Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 16 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Postupak je bio u prekidu skoro deset godina, što je posledica neažurnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i R. C . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. C . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2890/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1594/06), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo R. C . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. C . iz Vranja je, 12. jula 201 8. godine, preko punomoćnika R. F , advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 2890/16 od 20. decembra 2016. godine i presude Apelacionog suda u N išu Gž. 5194/17 od 30. maja 201 8. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21, 32 , 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku u kojem su osporene presude donete, koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 2890/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1594/06).

U ustavnoj žalbi se navodi da je parnični postupak trajao duže od 16 godina i to isključivo zbog nedelotvornosti i neažurnosti sudova , te doprinosa tuženih, čime je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe , podnositeljka navodi da su parnični sudovi pogrešno i nepotpuno utvrdili činjenično stanje kada su doneli osporene presude, kao i pogrešno primenili materijalno pravo. Od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporenu drugostepenu presudu, te joj zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u visini od 200.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li j e u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 2890/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1594/06 ) i predmeta Osnovnog suda u Vranju O. 267/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju O. 26/09), te dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. R. C . iz Vranja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 31. januara 2002. godine podnela Opštinskom sud u u Vranju tužbu protiv bivšeg muža D.C . (u daljem tekstu: prvotuženi) i bivšeg svekra M.C . (u daljem tekstu: drugotuženi), radi neosnovanog sticanja. Tužilja je tužbom tražila da se nakon prestanka bračne zajednice utvrdi njen udeo u imovini koja je stečena u vanbračnoj, kasnije bračnoj zajednici. Predmet je formiran pod brojem P. 157/02.

Pred prvostepenim sudom je do donošenja rešenja Opštinskog suda u Vranju P. 157/02 od 11. aprila 2005. godine, kojim se postupak prekida usled smrti tuženog M.C, održano 17 ročišta. Tokom ovog dela postupka, parnični sud je više puta saslušavao svedoke, sproveo je ekonomsko-fin ansijsko veštačenje, saslušao određenog sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, te je saslušao parnične stranke.

U navedenom rešenju o prekidu postupka, sud je konstatovao da će se postupak nastaviti na predlog jedne od parničnih stranaka nakon okončanja ostavinskog postupka iza pokojnog drugotuženog.

U sledećem periodu, tužilja se više puta obraćala sudu sa predlozima da se parnični postupak nastavi - 17. oktobra 2006. godine, 13. februara 2008. godine, 30. oktobra 2008. godine . U navedenim predlozima tužilja je isticala da prvotuženi još uvek nije pokrenuo ostavinski postupak, čime je sprečava da ostvari svoja prava u parničnom postupku. Postupajući po tim predlozima, prvostepeni sud je don eo rešenja kojima predloge odbija kao preuranjene. Tužilja se sudu obraćala urgencijama i 8. januara, 7. i 14. marta, 2. jula i 9. oktobra 2013. godine i 5. septembra 2014. go dine, kojima je parnični sud obave stila da je i drugotuženi preminuo, te da je iza njega za naslednika oglašen njegov sin , kada je i zahtevala da se parnični postupak nastavi. Po navedenim urgencijama, parnični sud nije postupao.

Podneskom od 3. marta 2015. godine, pravni sledbenik tuženih, S.C. obaveštava parnični sud da je u međuvremenu preminuo i prvotuženi, te da je on oglašen za naslednika iza pokojnog drugotuženog i kao takav stupa u parnicu.

Parnični sud je u nastavku postupka održao šest ročišta, na kojima je sproveo dokaz saslušanjem svedoka, sproveo jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje i s aslušao veštaka.

Osnovni sud u Vranju je doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 2719/14 od 29. marta 2016. godine, kojom je: odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi S.C, kao pravni sledbenik prethodno tuženih, da joj na ime neosnovanog sticanja isplati iznos od 163.794,48 dinara, što predstavlja 37,32% od ukupnog iznosa vrednosti imovine stečene u vanbračnoj i bračnoj zajednici tužilje i prvotuženog; odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik taksativno navedenih pokretnih stvari; obavez ana je tužilja da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 144.000,00 dinara.

Postupajući po žalbi tužilje od 13. maja 2016. godine, Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž. 1683/16 od 21. jula 2016. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u stavu 2. izreke, dok je presudu u st. 1. i 3. izreke ukinuo .

U ponovnom postupku, predmet je dobio novi broj - P. 2890/16.

Tokom ovog dela postupka, Osnovni sud u Vranju je održao četiri ročišta (na kojima je tražio da veštak ekonomsko-finansijske struke dopuni svoj nalaz i mišljenje, te saslušao veštaka).

Osnovni sud u Vranju je doneo osporenu prvostepenu presudu P. 2890/16 od 20. decembra 2016. godine, kojom je: odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je suvlasnik na 37,32% imovine (nepokretne i pokretne) po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici, te da se tuženi S.C, kao pravni sledbenik prethodno tuženih, obaveže da joj ovo pravo prizna i isplati joj na ime neosnovanog sticanja iznos od 163.794,48 dinara; obavezao tužilju da tuženom S.C. naknadi troškove postupka u iznosu od 174.000,00 dinara.

Tužilja je izjavila žalbu 3. februara 2017. godine , a tuženi S.C. žalbu na odluku o troškovima postupka - 14. februara 2017. godine.

Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 5194/17 od 30. maja 2018. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke potvrdio, izuzev u odnosu na k.p. br. … upisanu u ln. br. … KO Barbarušince, u kom delu je prvostepenu presudu preinačio, tako što je utvrdio da je tužilja suvlasnik te nepokretnosti u delu od 37,32% , što je tuženi S.C, kao pravni sledbenik prethodno tuženih, dužan da prizna, te prvostepenu presudu preinačio u stavu drugom izreke tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Drugostepeni sud ja našao da je prvostepeni sud na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno našao: da tužilja nije dokazala svoj doprinos u sticanju k.p. br. …, na mzv. „K.“, budući da je ista stečena na početku zasnivanja porodične zajednice i kupio ju je pok. drugotuženi; da su tužilja i pok. prvotuženi prilikom razvoda braka postigli sporazum u pogledu pokretnih stvari koje će pripasti u svojinu svakom od njih, te da je tužilja prilikom napuštanja zajednice života ponela sa sobom pokretne stvari u pogledu kojih je postignut sporazum da joj pripadaju; da tužilja nije dokazala visinu svog udela u odnosu na bunar i hidrofor, s obzirom na to da nije utvrđena vrednost zemljišta, zbog čega je pravilno ocenjeno da u tim delovim a tužbeni zahtev tužilje nije osnovan. Međutim, drugostepeni sud nalazi da se osnovano žalbom tužilje ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 195. Porodičnog zakona, kada je odbio kao neosnovan njen tužbeni zahtev za utvrđivanje prava svojine na k.p. br. …, upisane u ln. br. … KO Barbarušince. Ovo stoga što je tokom prvostepenog postupka utvrđeno da je ista kupljena za vreme trajanja napred navedene porodične zajednice, zbog čega tužilja i ima pravo na udeo shodno utvrđenom doprinosu u sticanju u visini od 37,32%, koji je utvrđen na osnovu nalaza i mišljenja veštaka.

3.2. R. C . iz Vranja, ovde podnositeljka ustavne žalbe , se 31. oktobra 2008. godine , kao zainteresovano lice, obratila Opštinskom sudu u Vranju, sa zahtevom da vanparnični sud pokrene ostavinski postupak iza pok. M.C. (u daljem tekstu: drugotuženi).

Opštinski sud u Vranju je 22. decembra 2008. godine tražio od matične službe da se izjasni o činjenici smrti drugotuženog i za njega dostavi izvod iz matične knjige umrlih.

Opštinski sud u Vranju je izvod iz matične knjige umrlih za pok. drugotuženog primio 8. januara 2009. godine, a smrtovnicu 14. januara 2009. godine, nakon čega je formirao predmet pod brojem O. 26/09.

U toku prvog dela ostavinskog postupka, vanparnični sud je zakazao 10 ročišta, od kojih osam ročišta nije održano zbog izostanka uredno pozvanog D.C . (u daljem tekstu: prvotuženi) i S.D. ćerke pok. drugotuženog.

Prvo ročište je održano 4. marta 2009. godine i to je ujedno bilo i jedino ročište na koje je pristupio prvotuženi, kada je izjavio da ne poseduje dokaz o imovini pokojnog oca. Na drugom održanom ročištu, 25. marta 2010. godine, ćerka pok. drugotuženog (S.D.) je dala nasledničku izjavu da se ne prihvata nasleđa.

U daljem toku postupka, sin i ćerka prvotuženog (S.C. i D.C.) su 31. oktobra 2011. godine obavestili sud da je prvotuženi preminuo 15. septembra 2011. godine. Istim dopisom su predložili da sud odloži ročište zakazano za 1. novembar 2011. godine, te zastane sa ostavinskim postupkom iza njihovog pokojnog dede, dok se ne odrede zakonski naslednici iza njihovog pokojnog oca.

Na ročištu održanom 1. novembra 2011. godine, sud je odlučio da o pomenutom predlogu odluči posebnim rešenjem. S.C i D.C. se nisu odazvali pozivu za pomenuto ročište.

Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje O. 267/10 od 10. aprila 2012. godine , kojim se za naslednike iza pok. drugotuženog oglašavaju njegovi unuci S.C. i D.C. na po jednoj idealnoj polovini zaostavštine.

S.C. i D.C. su 12. jula 2012. godine izjavili žalbu na navedeno rešenje. U žalbi su naveli da na ročište održano 1. novembra 2011. godine nisu bili pozvani, te od njih nisu ni uzete nasledničke izjave, već da je sud odlučio na osnovu spisa u predmetu.

Vanparnični sud je nakon toga održao ročište 23. oktobra 2012. godine, na kojem je D.C. dala nasledničku izjavu da ustupa bratu svoj deo nasleđa, a S.C. izjavio da se nasleđa prihvata.

Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje O. 267/10 od 23. oktobra 2012. godine, kojim je preinačio rešenje O. 267/10 od 10. aprila 2012. godine, tako što se za naslednika iza pok. drugotuženog oglašava S.C. (unuk ostavioca), koji i odgovara za dugove ostavioca do visine nasleđene imovine.

Tokom celokupnog trajanja ostavinskog postpka, podnositeljka ustavne žalbe je podnosila urgencije da se vanparnični postupak okonča što pre.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Odredbom člana 214. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 11/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US ), bilo je propisano da sud utvrđuje prekid postupka kad stranka umre. Odredbom člana 217. stav 1. istog zakona bilo je propisano da će se postupak koji je prekinu t iz razloga navedenih u član u 2 14. tač. 1) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Odredbom člana 89. Zakona o vanparničnom postupku koji je važio u trenutku smrti drugotuženog („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88, „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05 i 85/12), bilo je propisano da se postupak pokreće po službenoj dužnosti čim sud sazna da je neko lice umrlo ili da je proglašeno za umrlo. Odredbama člana 92. st. 1. i 2. istog Zakona bilo je propisano da kad je neko lice umrlo ili je proglašeno za umrlo, matičar koji je nadležan da izvrši upis smrti u matičnu knjigu umrlih, dužan je da u roku od 30 dana o izvršenom upisu dostavi smrtovnicu ostavinskom sudu, te da ako matičar nije u mogućnosti da pribavi podatke za sastavljanje smrtovnice, dostaviće je samo sa onim podacima kojima raspolaže i izneće razloge zbog kojih nije mogao smrtovnicu da potpuno sastavi i navešće podatke koji bi mogli poslužiti sudu za pronalaženje naslednika imovine umrlog.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 31. januara 200 2. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a pravnosnažno okončan 30. maja 2018. godine, donošenjem osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 5194/17.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 16 godina i 4 meseca .

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnositeljku, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati trajanje parničnog postupka u periodu od preko 16 godina .

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la opravdani interes za efik asno vođenje predmetnog postupka, odnosno da se postupak okonča u razumnom roku i da se o njenoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud n alazi da je ona svojim ponašanjem delimično doprinela dužem trajanju postupka . Ovo jer je postupak za raspravljanje zaostavštine iza pok. drugotuženog, mogla, kao zainteresovano lice, pokrenuti sama i ranije, što je nakon tri godine i deset meseci i učinila.

Po oceni Ustavnog sud a, predmetni postupak je bio procesno složen, jer se tokom njegovog trajanja pojavila potreba da se utvrdi ko se iza pok. drugotuženog oglašava za naslednika njegove imovine, pa samim tim odgovara i za njegove dugove . Shodno tome je pokrenut ostavinski postupak , a osporeni parnični postupak prekinut do njegovog okončanja. Pored ovog, predmetni postupak je bio i činjeničn o složen, jer je , radi donošenja konačne odluke, sud morao da sasluša va više svedoka, veštaka, tužilju i tužene u svojstvu parničnih stranaka, te sprov odi više ekonomsko-finansijskih vešta čenja.

Prvenstveni uzrok trajanja osporenog postupka u periodu od 16 godina i četiri meseca jeste okolnost da je isti bio u prekidu skoro deset godina . Shodno navedenom, Ustavni sud je pošao od toga da je na osnovu odredbe člana 89. u vezi sa članom 91. st. 1. i 2. Zakona o vanparničnom postupku, ostavinski sud imao obavezu da po službenoj dužnosti pokrene ostavinski postupak. Takođe, Ustavni sud nalazi i da je tokom samog ostavinskog postupka bilo procesnih propusta suda, kao i da je parnični postupak i pored toga što je ostavinski okončan 23. oktobra 2012. godine, nastavljen tek 3. marta 2015. godine, kada je pravni sledbenik tuženih o toj činjenici obavestio Osnovni sud u Vranju.

Polazeći od svega toga, te okolnosti da je trajanje parničnog postupka bilo direktno uslovljeno pokretanjem i trajanjem ostavinskog postupka, Ustavni sud nalazi da je pokretanje vanparničnog postupka nakon skoro četiri godine od smrti drugotuženog, propusti ostavinskog suda tokom trajanja vanparničnog postupka, te činjenica da je parnica nastavljena tek nakon dve godine i četiri meseca od kada je ostavinski postupak okončan , dovelo do povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za lju dska prava prema kojoj će postojati povreda prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je do dugog trajanja postupka došlo zbog odluke o njegovom prekidu kako bi se sačekao ishod drugih postupaka u slučaju da je i u tim drugim postupcima bilo neopravdanog odugovlačenja i kašnjenja koje se može pripisati nacionalnim sudovima i organima (videti presudu Smoje protiv Hrvatske, od 11. januara 2007. godine, stav 45, broj predstavke 28074/03).

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetu P. 2890/16 Osnovnog suda u Vranju (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1594/06) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 400 evra , u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a prevashodno dužinu trajanja, složenost postupka , kao i doprinos podnositeljke ustavne žalbe . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Dalje, Ustavni sud je utvrdio da osporene presude sadrže detaljne, jasne i dovoljne razloge za donete odluke, koja obrazloženja Ustavni sud ne smatra arbitrarnim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne ukazuje na različito postupanje sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti da je podnositeljka, s tim u vezi, dostavila dokaze o nejednakom postupanju, a što je uslov za postojanje osnovanosti navoda o povredi prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka nesporno imala i iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene presude. Ustavni sud, takođe ističe da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lica koja su izjavila pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova .

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je osporenom presudom došlo do povrede načela iz člana 21. Ustava i člana 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje na to da se označenim normama ne jemči određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovih načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što ovde nije slučaj.

Shodno svemu navedenom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 16 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti