Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda u krivičnom postupku. Deo žalbe je neblagovremen jer je rok istekao nakon drugostepene odluke. Deo protiv odluke po vanrednom pravnom leku je nedopušten jer navodi nisu u vezi sa sadržinom garantovanih prava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Stamenkovića iz Niša, na osnovu odredbe člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, je doneo
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Marka Stamenkovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu K. 487/06 od 12. aprila 2007. godine, presude Okružnog suda u Nišu Kž. 1469/07 od 28. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 133/08 od 23. septembra 2008. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Marko Stamenković iz Niša je 1. juna 2009. godine Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu u kojoj je kao pojedinačni akt koji osporava označio presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 133/08 od 23. septembra 2008. godine. Međutim, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva proizlazi da se ustavnom žalbom osporavaju i presude Okružnog suda u Nišu Kž. 1469/07 od 28. septembra 2007. godine i Opštinskog suda u Nišu K. 487/06 od 12. aprila 2007. godine, koje su prethodile donošenju odluke Vrhovnog suda Srbije. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, posebnih prava okrivljenog zajemčenih odredbama člana 33. st. 1. i 6. Ustava, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 3. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je proglašen 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, sadržinski je istovetna odredbi člana 170. Ustava.
Prema članu 84. stav 1. navedenog Zakona rok za podnošenje ustavne žalbe je 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Međutim, pošto je odredbom člana 113. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu tog zakona, stavom 3. istog člana Zakona određeno je da je u tom slučaju rok za podnošenje ustavne žalbe 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu sledi da su pretpostavke za izjavljivanje ustavne žalbe, između ostalih, da je ustavna žalba podneta u zakonom propisanom roku, nakon što su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva, kao i da navodi ustavne žalbe koji se odnose na osporene pojedinačne akte ili radnje moraju biti u neposrednoj vezi sa Ustavom utvrđenom sadržinom ustavnih prava i sloboda na čiju povredu ili ugrožavanje se ukazuje.
3. Odredbama Ustava čija se povreda ističe u podnetoj ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, te da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 1. i 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
4. Prema stavu Ustavnog suda, pravna sredstva u krivičnom postupku se iscrpljuju donošenjem odluke o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, odnosno protiv drugostepene presude ukoliko je ona zakonom dozvoljena. U skladu sa iznetim stavom, rok za podnošenje ustavne žalbe protiv presude Opštinskog suda u Nišu K. 487/06 od 12. aprila 2007. godine i presude Okružnog suda u Nišu Kž. 1469/07 od 28. septembra 2007. godine se računa od dana dostavljanja navedene drugostepene presude kojom je krivični postupak pravnosnažno okončan, a ne od dana dostavljanja osporene presude Vrhovnog suda Srbije kojom je odlučeno o zahtevu za ispitivanje pravnosnažne presude, kao vanrednom pravnom leku.
Uvidom u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Okružnog suda u Nišu Kž. 1469/07 doneta 28. septembra 2007. godine i da je podnosiocu ustavne žalbe uručena svakako pre 27. novembra 2007. godine, jer je tada nadležnom sudu podneo zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je ustavna žalba izjavljena tek 1. juna 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, te je stoga u odnosu na osporene presude Opštinskog suda u Nišu i Okružnog suda u Nišu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.
5. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava presuda Vrhovnog suda Srbije Kzp. 133/08 od 23. aprila 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio: da je po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vanredno ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda izjavljenom 27. novembra 2007. godine, Vrhovni sud Srbije osporenu presudu doneo 23. septembra 2008. godine, dakle u roku od nepunih 10 meseci. Imajući u vidu dužinu trajanja sudskog postupka u kome je donet osporeni pojedinačni akt, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku ne mogu dovesti u vezu sa postupanjem Vrhovnog suda Srbije u ovom predmetu. Iz istih razloga Ustavni sud nalazi da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima ni u pogledu tvrdnje o povredi posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja, zajemčenog odredbom člana 33. stav 6. Ustava.
Povodom pozivanja podnosioca ustavne žalbe na povrede prava iz člana 33. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud konstatuje da u postupku u kome je doneta osporena odluka, a koji se vodio nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka po vanrednom pravnom sredstvu koje je izjavio sam podnosilac ustavne žalbe, podnosilac ni na koji način nije mogao biti u situaciji da tek tada bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti i o dokazima koji su protiv njega prikupljeni, niti je u ovom postupku licu čija je krivica već pravnosnažno utvrđena moguće povrediti Ustavom zajemčenu pretpostavku nevinosti. Stoga je Ustavni sud ocenio da se u ovom delu navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u pravnu i logičku vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva.
Konačno, Ustavni sud je, polazeći od samog osporenog akta, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ne samo imao na raspolaganju, već i da je iskoristio kako pravo na žalbu protiv prvostepene presude, tako i pravo na vanredno pravno sredstvo, te je ocena Suda da se iz tih razloga ni navodi o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom zajemčenog prava. Ustavni sud dodatno ukazuje da garantovano pravo na pravno sredstvo znači pravo svakoga da odluka suda ili drugog državnog organa bude preispitana, pre svega, u postupku po žalbi ili drugom redovnom pravnom sredstvu, a eventualno, ako je to odgovarajućim procesnim zakonom predviđeno, i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, ali ne podrazumeva ustavno jemstvo da će izjavljeno pravno sredstvo biti i usvojeno.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 133/08 od 23. septembra 2008. godine nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) istog Zakona.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić