Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od trinaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Trinaestogodišnje trajanje parničnog postupka, uzrokovano prvenstveno neefikasnošću prvostepenog suda, predstavlja nerazumno dugo trajanje, zbog čega je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. K. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. K. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48983/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1724/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. K. iz Beograda je, 4. aprila 2014. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48983/10. Po navedenoj ustavnoj žalbi formiran je predmet Už-3051/2014.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 28. maja 2001. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv B.K, A.K. i Lj.K, radi utvrđenja sastava zaostavštine pok. S.K, majke tužioca, prvotuženog i drugotuženog i bivše supruge trećetuženog; da je tek nakon deset godina od podnošenja tužbe, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48983/10 od 14. novembra 2011. godine odbijen tužbeni zahtev; da je podnosilac izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude ali da do podnošenja ustavne žalbe drugostepeni sud nije odlučio; da mu je zbog dužine trajanja postupka koji ni posle 13 godina nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku i zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

U skladu sa odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), 27. maja 2014. godine, Apelacionom sud u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-3051/2014, u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem R4g. 782/14 od 7. avgusta 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i predmet je ustupio Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4g. 68/14 od 3. decembra 2014. godine predmet Ustavnog suda Už-3051/14 koji je ustupljen Vrhovnom kasacionom sudu od strane Apelacionog suda u Beogradu vraćen je Ustavnom sudu, sa obrazloženjem da je postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda je 4. februara 2015. godine primljeno u Ustavni sud. Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod novim brojem Už-840/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48983/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. maja 2001. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, sa predlogom za određivanje privremene mere protiv tuženih B. K, A. K. i Lj. K, radi utvrđenja sastava zaostavština iza pok. S. K, majke tužioca i prvo i drugotuženog i bivše supruge trećetuženog. Predmet je dobio broj P. 1724/01.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano 13 ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, traženi su određeni izveštaji od Republičkog geodetskog zavoda, kao i Republičkog fonda PIO zaposlenih, dok 13 ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog odsustva punomoćnika tuženih, tri zbog drugih procesnih nedostataka, jedno na zahtev punomoćnika tuženih, jedno zbog promene postupajućeg sudije, jedno zbog pokušaja mirnog rešenja spora što je dovelo do produženja postupka za dva meseca.

Tužbeni zahtev je preciziran 28. maja 2008. i 5. septembra 2011. godine.

Od 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde se vodio pod brojem P. 48983/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48983/10 od 14. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da u sastav zaostavštine iza smrti pok. S. K. ulazi: pravo korišćenja zemljišta, i to 149/255 idealnih delova katastarske parcele broj ..., upisane u list nepokretnosti broj ..., KO Mirijevo, ½ idealnog dela katastarske parcele broj ..., upisane u posedovni list broj ..., Opština Suva Reka i kuće-zgrade podignute na katastarskoj parceli broj ..., a po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa Lj. K, kao i da se na osnovu ove presude izvrši upis prava na navedenim nepokretnostima u zemljišne i druge javne knjige; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen između tuženog Lj. K. kao poklonodavca i tuženih A. i B. K, u svojstvu poklonoprimaca, overen pred Trećem opštinskim sudom u Beogradu Ov. br. 2206/01 od 5. aprila 2001. godine, a po osnovu nezakonitog raspolaganja bračnom tekovinom pok. S. K. u delu prava korišćenja zemljišta, i to .../255 idealnih delova katastarske parcele broj ..., upisane u list nepokretnosti broj ..., KO Mirijevo; u stavu četvrtom izreke odbijen je predlog za određivanje privremene mere kojim je traženo da se zabrani tuženima da izvode bilo kakve građevinske radove ili da vrše pripreme za izvođenje bilo kakvih građevinskih radova na katastarskoj parceli broj ..., ZKUL ..., KO Mirijevo, do pravnosnažnog okončanja parnice; u stavu petom izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 365.800,00 dinara. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48983/10 od 1. oktobra 2012. godine ispravljena je navedena prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Tužilac je 7. maja 2012. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8421/12 od 2. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48983/10 od 14. novembra 2011. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 48983/10 od 1. oktobra 2012. godine u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke; u stavu drugom izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove postupka u iznosu od 281.250,00 dinara. Navedenu drugostepenu presudu punomoćnik podnosioca je primio 13. maja 2014. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u osporenom sudskom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet i po godina , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 28. maja 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučio bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao 13 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo tek nakon deset i po godina od podnošenja tužbe sa predlogom za određivanje privremene mere. Takođe, nakon godinu dana od donošenja presude, prvostepeni sud je doneo rešenje o njenoj ispravci zbog očigledne greške u pisanju. Međutim, drugostepeni sud je postupao u razumnom roku jer je o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude odlučio za nepune dve godine.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca nesumnjivo bio od materijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da on nije doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da je prisustvovao svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud nalazi da ni činjenična ni pravna složenost predmeta spora ne mogu opravdati prekomerno dugo trajanje osporenog parničnog postupka od 13 godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48983/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1724/01), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od trinaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti