih sedam stabala, do traženih 25. Takođe, ukinuta je privremena mera određena rešenjem P. 1416/05 od 4. novembra 2005. godine sa nastupanjem pravnosnažnosti rešenja , te su obavezani tuženi da tužilji solidarno naknade parnične troškove.

Tuženi su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1466/06 od 23. avgusta 2007. godine ukinuto je ožalbeno rešenje Opštinskog suda u Smederevu P. 1416/05 od 15. septembra 2006. godine, u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima postupka, i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmetu je dodeljen broj P. 1117/07. Do donošenja rešenja zakazano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih osam ročišta nije održano, i to tri zbog odsutnosti postupajućeg sudije, jedno zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu, dva jer nisu uredno pozvani tuženi i jedno zbog izmene godišnjeg rasporeda i uspostavljanja nove mreže sudova. Na održanim ročištima izvršen je uviđaj suda na licu mesta u prisustvu veštaka geometra, saslušani su pozvani svedoci i parnične stranke, izvršen uvid u određene parnične i ostavinske spise predmeta tog suda, kao i u drugu dostavljenu pismenu dokumentaciju. U periodu od preko godinu dana, od 16. novembra 2007. do 4. marta 2009. godine, sud nije održao ročište zbog odsutnosti postupajućeg sudije, nakon čega je po zahtevu tužilje - rešenjem od 23. aprila 2009. godine postupajući sudija izuzet od daljeg rada u predmetu P. 1117/0 7, jer je bio sprečen da postupa.

Predmetu je nakon 1. januara 2010. godine i sprovedene reorganizacije pravosuđa dodeljen novi broj P. 375/10, a postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu.

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu P. 375/10 od 14. marta 2013. godine utvrđeno je da su tuženi smetali tužilju u mirnoj i faktičkoj državini određenog dela predmetne katastarske parcele, na bliže opisani način, pa su obavezani da tužilji omoguće mirno i faktičko korišćenje navedenog dela parcele u određenim granicama, na navedenoj površini, tako što će ukloniti postavljeni betonski zid, te da se ubuduće uzdrže od svakog daljeg smetanja tužilje u državini dela predmetne parcele, kao i da tužilji solidarno naknade parnične troškove.

Tuženi su izjavili žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Smederevu Gž. 462/13 od 21. avgusta 2013. godine preinačeno je prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Smederevu P. 375/10 od 14. marta 2013. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da su tuženi smetali tužilju u mirnoj i faktičkoj državini određenog dela predmetne katastarske parcele i obavezana tužilja da tuženima naknadi parnične troškove.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da iz spisa predmeta proizlazi da je tužilja, u skladu sa nalazom sudskog veštaka geometra od 17. septembra 2010. godine, podneskom od 6. oktobra 2011. Godine, precizirala tužbeni zahtev u pogledu mera i granica dela katastarske parcele na kojoj je izvršeno smetanje državine i betonske ograde, odnosno betonskog zida; da je prema utvrđenju prvostepenog suda, tužilja držalac dela k.p. br. 1108, KO S , koja po novom premeru odgovara k.p. br. 2208/2, KO S; da su tuženi 2. novembra 2005. godine radnjama koje se navode u izreci ožalbenog rešenja smetali tužilju u mirnoj i faktičkoj državini navedene parcele pa je naloženo uspostavljanje pređašnjeg stanja rušenjem odnosno uklanjanjem betonskog zida u merama i granicama koje su navedene u izreci ožalbenog rešenja , a prema tužbenom zahtevu kako je postavljen u navedenom podnesku tužilje od 6. oktobra 2011. godine.

Dalje je navedeno: da je prema stanju u spisu veštak geometar, u konkretnom slučaju, nakon obavljenog sudskog uviđaja dostavio sudu 26. avgusta 2011. godine skicu lica mesta sa detaljnim opisom mera i granica susednih parcela: 2208/1 - korisnik D . Š . i kp. br. 2208/2 - korisnik R. Đ; da je istovremeno veštak na priloženoj skici prikazao i u pismenom delu svog nalaza detaljno opisao mere i granice betonske ograde (zida) za koju tužilja tvrdi da je postavljena od strane tuženih i na koji način je izvršeno smetanje državine; da se prema datom nalazu i priloženoj slici , u parceli 2208/2 nalazi betonski zid koji počinje od detaljne tačke 3 koja se nalazi na međi sa parcelom 2210 a na 3,50 metara od detaljne tačke 5 (katastarska međa) na štetu parcele 2208/2; da od detaljne tačke 3 betonski zid ide ka jugu do detaljne tačke 1 u dužini od 16,10 metara, od akle ide ka istoku do detaljne tačke 2 u dužini od 15,60 metara, a da se detaljna tačka 2 nalazi na međi do oštinskog puta.

Imajući u vidu sadržinu izreke pobijanog prvostepenog rešenja, koja inače odgovara postavljenom tužbenom zahtevu tužilje iz podnesk a od 6. oktobra 2011. godine, kao i stanje na licu mesta o čemu se izjasnio veštak geometar, nesumnjivo je da tuženi nisu učinili smetanje državine na način i u merama i granicama kako je to navedeno u tužbenom zahtevu, a u vezi sa tim i u izreci ožalbenog rešenja.

Naime, drugostepeni sud je ocenio da se postavljenim tužbenim zahtevom traži utvrđivanje smetanja državine u merama i granicama koje ne odgovaraju stvarnom, faktičkom stanju na licu mesta, a o čemu se jasno i detaljno izjašnjavao veštak geometar, iz čega jasno proizlazi da radnjama tuženih nije oduzeta državina tužilje u delu predmetne katastarske parcele u merama i granicama kako je to tužbenim zahtevom traženo.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 17. septembra 2013. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, u kojoj se iz sadržine ustavne žalbe moglo utvrditi da se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku i prav a na pravično suđenje , od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na ovaj parnični postupak u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.). Odredbom člana 447. Zakona propisano je da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. novembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevu i da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 462/13 od 21. avgusta 2013. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao preko sedam godina i devet meseci .

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, na stanovištu da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka , od dana podnošenja tužbe, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je na dužinu postupka presudno uticalo neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, posebno ako se ima u vidu da je vođen spor zbog smetanja državine (posesorna parnica) , te da je Zakonom o parničnom postupku propisano da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja.

Naime, prvostepeni sud je prvi put odlučio o tužbenom zahtevu u primerenom roku, kraćem od godinu dana, i to rešenjem P. 1416/05 od 15. septembra 2006. godine. Međutim, navedeno rešenje je ukinuto od strane drugostepenog suda rešenjem Gž. 1466/06 od 23. avgusta 2007. godine, zbog povrede pravila postupka. Sledeći put je, u ponovnom postupku, o tužbenom zahtevu odlučeno posle pet i po godina rešenjem P. 375/10 od 14. marta 2013. godine. Pri tome, prvostepeno rešenje je preinačeno osporenim rešenjem Gž. 462/13 od 21. avgusta 2013. godine, tako što je tužbeni zahtev odbijen. Pored navedenog, u radu suda je bio prisutan period izražene neaktivnosti u trajanju od skoro godinu i po dana, od 16. novembra 2007. do 4. marta 2009. godine, u kojem nije održano nijedno ročište zbog odsutnosti postupajućeg sudije.

Ustavni sud je našao da predmetni postupak nije bio posebno činjenično i pravno slo žen, imajući u vidu da je sud u dokaznom postupku saslušao više svedoka i parnične stranke , te izvršio uviđaj na licu mesta u prisustvu veštaka geometra, koji je po nalogu suda obavio veštačenje u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Međutim, Ustavni sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari nikako ne može opravdati navedeno trajanje postupka, kao i da je sud bio dužan da postupak sprovede na efikasniji način i da ga okonča u kraćem, predmetu spora primerenom roku.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalb e, Ustavni sud je zaključio da je ona imala legitiman interes da ce postupak okonča u razumnom roku , posebno imajući u vidu zakonom opredeljenu hitnost rešavanja sporova u parnicama zbog smetanja državine.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ona ničim nije doprinela prekomernoj dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u po stupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu P. 375/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevu P. 1416/05).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke tom ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i nedelotvorno postupanje nadležnog suda. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud u konkretnom slučaju smatra da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već da se od ovoga suda traži da postupa kao revizijski parnični sud i da preispita i oceni pravilnost i zakonitost osporenog rešenja.

Polazeći od navedenog i imajući u vidu navode ustavne žalbe da u obrazloženju osporenog rešenja "ne postoji nijedan na zakonu zasnovan dokaz i razlog zbog kog je Viši sud doneo ovakvu nezakonitu i sramnu odluku kojom se vređa dostojanstvo suda i pravo na pravičnost", Ustavni sud je ocenio da isti nisu ustavnopravno prihvatljivi, imajući u vidu da je drugostepeni sud u obrazloženju svog rešenja naveo jasne i detaljne razloge zbog kojih je prvostepeno rešenje preinačio i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, te da Sud nije našao ništa što bi ukazivalo na pogrešnu ili arbitrernu primenu procesnog ili materijalnog prava, a što bi ukazalo na očiglednu nepravičnost ili proizvoljnost u postupanju redovnih sudova, odnosno što bi moglo da dovede do povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka nije dostavila dokaze o različitom postupanju sudova poslednje instance u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, što je osnovni preduslov isticanja povrede ovog Ustavom utvrđenog prava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeno rešenje jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.