Odluka Ustavnog suda o žalbi zbog troškova parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu o troškovima postupka, utvrdivši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Odluka o troškovima, zasnovana na delimičnom uspehu stranaka, ima utemeljenje u relevantnim procesnim odredbama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M . iz Aleksinačkih Rudnika i A . M . R . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održano j 1. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P. M . i A . M . R . izjavljena protiv stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Aleksincu P. 442/14 od 19. marta 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1525/15 od 21. oktobra 2015. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima parničnog postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M . iz Aleksinačkih Rudnika i A . M . R . iz Niša podneli su Ustavnom sudu, 17. decembra 2015. godine, preko punomoćnika A. S, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Aleksincu P. 442/14 od 19. marta 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1525/15 od 21. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su parnični sudovi odlučili da podnosioci ustavne žalbe kao tuženi-protivtužioci i tužioci-protivtuženi snose svoje troškove postupka, iako su podnosioci delimično uspeli u sporu, a tužioci-protivtuženi u celosti izgubili spor.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude . Tražili su naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. M . podneo je tužbu Opštinskom sudu u Aleksincu – Odeljenj e u Ražnju protiv tuženog D . M, pravnog prethodnika podnosil aca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na određenim katastarskim parcelama. Tuženi D . M . u istom postupku podneo je protivtužbu protiv D. M , takođe, radi utvrđenje prava svojine na određenim katastarskim parcelama.

Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju je presudom P. 17/98 od 16. maja 2002. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev, a u stavu drugom izreke usvojio protivtužbeni zahtev, dok je u stavu trećem izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju je dopunskom presudom P. 17/98 od 30. septembra 2002. godine usvojio još jedan zahtev iz protivtužbe.

Okružni sud u Nišu je, u žalbenom postupku, rešenjem Gž. 3195/02 od 12. decembra 2002. godine ukinuo stav ove prvi i treći izreke presude Opšti nskog suda u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju P. 17/98 od 16. maja 2002. godine. Predmet je formiran pod novi m broj em P. 3/03.

Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju je delimičnom presudom P. 3/03 od 25. oktobra 2005. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni z ahtev, a u stavu drugom izreke usvojio protivtužbeni zahtev, dok je u stavu trećem izreke odlučio da će se po pravnosnažnosti ove presude nastaviti parnični postupak u pogledu drugih katastarskih parcela .

Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1418/06 od 26. juna 2006. godine ukinuo žalbom pobijanu navedenu delimičnu presudu. Predmet je dobio novi broj P. 87/06.

Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju je delimičnom presudom P. 87/06 od 1. novembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev, a u stavu drugom izreke usvojio protivtuž beni zahtev, dok je u stavu trećem izreke odlučio da će se po pravnosnažnosti ove presude nastaviti parnični postupak u pogledu drugih katastarskim parcela, a u stavu četvrtom izreke odlučeno je da će se o troškovima postupka odlučiti kon ačnom presudom.

U međuvremenu kao naslednici tuženog-protivtužioca D. M . označeni su P. M . i A . M . R, ovde podnosioci ustavne žalbe.

Osnovni sud u Aleksincu je osporenom presudom P. 442/14 od 19. marta 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev, dok je u stavu drugom izreke odbio protivtužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, a u stavu trećem izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je odluka o troškovima postupka doneta u smislu odredbe člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku, imajuću u vidu postignuti uspeh u sporu parničnih stranaka, kao i činjenicu da pravni sledbenici tužioca-protivtuženog ni na koji način nisu uticali na već nastale troškove, niti su iste stvorili svojim postupcima; da imajući u vidu trajanje ove parnice, te činjenicu da pravni sledbenici tužioca-protivtuženog u parnici stupaju kao univerzalni sukesori tek po završetku dokaznog postupka, kada se ne protive da sud na osnovu raspoliživih dokaza odluči o svim preostalim zahtevima iz tužbe i protivtužbe, sud je našao da se kod odlučivanja o troškovima postupka u konkretnoj parnici treba rukovoditi principom pravičnosti.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1525/15 od 21. oktobra 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u stavovima drugom i trećem njene izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta u smislu odredbe člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da je sud prilikom odlučivanja o troškovima postupka imao u vidu ceo postupak, te i delimičnu presudu Opštinskog suda u Aleksincu – Odeljenja u Ražnju P. 3/03, kojom su delimično usvojen i tužbeni i protivtužbeni zahtev, a pobijanom prvostepenom presudom odbijeni su tužbeni i protivtužbeni zahtevi; da kako su stranke delimično uspele u parnici, to je prvostepenostepeni sud s obzirom na postignuti uspeh parničnih stranaka, pravilno odredio da svaka stranaka snosi svoje troškove postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US) ( u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova.

5. Podnosioci ustavne žalbe su, između ostalog, osporili pravnosnažnu odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u osporenim presudama , navodeći da im je tom odlukom povređeno ustavno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi, s obzirom na činjenicu da se povreda prava na pravično suđenje ističe i u odnosu na odluku suda o troškovima postupka, Ustavni sud najpre ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kom e se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno „delom utvrđenja građanskih prava i obaveza“, u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude ESLjP Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 22410/93, od 23. septembra 1997. godine, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, broj predstavke 28341/95, od 4. maja 2000. godine, stav 78.). Takvo pravno stanovište Ustavni sud je takođe zauzeo u svojim odlukama Už-914/2012 od 15. januara 2015. godine i Už -3844/2012 od 5. februara 2015. godine.

Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav E SLjP prema kojem g reška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, broj predstavke 22251/08, od 5. februara 2015. godine, stav 62.).

Ustavni sud najpre ukazuje da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom , doneto više odluka kojima je sukcesivno odlučivano o zahtevima iz tužbe tužilaca-protivtuženih i iz protivtužbe podnosilaca ustavne žalbe. Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju je presudom P. 17/98 od 16. maja 2002. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev, a u stavu drugom izreke usvojio protivtuž beni zahtev, dok je u stavu trećem izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju je dopunskom presudom P. 17/98 od 30. septembra 2002. godine usvojio još jedan zahtev iz protivtužbe, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 3195/02 od 12. decembra 2002. godine ukinuo prvi i treći stav izreke presude Opštinskog suda u Aleksincu – Odeljenja u Ražnju P. 17/98 od 16. maja 2002. godine, Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju je delimičnom presudom P. 3/03 od 25. oktobra 2005. godine usvojio tužbeni i protivtužbeni zahtev, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1418/06 od 26. juna 2006. godine ukinuo navedenu delimičnu presudu, Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju je delimičnom presudom P. 87/06 od 1. novembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev, a u stavu drugom izreke usvojio protivtužebni zahtev, dok je Osnovni sud u Aleksincu osporenom presudom P. 442/14 od 19. marta 2014. godine odbio tužbeni i protivtužbeni zahtev, a Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1525/15 od 21. oktobra 2015. godine potvrdio osporenu prvostepenu presudu.

Iz dostavljenih odluka koje su donet e u predmetnom par ničnom postupku proizlazi da je veći broj zahteva iz protivtužbe podnosilaca ustavne žalbe pravnosnažno usvojen, dok su tužioci-protivtuženi u celosti izgubili spor. Međutim, Apelacioni sud u Nišu je u osporenoj presudi Gž. 1525/15 od 21. oktobra 2015. godine, prilikom potvrđivanja zakonitosti prvostepene odluke da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, zasnovao svoje pravno stanovište na tome da su podnosioci ustavne žalbe, kao i tužioci-protivtuženi delimično uspeli u sporu jer je Opštinski sud u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju delimičnom presudom P. 3/03 od 25. oktobra 2005. godine usvojio i tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih, ali je navedeni drugostepeni sud izgubio iz vida da je Okružni sud u Nišu rešenjem Gž. 1418/06 od 26. juna 2006. godine ukinuo navedenu delimičnu presudu Opštinskog sud a u Aleksincu – Odeljenje u Ražnju P. 3/03 od 25. oktobra 2005. godine . Po oceni Ustavnog suda, navedeno predstavlja grešku drugostepenog suda, ali koja suštinski nije dovela u sumnju pravičnost parničnog postupka u delu koji se odnosi na troškove prvostepenog postupka . Naime, parnični sudovi su , u konkretnom slučaju, pošto su podnosioci ustavne žalbe ipak delimično uspeli u sporu, primenili odredbu člana 149. stav 2. ZPP iz 2004. godine (koja suštinski odgovara odredbi člana 153. stav 2. ZPP iz 2011. godine) kojom je bilo propisano da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove. Dakle, odluka o parničnim troškovima ima svoje utemeljenje u relevantnoj parničnoj procesnoj odredbi.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim trećim stavom izreke presude Osnovnog suda u Aleksincu P. 442/14 od 19. marta 2014. godine i osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1525/15 od 21. oktobra 2015. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima parničnog postupka, podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Kako podnosioci navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima koje su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodno m delu obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 36. Ustava.

8. Podnosioci ustavne žalbe su osporili i stav drugi izreke presude Osnovnog suda u Aleksincu P. 442/14 od 19. marta 2014. godine i deo presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1525/15 od 21. oktobra 2015. godine koj im je odlučeno o glavnoj stvari.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporen ih parničnih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao detaljne, jasne, ustavnopravno prihvatljive i nearbitrarne razloge za odbijanje žalbe i o neosnovanosti žalbenih navoda. U tom smislu su navodi podnosilaca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njihovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao drugom delu izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o žalbi zbog troškova parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti