Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu o radnom statusu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je trajao četiri godine. Spor se odnosio na utvrđivanje statusa neraspoređenog državnog službenika, što mu daje egzistencijalni značaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8395/2020
07.03.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. M . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 9138/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Ž. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž . M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika N . A, advokata iz Beograda, ustavne žalbe protiv presuda Upravnog suda U. 9138/16 od 7. jula 2020 . godine i U. 9139/16 od 7. jula 2020 . godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije. Navedene ustavne žalbe su zavedene pod brojevima Už-8395/2020 i Už-8396/2020.

U obema ustavnim žalbama je navedeno da osporene presude Upravnog suda ne zadovoljavaju standard prava na obrazloženu sudsku odluku. Uz izlaganje toka postupaka i navođenja datuma donetih odluka, istaknuto je da su osporene presude donete četiri godine posle podnošenja tužbi, što ukazuje na to da je podnosilac bio u pravnoj neizvesnosti u pogledu ostvarivanja svojih prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavne žalbe, utvrdi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, a samim tim i pravo na rad, i da ih poništi. Istaknut je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje, u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije .

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio navedene ustavne žalbe podnosioca radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture broj 112-01-3027/267/2016-02 i Upravnog suda U. 9138/16 i U. 9139/16, kao i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Postupak utvrđivanja statusa neraspoređenog državnog službenika podnosioca ustavne žalbe:

Rešenjem Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture broj 112-01-3027/267/2016-02 od 11. marta 2016. godine utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe, državni službenik na radnom mestu inspektor bezbednosti plovidbe, razvrstano u zvanje savetnik, Odeljenja za inspekcijske poslove bezbednosti plovidbe, Sektor za inspekcijski nadzor, neraspoređen, počev od 15. marta 2016. godine.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 112-01-491/2016-01 od 27. aprila 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. juna 2016. godine podneo tužbu u upravnom sporu protiv navedenog drugostepenog rešenja. Spisi predmeta i odgovor na tužbu su dostavljeni Upravnom sudu 12. avgusta 2016. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9138/16 od 7. jula 2020 . godine odbijena je tužba podnosioca. U obrazloženju osp orene presude je navedeno: da iz obrazloženja pobijanog rešenja i spisa predmeta proizlazi da podnosilac ne ispunjava uslov u pogledu vrste stručne spreme za raspoređivanje na radno mesto na kome je bio raspoređen do donošenja prvostepenog rešenja, koje je u novom Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture broj 110-00-00029/16-02 od 28. januara 2016. godine, koji je stupio na snagu 25. februara 2016. godine, sistematizovano pod brojem 148 – inspektor bezbednosti plovidbe, u zvanju savetnik; da je podnosilac stekao visoku školsku spremu i stručni naziv diplomirani inženjer hidrogeologije, a za navedeno radno mesto je kao uslov u pogledu vrste stručne spreme predviđeno stečeno visoko obrazovanje iz naučne, odnosno stručne oblasti građevinsko, mašinsko ili saobraćajno inženjerstvo ili iz naučne oblasti pravne nauke ili završena Vojna Akademija – smer navigacija; da su drugi državni službenici raspoređeni na radna mesta na kojima se obavljaju poslovi koje su obavljali do raspoređivanja po novom Pravilniku i za koja ispunjavaju uslove po tom pravilniku; da ne postoji drugo odgovarajuće radno mesto ili radno mesto u neposredno nižem zvanju na koje bi podnosilac, uz svoju saglasnost, mogao biti raspoređen, u smislu odredbe člana 133. stav 2. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09 i 99/14); da nema uslova za primenu odredbe člana 133. st. 1. navedenog zakona, odnosno da se kao kriterijum za raspoređivanje uzimaju ocene zaposlenih; da je stoga podnosiocu utvrđen status neraspoređenog državnog službenika.

3.2. Postupak prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe:

Rešenjem Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture broj 118-00-00011/9/2016-02 od 16. maja 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe je prestao radni odnos u Ministarstvu, zbog proteka dva meseca od kada je postao neraspoređen, zaključno sa 16. majem 2016. godine, saglasno odredbama člana 131. stav 1. tačka 3) i člana 138. stav 3. Zakona o državnim službenicima. Istim rešenjem je određeno da mu se isplaćuje otpremnina u opredeljenom novčanom iznosu i naknada štete za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9139/16 od 7. jula 2020 . godine odbijena je tužba podnosioca podneta 21. juna 2016. godine protiv navedenog rešenja Ministarstva.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac pored ostalog ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke (član 49. stav 1.); da zahtev može da se podnese kada je to zakonom predviđeno, u slučajevima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji i u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba (član 49. stav 2.).

5. Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi navedeno da je podnosilac bio u neizvesnosti u pogledu ostvarivanja svojih prava zbog četvorogodišnjeg trajanja upravnih sporova u predmetima Upravnog suda U. 9138/16 i U. 9139/16, da je izložen tok postupaka, da su navedeni datumi donošenja odluka upravnih organa i osporenih presuda i da je citirana sadržina odredbe člana 32. stav 1. Ustava, koja obuhvata i pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku u navedenim upravnim sporovima . Ustavni sud, s tim u vezi, imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Šaćirović i drugi protiv Srbije ( broj predstavke 54001/15 i tri druge, presuda od 20. februara 2018. godine, stav 12.), ukazao da pritužbe u vezi sa dužinom postupka obično ne zahtevaju mnogo ispitivanja, te je dovoljno da su se podnosioci izričito žalili, iako na sažet način, na dužinu osporenog postup ka, ukazujući na ključne događaje i odluke donete u toku postupka, koristeći u vezi sa tim odgovarajuće reči, što je učinio i podnosilac ove ustavne žalbe.

Ustavni sud je konstatovao da su oba upravna spora pokrenuta istoga dana, 21. juna 2016. godine, i okončana istog dana, 7. jula 2020. godine, te je svaki trajao po četiri godine.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je rešenje o neraspoređivanju državnog službenika konstitutivnog karaktera, te mu radni odnos prestaje po sili zakona, ako ne bude premešten u drugi državni organ u roku od dva meseca otkad je postao neraspoređen. Stoga je ishod upravnog spora u predmetu U. 9139/16, u kome je ocenjivana zakonitost konačnog rešenja o prestanku radnog odnosa, bio uslovljen ishodom upravnog spora u predmetu U. 9138/16, u kome je ocenjivana zakonitost konačnog rešenja o neraspoređivanju. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su oba upravna spora identično trajala, Ustavni sud je povredu prava na suđenje u razumnom roku meritorno cenio u odnosu na upravni spor u predmetu U. 9138/16, koji je bio od suštinskog značaja za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje upravnog spora , samo po sebi, može ukazati na to da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, uzeti su u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnog suda, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet upravnog spora nije bio složen, imajući u vidu da su sve relevantne činjenice bile utvrđene u upravnom postupku, kao i da su sporna pravna pitanja bila razjašnjena pred upravnim organima. Predmet je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca jer se ticao njegovog radnog odnosa . Pri tome, on svojim ponašanjem nije doprineo trajanju predmetnog upravnog spora.

Ustavni sud je našao da je sporo postupanje Upravnog suda isključivo dovelo do dugog trajanja upravnog spora koje se u konkretnom slučaju ne može opravdati. Iako nije bilo objektivnih mogućnosti da Upravni sud postupa u predmetu tokom vanrednog stanja u periodu od 15. marta do 11. maja 2020. godine, ovaj sud je ocenio da je osporeni postupak pre toga izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Prema stanovištu Evropkog suda, povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji kada je suđenje u jednom stepenu trajalo preterano dugo (presuda Ciccardi protiv Italije , broj predstavke 46521/99, od 16. novembra 2000. godine, st. 9. i 11.).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 9138/16, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora i njegov značaj za podnosioca . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br . 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog sporog postupanja nadležnog suda .

7. S obzirom na to da je neizvesnost podnosioca ustavne žalbe u pogledu njegovog radnopravnog statusa bila vezana za ishod upravnog spora u predmetu U. 9138/16, zbog čijeg trajanja je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena odgovarajuća naknada nematerijalne štete, Ustavni sud smatra da u tom slučaju ne postoje razlozi da se povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrdi i u predmetu U. 9139/16.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 9139/16, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Upravnog suda U. 9138/16 od 7. jula 2020 . godine, Sud je pošao od toga da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Ustavni sud je iz osporene presude utvrdio da ona sadrži dovoljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, te da u upravnom postupku nisu povređena pravila postupka. Polazeći od toga da su u drugostepenom rešenju navedeni dovoljni razlozi zbog čega podnosilac nije mogao biti raspoređen na neko od radnih mesta predviđenih novim Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta , Ustavni sud je našao da nije postojala obaveza Upravnog suda da ponovo obrazlaže iste navode, koji su ponovljeni u tužbi u upravnom sporu, već je bilo dovoljno da u obrazloženju osporene presude izloži odlučne činjenice utvrđene u sprovedenom upravnom postupku, a na kojima je zasnovao svoju ocenu o pravilnoj primeni materijalnog i procesnog prava od strane nadležnih organa. P olazeći od prethodno navedenog, Sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene sudske odluke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, koju podnosilac vidi kao posledicu povrede prava na pravično suđenje i obrazlaže je istim navodima.

Polazeći od navedenog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda U. 9138/16 od 7. jula 2020 . godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Upravnog suda U. 9139/16 od 7. jula 2020 . godine, Ustavni sud je pošao od toga da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od citiranih odredaba člana 49. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i dokumentaciju koja je uz nju dostavljena , Ustavni sud je našao da podnosilac pre njenog izjavljivanja, nije iskoristio pravo iz Zakona o upravnim sporovima da protiv pravnosnažne presude Upravnog suda U. 9139/16 od 7. jula 2020. godine podnese zahtev za preispitivanje sudske odluke Vrhovnom kasacionom sudu. Ustavni sud ukazuje na to da se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava u upravnom postupku smatra donošenje odluke po tužbi, odnosno donošenje odluke po zahtevu za preispitivanje sudske odluke, ukoliko je ovo vanredno pravno sredstvo dozvoljeno. Kako je protiv rešenja o prestanku radnog odnosa državnog službenika isključena žalba, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe na osnovu odredbe člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima protiv navedene presude Upravnog suda mogao da izjavi zahtev za preispitivanje sudske odluke.

S obzirom na to da podnosilac pre obraćanja Ustavnom sudu nije iscrpeo propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava, ovaj sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 9139/16 od 7. jula 2020. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu o radnom statusu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti