Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od devet godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku za dvoje podnosilaca. Parnični postupak za naknadu štete trajao je preko devet godina, prevashodno zbog neefikasnog postupanja sudova, uključujući dva ukidanja prvostepene presude.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-84/2012
15.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M, R . T, R . Ž . i R . J, svih iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. T . i R . Ž . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici - Sudska jedinica u Kanjiži u predmetu P. 2088/10, dok se u preostalom delu njihova ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo R. T . i R . Ž . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba R. M . i R . J.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M, R . T, R . Ž . i R . J, svi iz K, izjavili su 5. januara 2012. godine, preko punomoćnika D . U, advokata iz N . S, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Subotici - Sudska jedinica u Kanjiži P. 2088/10 od 25. maja 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9715/10 od 27. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, te čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici - Sudska jedinica u Kanjiži u predmetu P. 2088/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak trajao od 2002. do 2011. godine zbog čega podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je do povrede prava iz člana 36. Ustava došlo jer je o njihovim zahtevima za naknadu štete „odlučeno na veoma problematičan način“; da je poravnanjem zaključenim 24. septembra 2001. godine među parničnim strankama obuhvaćen samo deo štete, jer podnosioci nisu imali mogućnost da u tom trenutku sagledaju sve aspekte i vrste štete koju su pretrpeli, između ostalog i zbog toga što je lečenje podnosilaca okončano znatno kasnije; da je takvim odlučivanjem sudova podnosiocima povređeno pravo na imovinu, jer im je pričinjena materijalna šteta oličena u troškovima postupka i lečenja, te nematerijalna šteta usled pretrpljenih povreda straha bola i umanjenja životnih aktivnosti. Podnosioci su istakli zahteve za naknadu štete u iznosu od po 4.200.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici - Sudska jedinica u Kanjiži P. 2088/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 11. septembra 2002. godine Opštinskom sudu u Kanjiži (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Č. G. iz O, radi naknade nematerijalne štete koju su tužioci pretrpeli u saobraćajnoj nesreći koju je prouzrokovao tuženi. Tužbom je traženo da sud obaveže tuženog da R . J . isplati iznos od 150.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, R . M . isti iznos po istom osnovu, kao i iznos od 45.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog fizičkog bola, maloletnom R . Ž . iznos od 262.500 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, iznos od 112.500 dinara ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog fizičkog bola, kao i iznos od 90.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, i maloletnoj R . T . iznos od 187.500 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, iznos od 112.500 dinara ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog fizičkog bola, kao i iznos od 90.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Formiran je predmet pod brojem P. 313/2002.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 4. februara 2003. godine. Akcionarsko društvo za osiguranje „A. N.“ B. je podneskom od 17. februara 2003. godine obavestilo sud da nema pravni interes da se meša u parnicu na strani tuženog, s obzirom na to da je sa tužiocima zaključio vansudsko poravnanje na ime naknade štete koje su pretrpeli u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 2. avgusta 2001. godine krivicom tuženog – njenog osiguranika.

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su tužbom podnetom 16. septembra 2003. godine Opštinskom sudu protiv Akcionarskog društva za osiguranje „A. N.“ B, pored zahteva za naknadu štete, tražili i da sud utvrdi da je u celini ništavo vansudsko poravnanje od 24. septembra 2001. godine koje su zaključili sa tuženim. Opštinski sud je rešenjem P. 313/2002 od 6. oktobra 2003. godine odredio spajanje te parnice sa parnicom koju su tužioci pokrenuli protiv Akcionarskog društva za osiguranje „A. N.“ B, jer se radi o istom štetnom događaju.

Tužioci su 14. novembra 2003. godine opredelili tužbeni zahtev tako što su tražili da se utvrdi ništavost vansudskog poravnanja od 24. septembra 2001. godine samo u tač. II i III u kojima su se tužioci odrekli prava na isticanje novih zahteva vezanih za predmetnu saobraćajnu nezgodu i odrekli se prava na pobijanje poravnanja. Do kraja 2003. godine održana su još tri ročišta za glavnu raspravu i izveden je dokaz medicinskim veštačenjem radi davanja stručnog mišljenja o povredama psihičke i fizičke prirode tužilaca koje su zadobili u saobraćajnoj nezgodi.

Veštaci su nalaze i mišljenja dostavili Opštinskom sudu 19. decembra 2003. godine, a nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 5. januara 2004. godine, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 313/2002 kojom je utvrđeno da su ništave odredbe tač. II i III poravnanja zaključenog 24. septembra 2001. godine. Istom presudom usvojen tužbeni zahtev tužilaca R . Ž . i R . T . kojim su tražili da im tuženi solidarni isplate ukupan iznos od 1.100.000 dinara, dok je tužbeni zahtev preko tog iznosa odbijen kao neosnovan, kao i tužbeni zahtevi R . J . i R . M . za naknadu nematerijalne štete.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili tuženi, pa je Okružni sud u Subotici (u daljem tekstu: Okružni sud) presudom Gž. 181/04 od 29. oktobra 2004. godine preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je utvrđeno da su ništave odredbe tač. II i III poravnanja zaključenog 24. septembra 2001. godine i u tom delu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, dok je u preostalom usvajajućem delu prvostepenu presudu ukinuo i vratio Opštinskom sudu na ponovno suđenje.

Tužioci su 3. decembra 2004. godine izjavili reviziju protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 181/04 od 29. oktobra 2004. godine, koju je Vrhovni sud Srbije presudom Rev. 394/05 od 13. aprila 2006. godine odbio kao neosnovanu.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom prvo ročište za glavnu raspravu je održano 14. septembra 2006. godine na kome je rešenjem razdvojen postupak u odnosu na tužene, tako da je postupak u parnici (koja je predmet ove ustavne žalbe) nastavljen prema Č. G. iz O. Do kraja 2006. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

Opštinski sud je 30. januara 2007. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja visine troškova lečenja R. Ž . u Mađarskoj, da bi veštak podneskom od 19. aprila 2007. godine obavestio sud da on ne raspolaže medicinskim znanjem neophodnim za takvu vrstu veštačenja. Opštinski sud je 24. aprila 2007. godine odredio novog veštaka sa istim zadacima veštačenja. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 29. maja 2007. godine. Do kraja 2007. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, a Opštinski sud je nakon obavljenog dopunskog ekonomsko-finansijskog veštačenja, odredio izvođenje kontrolnog veštačenja. Nakon toga, Opštinski sud je 15. januara 2008. godine odredio dopunsko medicinsko veštačenje, koje je obavljeno 1. februara 2008. godine, nakon čega su tužioci podneskom od 18. februara „precizirali tužbeni zahtev“. U toku 2008. godine održana su tri ročišta, a Opštinski sud je 4. marta zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 454/2004, kojom je obavezao tuženog da tužiocima R . Ž . i R . T . isplati ukupan iznos od 860.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete, dok je preko tog iznosa odbijen tužbeni zahtev. Stranke su izjavile žalbe, a Okružni sud je 30. decembra 2008. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, jer pobijana presuda nije bila potpisana od strane predsednika veća. Nakon što je prvostepeni sud otklonio navedeni nedostatak, u žalbenom postupku Okružni sud je rešenjem Gž. 80/09 od 26. novembra 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, pred Osnovnim sudom u Subotici - Sudska jedinica u Kanjiži (u daljem tekstu: Osnovni sud) nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, sud je doneo osporenu presudu P. 2088/10 od 25. maja 2010. godine kojom je u celini odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da im na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to: tužiocu R . Ž . na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 800.000 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 400.000 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 300.000 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 300.000 dinara, a tužilji R . T . na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 200.000 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 150.000 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 100.000 dinara, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 9715/10 od 27. oktobra 2011. godine, kojom je žalbe tužilaca odbio kao neosnovane, a ožalbenu prvostepenu presudu potvrdio. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da se krivicom tuženog 2. avgusta 2001. godine dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj su tužioci pretrpeli telesne povrede , i to tužilac tada maloletni R . Ž . teške telesne povrede opasne po život u vidu rascepa jetre, udarca grudnog koša sa povredom pluća, udarca desne butne kosti i udarca u predelu glave, tada maloletna R . T . tešku telesnu povredu u vidu preloma ključne kosti sa desne strane, dok su R . J . i R . M . zadobili lake telesne povrede u vidu povreda grudnog koša i glave; da je zbog navedene saobraćajne nezgode tuženi presudom Opštinskog suda K. 80/02 od 17. aprila 2002. godine oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja; da je nakon nezgode tužilac R . Ž . prevezen u bolnicu u Segedinu gde je hitno operisan; da je do nezgode došlo tako što se tuženi, upravljajući putničkim vozilom marke „Audi“ krećući se iz pravca Trešnjevca, kada je stigao do raskrsnice i prilikom uključivanja u saobraćaj na regionalni put sa prvenstvom prolaza, bez zaustavljanja uputio u saobraćaj i tom prilikom nije ustupio prvenstvo prolaza kombi vozilu u kom su se nalazili tužioci, usled čega je prednjim delom svog vozila naleteo na zadnju levu stranu kombi vozila koje se od udarca zanelo i sletelo na zemljanu površinu gde se prevrnulo, prilikom čega su putnici (tužioci) u kombi vozilu, pretrpeli opisane povrede; da je putničko vozilo marke „Audi“ u vreme nezgode bilo osigurano kod a. d. o. „A. N.“ iz B; da je nakon stabilizacije stanja tužioca R . Ž, tužilac R . J . u a. d. o. „A. N.“ iz B . ostavio svu medicinsku i policijsku dokumentaciju koju je posedovao; da je po proteku roka od dve nedelje tužilac obavešten da mu osiguravajuća organizacija nudi 400.000 dinara koji iznos bi u kratkom roku bio isplaćen; da su R . J . i R . M . pristali na ponudu i 24. septembra 2001. godine potpisali poravnanje u svoje ime a tužilac R . J . i u ime dvoje maloletne dece; da se navedenim poravnanjem a. d. o. „A. N.“ obavezalo da će im na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplatiti 400.000 dinara u roku od deset dana od dana zaključenja poravnanja, što je i učinjeno; da su se istim poravnanjem tužioci R . J . i R . M . obavezali da nakon navedene isplate neće isticati nove zahteve za naknadu štete vezanu za predmetnu saobraćajnu nesreću; da izjava tužilaca R . J . i R . M . sadržana u poravnanju od 24. septembra 2001. godine u tački II - da oštećenik priznaje da mu je osiguravač isplatom iznosa od 400.000 dinara u celosti naknadio pretrpljenu štetu u saobraćajnom udesu od 2. avgusta 2001. godine ima pravno dejstvo prestanka obaveze osiguravača otpuštanjem duga u smislu člana 344. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi; da su se na navedeni način prihvatanjem iznosa od 400.000 dinara tužioci obavezali da neće isticati nove zahteve za naknadu štete vezane za saobraćajnu nezgodu; da prema članu 416. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima otpuštanje duga izvršeno sporazumno sa jednim solidarnim dužnikom oslobađa obaveze i ostale dužnike, pri čemu tužioci tokom postupka nisu dokazali da je otpuštanje duga koje je izvršeno zaključenjem predmetnog poravnanja imalo za svrhu da oslobodi obaveze samo dužnika s kojim je izvršeno - a. d. o. „A. N.“, u kojoj situaciji bi obaveza tuženog postojala za preostali deo obaveze; da iz sadržaja poravnanja proizlazi da su se R . J . i R . M . prihvatanjem isplate obavezali da neće isticati nove zahteve, u kom pogledu izjava ovih tužilaca ne sadrži bilo kakve rezerve u pogledu eventualnog postavljanja odštetnog zahteva bilo prema osiguravaču, bilo prema ovde tuženom, a za preostali deo obaveze; da je stoga , po stanovištu Apelacionog suda , zaključenjem poravnanja povodom štetnog događaja prestala obaveza i tuženog radi naknade štete; da prema članu 418. 3akona o obligacionim odnosima poravnanje koje je zaključio jedan od solidarnih dužnika sa poveriocem nema dejstva prema ostalim dužnicima, ali ovi imaju pravo da prihvate to poravnanje, ako ono nije ograničeno na dužnika sa kojim je zaključeno; da imajući u vidu da predmetno poravnanje nije ograničeno isključivo na dužnika sa kojim je zaključeno, već istim tužioci R . J . i R . M . prihvataju da neće isticati nove zahteve, bez ograničenja ovakve izjave samo na drugu ugovornu stranu a. d. o. „A. N.“, stav tog suda je da se, u konkretnom slučaju, dejstvo poravnanja proteže i na tuženog, budući da iz provedenih dokaza ne proizlazi njegovo protivljenje postignutom poravnanju; da se iz držanja tuženog tokom postupka može zaključiti da je isti prihvatio poravnanje, jer se tokom celog postupka protivio tužbenom zahtevu predlažući da isti bude odbijen; da pored toga što su se tužioci izričito saglasili da povodom predmetne saobraćajne nesreće neće isticati nove zahteve, to proizlazi i iz člana 1089. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor , odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze; da sve dok je na snazi zaključeno poravnanje, tužioci ne mogu potraživati naknadu štete iz istog životnog događaja koji je bio predmet poravnanja; da kako je zahtev tužilaca za poništaj predmetnog poravnanja pravnosnažno odbijen, proizlazi da su tužioci u potpunosti obeštećeni u vansudskom postupku, te da stoga nemaju pravo na naknadu nematerijalne štete; da osim toga, tužioci tokom postupka nisu dokazali da se tužbeni zahtev odnosi na štetu koja je nastala nakon zaključenja poravnanja, odnosno koja nije bila obuhvaćena predmetnim poravnanjem; da u tom pogledu nije pružen niti predložen bilo kakav dokaz; da tužioci, takođe , nisu tokom postupka dokazali svoju tvrdnju da je poravnanjem obuhvaćen samo deo ukupne štete, jer nisu argumentovano i na nesumnjiv način dokazali na šta bi se u toj situaciji odnosio iznos od ukupno 400.000 dinara koliko im je isplaćeno; da Apelacioni sud ostaje u uverenju da je poravnanjem obuhvaćena celokupna šteta koju su tužioci pretrpeli u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi, zbog čega nema mesta usvajanju tužbenog zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da se svaki solidarni dužnik može pozvati na prebijanje koje je izvršio njegov sadužnik (član 415. stav 1.); da o tpuštanje duga izvršeno sporazumno sa jednim solidarnim dužnikom oslobađa obaveze i ostale dužnike (član 416. stav 1.); da poravnanje koje je zaključio jedan od solidarnih dužnika sa poveriocem nema dejstva prema ostalim dužnicima, ali ovi imaju pravo da prihvate to poravnanje, ako ono nije ograničeno na dužnika sa kojim je zaključeno (član 418.); da ugovorom o poravnanju lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze (član 1089. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. septembra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 27. oktobra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao duže od devet godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio nešto složeniji, posebno imajući u vidu činjenicu da su tužbu podnela četiri tužioca.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe – R . T . i R . Ž, Ustavni sud je zaključio da su oni imali legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima za naknadu nematerijalne štete, pravnosnažno odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da oni nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenim zahtevima, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog oceni o dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, govori i činjenica da su dve presude Opštinskog suda P. 313/2002 od 5. januara 2004. godine i P. 454/2004 od 4. marta 2008. godine bile ukinute i da je predmet oba puta bio vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta zbog vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe R. T . i R . Ž . na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe R. T . i R . Ž . zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Osnovnog suda u Subotici - Sudska jedinica u Kanjiži P. 2088/10 od 25. maja 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9715/10 od 27. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je saglasno odredbi člana 170. Ustava kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, on u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu osporenih akata u kojima je, pored ostalog, navedeno da kako iz sadržine vansudskog poravnanja zaključenog 24. septembra 2001. godine proizlazi da su se R. J . i R . M, kao tadašnji zakonski zastupnici ovde podnosilaca ustavne žalbe (tada maloletnih R . Ž . i R . T .) prihvatanjem isplate obavezali da neće isticati nikakve nove zahteve, bilo prema osiguravaču, bilo prema tuženom Č. G, po osnovu naknade štete, to je, po stanovištu Apelacionog suda , zaključenjem takvog poravnanja u smislu člana 1089. stav 1. ZOO, povodom štetnog događaja, a na osnovu člana 416. stav 1. ZOO, prestala obaveza tuženog da naknadi štetu podnosiocima ustavne žalbe. Apelacioni sud je takođe naveo da prema članu 418. ZOO, poravnanje koje je zaključio jedan od solidarnih dužnika sa poveriocima nema dejstva prema ostalim dužnicima, ali da oni imaju pravo da prihvate to poravnanje, te kako, u konkretnom slučaju, poravnanje nije bilo ograničeno isključivo na dužnika sa kojim je zaključeno, dejstvo poravnanja se proteže i na tuženog, s obzirom na to da se on nije protivio postignutom poravnanju. Ustavni sud ukazuje i da je praksa sudova u Republici Srbiji na sličnom stanovištu (videti presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 2038/04 od 22. decembra 2004. godine – „Bilten“ Okružnog suda u Beogradu , broj 28/05). Na osnovu izloženog, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi dali detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga ocenio da se ni navodi podnosilaca da je njihovo lečenje okončano znatno nakon zaključenja poravnanja (pa da samim tim njihovi roditelji nisu mogli imati u vidu sve aspekte i vrste štete koju su pretrpeli), ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud nalazi da se ni navodi podnosilaca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi.

Što se tiče navodne povrede prava iz člana 36. stav 2. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu označenog prava, a da pri tome ne navode nijedan razlog na kome zasnivaju svoje tvrdnje.

Konačno, podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, tako što je donošenjem osporenih presuda nastala šteta na njihovoj imovini oličena kroz troškove parničnog postupka i lečenja, dok je nematerijalna šteta nastala usled pretrpljenih povreda, straha, bola i umanjenja životnih aktivnosti. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca o tome da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocima povređeno pravo na imovinu.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu R . J . i R . M . izjavljenu protiv presuda Osnovnog suda u Subotici - Sudska jedinica u Kanjiži P. 2088/10 od 25. maja 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9715/10 od 27. oktobra 2011. godine, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da navedenim aktima nije odlučivano o njihovim pravima i obavezama, jer je u odnosu na njih postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Opštinskog suda P. 313/2002 od 5. januara 2004. godine. Sledom rečenog, a u vezi istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je u odnosu na njih parnični postupak okončan pre 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Stoga je Ustavni sud odbacio njihovu ustavnu žalbu u celini, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od devet godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti