Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, ukupna dužina postupka je neprihvatljiva. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. J. iz B, kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 50/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1. 63/03) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. J. iz B, kod Beograda, podneo je , 1 9. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika P. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 49/13 od 16. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 50/10.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, podnosilac je naveo da iz krivične presude proizlazi da je on oštetio drugo preduzeće, a ne tuženog i ističe da delo koje je učinio nije krivično delo na radu ili u vezi sa radom, te je revizijski sud arbitrerno tumačio odredbe člana 66. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Takođe, naveo je da je u reviziji istakao da je prvostepeni sud prihvatio iskaze svedoka M.S. i S.S, te je zaključio da mu je dato upozorenje pre otkaza, ali da to iz drugih izvedenih dokaza ne proizlazi, pa da je tako proizvoljno utvrđeno činjenično stanje, te pošto ono ne proizlazi iz izvedenih dokaza, da je time učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, ali da je revizijski sud ovaj navod revizije ocenio kao osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, što predstavlja proizvoljnu primenu prava. Podnosilac je istakao i da je parnični postupak koji je prethodio ustavnosudskom trajao 11 godina, čime su mu prouzrokovani veliki troškovi. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu, odredi da nadležni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca, te da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu 50/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 13. januara 200 3. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog preduzeća, njegovog bivšeg poslodavca. kojom je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 27. decembra 2002. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu, te da se obaveže tuženi da ga vrati na radno mesto šefa gradilišta i da mu isplati opredeljeni novčani iznos na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade, kao i da uplati odgovarajuće iznose nadležnom fondu na ime doprinosa. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 63/03.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 19. februar 2003. godine, a naredno za 25. maj 2003. godine. Na ročištu održanom 23. septembra 2003. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem svedoka, nakon čega je rasprava odložena, na zahtev punomoćnika tužioca, za decembar - kada tužilac bude u zemlji. Na ročište zakazano za 30. decembar 2003. godine nije došao tužilac, već samo njegov punomoćnik, koji je, nakon izjašnjavanja parničnih stranaka o navodima tužbe i odgovora na tužbu, tražio da se odloži rasprava za maj mesec, kada bi tužilac trebalo da dođe iz inostranstva. Na ročištu održanom 18. maja 2004. godine saslušani su tužilac i zakonski zastupnik tuženog, kao i određeni svedok, nakon čega je tužilac predložio da se sasluša još jedan svedok, te je rasprava odložena za 20. septembar 2004. godine, kada su se stranke samo izjasnile o navodima tužbe i odgovora na tužbu, dok nije izveden dokaz saslušanjem određenog svedoka, budući da tužilac nije dostavio adresu tog svedoka, na šta je obavezan na ovom ročištu. Naredna dva ročišta, zakazana za 3. decembar 2004. i 6. januar 2005. godine, nisu održana jer tužilac nije dostavio traženu adresu svedoka, odnosno na saglasan predlog stranaka, a naredno ročište je, na zahtev tužioca, zakazano za 11. jul 2005. godine i određeno da će se izvesti dokaz saslušanjem stranaka. Na ročištu zakazanom za 11. jul punomoćnici stranka samo su se izjasnili o navodima tužbe i odgovora na tužbu jer tužilac, zakonski zastupnik tuženog i određeni svedok nisu došli na raspravu iako su bili uredno pozvani, te nije mogao da se izvede dokaz njihovim saslušanjem. Iz istih razloga i na ročištu održanom 16. novembra 2005. godine, osim izjašnjenja o navodima tužbe i odgovora na tužbu, nije preduzeta druga parnična radnja. Na ročištu održanom 16. decembra 2005. godine saslušani su tužilac i određen svedok, nakon čega je zaključena glavna rasprava radi donošenja delimične presude. Prvi opštinski sud u Beogradu je 8. februara 2006. godine doneo delimičnu presudu P1. 63/03, kojom je poništio kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu. Označena presuda dostavljena je parničnim stankama 3. avgusta 2006. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4689/06 od 26. decembra 2007. godine, donetim u žalbenom postupku, ukinuta je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 63/03 od 8. februara 2006. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvo ročište zakazano je za 7. maj 2008. godine, ali ono, kao ni tri naredna ročišta, nije održano jer poziv nije mogao da bude uručen punomoćniku tužioca, uz obrazloženje da se ne nalazi na datoj adresi. Naknadno je ustanovljeno da je punomoćnik tužioca preminuo. Prvi opštinski sud u Beogradu zakazao je još četiri ročišta koja su održana 27. novembra 2008, 9. februara, 3. aprila i 3. novembara 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbije u 2010. godini, predmetni parnični postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, predmet je dobio broj P1. 50/10, a do zaključenja glavne rasprave održana su tri ročišta (zakazana za 3. mart, 7. maj i 1. jul 2010. godine).

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 50/10 od 1. jula 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi sporno rešenje tuženog, da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i da mu isplati određen novčani iznos na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti, dok je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu uplati odgovarajuće iznose u fond penzionog osiguranja. Označena prvostepena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7189/10 od 12. septembra 2012. godine, uz isticanje da su neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije adekvatno ocenio iskaz svedoka M.S, budući da je navedeni iskaz ocenio na strani 12. obrazloženja, kao i navod da nije pravilno ocenio izvedene dokaze, jer je prvostepeni sud sve izvedene dokaze cenio i naveo razloge koje prihvata i drugostepeni sud.

Protiv označene drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, navodeći, između ostalog, da je u žalbi protiv prvostepene presude istakao da je proizvoljan zaključak parničnog suda da je tužilac bio nedisciplinovan jer taj zaključak ne proizlazi iz izvedenih dokaza, a budući da je on ostvario sve svoje radne zadatke, kao i da je svojim postupcima oštetio drugo preduzeće, a ne tuženog. Takođe, navedeno je da je u žalbi posebno istaknuto da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da je tužilac usmeno upozoren o razlogu za otkaz jer je prihvatio iskaz svedoka M.S. i S.S, a nije prihvatio iskaz tužioca, ali i da iz iskaza navedenih svedoka ne proizlazi da je to upozorenje dato, bilo usmeno bilo pismeno. U reviziji tužilac je istakao da iz navedenog sledi da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 49/13 od 16. maja 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7189/10 od 12. septembra 2012. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu šefa gradilišta, kao i da je, na osnovu odredaba člana 101. stav 1. tačka 5) Zakona o radu iz 2001. godine i čl. 64. i 66. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, otkazan ugovor o radu zbog toga što je, u periodu od 1. do 15. oktobra 2002. godine iz određenog stana na gradilištu izneo 16 radijatora, jednu cev luks i četiri držača cevi, što je sve bilo vlasništvo preduzeća „F.“ d.o.o, Kragujevac, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 66. stav 1. tačka 16) u vezi člana 64. stav 1. tačka 5) Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Takođe je utvrđeno da je protiv tužioca vođen krivični postupak, u kojem je tužilac, presudom od 11. jula 2004. godine, koja je postala pravnosnažna 26. januara 2005. godine, oglašen krivim za krivično delo krađe i izrečena mu je uslovna osuda tako što mu se utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo. Utvrđeno je i da se tužilac pismeno izjasnio o spornom događaju, kao i da je, pre donošenja spornog rešenja, tuženi zatražio zatražio mišljenje sindikata kod tuženog čiji je član bio tužilac, te da je ova organizacija opisano postupanje tužioca kategorisala kao težu povredu radne obaveze iz člana 66. tač. 4), 6) i 16) Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, revizijski sud je ocenio da su pravilno nižestepeni sudovi, na osnovu odredbe člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu iz 2001. godine, odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj spornog rešenja tuženog i vraćanje na rad, budući da je navedenom odredbom propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze, kao i da istu odredbu sadrži član 64. stav 1. tačka 3) Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. U obrazloženju osporene presude navedeno je i da je, imajući u vidu da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac izneo sa gradilišta opisane predmete i odneo ih svojoj kući radi uvođenja centralnog grejanja, a da je znao da to ne može da učini, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 66. stav 1. tač. 4), 6) i 16) Pojedinačnog kolektivnog ugovora kod tuženog (nezakonito raspolaganje sredstvima preduzeća, zloupotreba položaja ili prekoračenje datog ovlašćenja i izvršavanje krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom), to je revizijski sud ocenio da je obrazovan otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je sporno rešenje tuženog u skladu sa odredbom člana 101. stav 2. i čl. 104. i 105. Zakona o radu.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda iznetoj u osporenoj presudi, nižestepeni sudovi su imali pravo da ispituju zakonitost spornog rešenja o otkazu sa stanovišta otkaznog razloga iz člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, s obzirom na to da je u obrazloženju tog rešenja navedeno da se postupanje tužioca smatra kao povreda radne obaveze iz člana 66. tač. 4), 6) i 16) Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Okolnost da se tuženi prilikom donošenja spornog rešenja pozvao na odredbu člana 101. stav 1. tačka 5) Zakona, prema iznetoj oceni reviziskog suda, bez uticaja je na zakonitost osporenog rešenja, budući da je za zakonitost tog rešenja dovoljno što je tužilac učinio povrede radnih obaveza utvrđene Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog i da su ispunjeni uslovi za otkaz iz člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu.

Takođe, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je neosnovano revizijsko isticanje tužioca da nije upozoren na postojanje otkaznog razloga, budući da je tužilac znao šta mu se stavlja na teret i o tome se pismeno izjasnio 22. oktobra 2002. godine. U obrazloženju rešenja toga suda je navedeno i da je cilj upozorenja da zaposlenom omogući pravo na odbranu od otkaza, ali da zakon ne predviđa posebnu formu za njegovo davanje, odnosno da zakonom nije propisana pisana forma upozorenja.

Ostalim revizijskim navodima, kako je zaključio Vrhovni kasacioni sud, osporava se utvrđeno činjenično stanje, koje se, u smislu odredbe člana 398. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ovim pravnim lekom ne može pobijati.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/03), koji se primenjivao u vreme donošenja spornog rešenja o otkazu ugovora o radu, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, između ostalog, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, kao i ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom (član 101. stav 1. tač. 3), 4) i 5)); da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu (član 101. stav 2.); da je poslodavac dužan da, pre otkaza ugovora o radu zaposlenom, zatraži mišljenje sindikata čiji je član zaposleni, kao i da je sindikat dužan da dostavi mišljenje iz stava 3. ovog člana u roku od pet dana (član 104. st. 3. i 4.); da se otkaz ugovora o radu daje u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (član 105. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 13. januara 200 3. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 16. maja 2013. godine, trajao deset godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može da ukaže na to da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio je zahtev postavljen u predmetnom parničnom postupku bio od velikog značaj za podnosioca. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, sam podnosilac je svojim ponašanjem doprineo da taj postupak traje duže. Tako su u periodu od podnošenja tužbe do donošenja delimične presude određena ročišta zakazivana u dužim vremenskim intervalima, odnosno nakon četiri, pet ili šest meseci, a na zahtev tužioca, kako bi on mogao da im prisustvuje jer se nalazio u inostranstvu. Takođe, neka od zakazanih ročišta nisu održana na zahtev podnosioca, odnosno jer on nije dostavio adresu predloženog svedoka, dok na pet ročišta, nakon što su se stranke izjasnile o tužbi i odgovoru na tužbu, na zahtev podnosioca, nije preduzeta nijedna panična radnja, veće je rasprava odlagana. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo ponašanje podnosioca dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02, od 22. septembra 2005. godine, stav 38, i Surmeli protiv Nemačke, broj 75529/01, od 8. juna 2006. godine, stav 131.) . Ustavni sud konstatuje da je ovakvim postupanjem tužilac doprineo da postupak traje duže skoro dve godine, ali je ocenio da se duže trajanje postupka iz navedenih razloga ne može pripisati u krivicu parničnom sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke, br oj 75529/01, od 8. juna 2006. godine, stav 131.).

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen, budući da je trebalo da se izvedu dokaz i saslušanjem većeg broja svedoka radi utvrđivanja činjeničnog stanja.

U pogledu postupanja sudova, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni sud imao jedan period neaktivnosti. Naime, radi donošenja delimične presude, prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu 16. decembra 2005. godine, da bi presudu doneo za dva i po meseca, a dostavio je parničnim strankama šest meseci od donošenja. Takođe, u periodu od sedam meseci (od 3. aprila do 3. novembra 2009. godine) u postupku koji je po svojoj prirodi hitan, nije zakazano nijedno ročište. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da u ponovnom postupku šest meseci nije održano nijedno ročište iako su četiri ročišta bila zakazana, jer poziv punomoćniku ovde podnosioca ustavne žalbe nije mogao da bude uručen. Međutim, Ustavni sud još jednom ističe da samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku. Isti stav je izrazio i Evropski sud za ljudska prava (videti presudu u predmetu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Budući da u konkretnom slučaju poziv nije mogao da bude uručen jer je, kako je kasnije ustanovljeno, određeni punomoćnik preminuo, to je Ustavni sud ocenio da se ovaj period ne može staviti u krivicu sudu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, bez obzira na postojanje navedenih okolnosti koje se ne mogu staviti u krivicu parničnom sudu, ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom prestanka radnog odnosa, traje više od deset godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno opisani doprinos podnosioca, složenost postupka, te objektivnu nemogućnost suda da postupa usled smrti punomoćnika tužioca o kojoj sud nije bio obavešten. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije izne o ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitr erno primenio materijalno pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporena presude sadrž i jasn o i detaljn o obrazloženj e, zasnovan o na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, Zakona o radu, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim stav parničnog suda o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva, odnosno stav iznet u osporenoj presudi o neosnovanosti revizije. Ovo stoga što je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudksom parnični sud utvrdio da je ovde podnosilac ustavne žalbe, radeći na svom radnom mestu šefa gradilišta, prekoračio svoja ovlašćenja i izneo određene predmete sa gradilišta da bi ih iskoristi za svoje potrebe, čime je postupio suprotno odredbama člana 66. Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Imajući u vidu utvrđeno, revizijski sud je našao da je nastupio otkazni razlog iz člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, odnosno da usled navedenog ponašanja podnosilac ne može da nastavi rad kod poslodavca, dajući pri tome, prema oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za izneti stav.

U pogledu isticanja podnosioca da je revizijski sud arbitrerno ocenio njegove navode revizije o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka kao da se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, usled čega te navode nije ni razmatrao, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da formalno pozivanje na dozvoljeni revizijski razlog ne čini samu reviziju dozvoljenom u tom delu, ukoliko u suštini navodi revizije ukazuju da se radi o razlogu zbog koga se revizija ne može izjaviti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno merodavnom procesnim pravilima, revizija ne može izjaviti zbog pogrešno, odnosno nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ali je dozvoljena ukoliko je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka. U konkretnom slučaju, podnosilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, obrazlažući to navodom da su nižestepeni sudovi proizvoljno utvrdili da mu je dato upozorenje o postojanju razloga za otkaz, jer su prihvatili iskaze određenih svedoka, iako iz ostalih izvedenih dokaza ne proizlazi izneti zaključak. Kako pravilnost, odnosno nepravilnost utvrđenog činjeničnog stanja ne spada u bitne povrede odredaba parničnog postupka, te kako se zbog toga ne može izjaviti revizija, to je Ustavni sud, imajući u vidu sve navedeno, ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda o ovim revizijskim razlozima i mogućnosti da se o istima izjasni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljna ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

U odnosu na istaknutu povredu prava na rad zajemčenog članom 60. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na rad, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te kako je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu prava iz član 60. stav 1. Ustava.

S obzirom na izneto, a budući da Ustavni sud postupajući po ustavnoj žalbi nije nadležan da kao instancioni sud ispituje zakonitost osporenih akta, to je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 49/13 od 16. maja 2013. godine, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti