Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Kao glavni razlog za dužinu postupka navedeno je neefikasno postupanje prvostepenog suda. Dosuđena je naknada od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. N . iz Lapotinca, opština Bojnik, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. N . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7607/15 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z. N . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. N . iz Lapotinca, opština Bojnik, podneo je Ustavnom sudu, 17. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika D . Ć, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 7607/15 od 26. decembra 2016. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 2816/17 od 13. juna 2019. godine, zbog povrede prava, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7607/15. D opunom ustavne žalbe od 5. maja 2021. godine osporio je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5556/20 od 10. decembra 2020. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 22, člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Kako se navedene odredbe Evropske konvencije i Protokola suštinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava, Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da su sudovi pravno pitanje o raskidu ugovora od čijeg rešenja zavisi konačan ishod spora poverili tuženom, implicitno dajući njegovoj jednostranoj izjavi o raskidu ugovora na osnovu obaveštenja od 23. aprila 2005. godine snagu sudske odluke o raskidu ugovora; da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje s obzirom na to da su rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3408/17 od 24. maja 2018. godine, Rev. 3317/10 od 9. novembra 2011. godine i Rev. 11/15 od 24. septembra 2015. godine prihvaćeni predlozi Apelacionog suda u Nišu da se o revizijama tuži laca odlučuje na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku , te su ukinute drugostepene presude i predmeti vraćeni istom sudu na ponovno odlučivanje; da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je osporeni parnični postupak trajao više od deset godina; da je u dopuni ustavne žalbe istakao da je na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku, 18. decembra 2019. godine podneo reviziju, ali da je osporenim revizijskim rešenjem propušteno da se odluči o glavnom zahtevu za posebnu reviziju protiv drugostepene presude ; da osporeno rešenje nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja jer se revizijski sud nije izjasnio o tome da li je predlog Apelacionog suda u Nišu bio odlučujući za odbacivanje revizije. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 7607/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 17. februara 2009. godine, Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog D. „F .“ ad Niš, radi naknade štete.

Tuženi je 11. marta 2009. godine Opštinskom sudu u Nišu dostavio odgovor na tužbu.

Do donošenja rešenja Osnovnog suda u Nišu P. 2427/10 od 8. marta 2011. godine kojim je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 6140/05, a po tužbi, ovde tuženog radi raskida ugovora, održano je 14 ročišta (na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem dva svedoka, veštačenjem preko sudskog veštaka poljoprivredne struke i njegovim saslušanjem, kao i pribavljanjem izveštaja Ministarstva finansija – Uprave za trezor – Filijala Leskovac – Ekspozitura Bojnik o tome da li je u 2006. godini tužilac imao registrovao poljop rivredno gazdinstvo i da li je ostvario subvencije za proizvodnju duvana), dok jedno ročište nije održano zbog odsustva postupajućeg sudije.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 28. maja 2013. godine predložio nastavak postupka.

Nakon ročišta održanog 8. avgusta 2013. godine, Osnovni sud u Nišu je rešenjem P. 6683/13 od istog datuma odbio predlog tužioca za nastavak postupka nalazeći da postupak u predmetu P. 6140/05 predstavlja prethodno pitanje za rešenje ove pravni stvari, jer se tiče raskida ugovora po osnovu kojih tužilac zasniva svoje pravo na naknadu štete u ovom sporu.

Odlučujući po žalbi tužioca, Viši sud u Nišu je rešenjem Gž. 3017/13 od 14. februara 2014. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak iz razloga što je za odlučivanje o zahtevu za naknadu štete bitno razrešenje krivice za raskid ugovora između stranaka, što je činjenično, a ne pravno pitanje, i kao takvo isto se rešava u samoj par nici koja je pokrenuta radi naknade štete.

Nakon ročišta održanog 6. maja 2014. godine Osnovni sud u Nišu je rešenjem P. 1016/14 od istog datuma odbio predlog tužioca za nastavak postupka.

Rešavajući po žalbi tužioca, Viši sud u Nišu je rešenjem Gž. 2811/14 od 27. oktobra 2014. godine, ponovo ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak iz razloga što je sa protekom vremena dužim od des et godina u odnosu na vreme zaključenja ugovora o dugoročnoj proizvodnji duvana broj 534 od 21. decembra 2001. godine na koji se odnosi deo tužbenog zahteva tuženog kao tužioca u parnici P. 6140/05 , potrebno oceniti da li još uvek postoje razlozi da se čeka završetak ove parnice.

Nakon dva ročišta povodom odlučivanja o predlogu punomoćnika tužioca za nastavak postupka Osnovni sud u Nišu je rešenjem P. 1016/14 od 12. februara 2015. godine nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari, postupajući po nalogu iz rešenja Višeg suda u Nišu Gž. 2811/14 od 27. oktobra 2014. godine, te je našao da pravnosnažno okončanje postupka P. 6140/05 i pitanje krivice za raskid ugovora, zapravo nije više prethodno pitanje na čije se rešenje mora čekati do okončanja navedenog postupka .

Viši sud u Nišu je rešenjem Gž. 689/15 od 23. aprila 2015. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Nišu P. 1016/14 od 12. februara 2015. godine.

U daljem toku postupka održano je šest ročišta, na kojima su ponovo izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 7607/15 od 26. decembra 2016. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete za 2006. godinu isp lati iznos od 229.875,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12. februara 2009. godine do isplate, a stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 243.000,00 dinara.

Osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 2816/17 od 13. juna 2019. godine je, u stavu prvom izreke , odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 7607/15 od 26. decembra 2016. godine u stavu prvom izreke ; stavom drugim izreke je preinačen stav drugi izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 187.500,00 dinara, a stavom trećim izreke je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepeno g postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su tužilac i tuženi zaključili desetogodišnji ugovor čija važnost je počela 2001. godine, a istim je bilo predviđeno da će ugovorne strane za svaku godinu sačiniti jednogodišnji ugovor o proizvodnji i isporuci sirovog duvana u listu tipa Virdžinija kojim će bliže regulisati ostale ugovorne obaveze davaoca i korisnika kredita; da je navedenim ugovorom bila predviđena površina zemljišta koju je tužilac dužan da sadi u narednih deset godina, kao i broj strukova i količina duvana koju je tužilac bio dužna da preda svake godine; da tuženi nije hteo sa tužiocem da zaključi jednogodišnji ugovor o sadnji duvana za 2006. godinu te je tužilac na svojoj njivi zasadio kukuruz i iz tog razloga pretrpeo štetu u visini opredeljenog tužbenog zahteva. Sudovi su u toku postupka utvrdili da je dugoročni ugovor između stranaka iz 2001. godine raskinut od strane tuženog, kao organizatora proizvodnje, obaveštenjem od 26. aprila 2005. godine, što je tužiocu bilo poznato, zbog čega prema nalaženju sudova nije mogao očekivati nastavak saradnje i ispunjenje ugovorne obaveze za 2006. godinu u vidu predaje duvana, pružanja stručne pomoći, otkupa duvana, jer je od momenta raskida ugovora protekla jedna proizvodna godine, tačnije 2005. godine. Pored navedenog sudovi su istakli da se naknada štete u vidu izgubljene dobiti ne može zasnivati na pretpostavljenoj mogućnosti ostvarenja dobiti, u smislu člana 189. Z akona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o troškovima parničnog postupka, s obzirom na to da je Viši sud u Nišu prilikom odmeravanja visine troškova primenio tarifu koja se odnosi na veću vrednost predmeta spora.

Povodom izjavljene revizije tužioca u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 5090/19 od 12. decembra 2019. godine, vratio spise predmeta P. 7607/15 Osnovnom sudu u Nišu, preko Apelacionog suda u Nišu radi dopune postupka, odnosno dostavljanja revizije nadležnom javnom tužiocu, a potom Apelacionom sudu u Nišu radi ocene dopuštenosti revizije tužioca.

Apelacioni sud u Nišu rešenjem R3. 143/20 od 12. novembra 2020. godine nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 2816/17 od 13. juna 2019. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 5556/20 od 10. decembra 2020. godine, u stavu prvom izreke , odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 2816/17 od 13. juna 2019. godine, a stavom drugim izreke je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi : da je tužilac blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana i novog tumačenja prava; da Apelacioni sud u Nišu rešenjem R3 143/20 od 12. novembra 2020. godine nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 395. Zakona o parničnom postupku; da je odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), u vezi člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena; da novčano potraživanje tužioca u ovom imovinskom sporu po tužbi podnetoj 17. februara 2009. godine i končano opredeljenom tužbenom zahtevu od 30. septembra 2010. godine ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, odnosno da vrednost predmeta spora predstavlja iznos ukupnog potraživanja tužioca od 229.875,00 dinara, te je primenom člana 467. stav 1. i člana 478. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kao i člana 48. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, reviziju odbacio kao nedozvoljen u.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.); da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona (član 401. stav 2. tačka 5)).

Odredbom člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) bilo je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona.

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postuku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09)

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 17. februara 2009. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu i da je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Nišu Gž. 2816/17 od 13. juna 2019. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao deset godina i četiri meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je na dužinu trajanja osporenog parničnog postupka uticala relativna činjenična i pravna složenost predmeta. Naime, kako je predmet spora bila naknada štete zbog odbijanja tuženog da sa tužiocem zaključi jednogodišnji ugovor o sadnji duvana za 2006. godine, to je u parničnom postupku bilo potrebno izvesti dokaze saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, veštačenjem preko sudskog veštaka poljoprivredne struke, kao i njegovim saslušanjem i pribav ljanjem dokaza na okolnost da li je tužilac imao registrovano poljoprivredno gazdinstvo i da li je ostvarivao subvencije za proizvodnju duvana.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmet spora reši u okviru standarda razumnog roka. Međutim i pored legitimnog interesa za okončanje postupka u kratkom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Naime, Ustavni sud primećuje da je pre svega na predlog punomoćnika tužioca određen prekid parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka pred istom sudom P. 6140/05 po tužbi ovde tuženog za utvrđenje raskida svih ugovora zaključenih između proizvođača i organizatora proizvodnje, a što je smatrao prethodnim pitanjem od koga zavisi odluka u ovoj pravnoj stvari. Prema nalaženju Ustavnog suda doprinos podnosioca ustavne žalbe bi se mogao posmatrati samo za period od podnošenja predloga za prekid postupka od 8. marta 2011. godine do podnošenja predloga za nastavak parničnog postupka 28. maja 2013. godine (dve godine i dva meseca). Ovo iz razloga što prema okolnostima konkretnog slučaja pravnosnažno okončanje navedenog parničnog postupka nije bilo neophodno za nastavak, što je podnosilac ustavne žalbe i isticao pozivajući se na pravni stav Vrhovnog kasacionog suda u identičnom predmetu.

Analizirajući na kraju postupanje nadležnih sudova, a polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud primećuje da je parnični postupak od podnošenja tužbe do prekida postupka trajao dve godine i jedan mesec, u kom periodu je održano 14 ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, dva svedoka, veštačenjem preko sudskog veštaka poljoprivredne struke i njegovim saslušanjem, kao i pribavljanjem podataka o registraciji poljoprivrednog gazdinstva tužioca. Međutim, Ustavni sud ističe da je na dužinu trajanja parničnog postupka (jedna godina i devet meseci) , svakako, uticalo odlučivanje prvostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak parničnog postupka koji je dva puta odbijen kao neosnovan, iako je drugostepeni sud u svojim rešenjima ukazivao na to da odluka suda ne zavisi od prethodnog pravnosnažnog okončanja parnice zbog koje je isti prekinut. Dalje nalazi da je od nastavka parničnog postupka u periodu od četiri godine i pet meseci do pravnosnažnog okončanja osporenog postupka održano šest ročišta na kojima su ponovo izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i sudskog veštaka, dok je jedno neodržano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki koje se ne mogu staviti na teret sudu i odlučeno o žalbi tužioca .

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7607/15.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu složenost predmeta spora, doprinos podnosioca ustavne žalbe i doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporene presude, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca kojima osporava pravnu ocenu sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva, koji u osnovi predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda o kojima se već izjasnio Viši sud u Nišu i izražavaju nezadovoljstvo podnosioca donetim sudskim odlukama i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što u ovom predmetu nije slučaj.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 58. Ustava, u suštini zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na imovinu potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio odgovarajuće dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U odnosu na osporeno revizijsko rešenje, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, kojima se, u suštini, ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je razmatrao da li je došlo do povrede označenog prava. S tim u vezi, Ustavni sud je, uvidom u osporeno rešenje, utvrdio da je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba Zakona o parničnom postupku. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog rešenja.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, tako mu posledično nije moglo biti povređeno ni pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, s obzirom na to da su osporenim rešenjima ukinute drugostepene presude, a što nije relevantan dokaz za utvrđivanje povrede označenog prava, jer u tim pravnim stvarima nije konačno odlučeno. U odnosu na tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Sud podseća na svoje stanovište da pomenuta ustavna garancija ne podrazumeva povoljan ishod revizijskog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova .

U odnosu na istaknutu povredu načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da je reč o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njegove povrede može doći samo u vezi utvrđene povrede nekog konkretnog zajemčenog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83 .). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti