Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 15 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.500 evra zbog značajnih perioda neaktivnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 490/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1367/03) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz Leskovca je , 23 . januara 201 8. godine, preko punomoćnika Z. S , advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 490/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1367/03).

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 21. februara 200 3. godine podnela tužbu protiv tuženog poslodavca Savezne Republike Jugoslavije – Vojske Jugoslavije – V. p . … L, radi utvrđenja da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, kao i radi vraćanja na rad i priznanja prava iz radnog odnosa ; da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1786/17 od 30. novembra 2017. godine; da joj je zbog dužine trajanja postupka od skoro 14 godina, a koji za predmet ima radni spor koji je hitnog karaktera, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 4 90/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 21. februara 2003. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog poslodavca, Savezne Republike Jugoslavije – Vojske Jugoslavije – V . p . … L, radi utvrđenja da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, radi vraćanja na rad i priznanja prava iz radnog odnosa. Predmet je dobio broj P. 1367/03.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 16. decembar 2003. godin e i pred prvostepenim sudom bila su održana dva ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju iz radnog odnosa tužilje, kao i u normativna akta tuženog, dok četiri ročišta nisu bila održana, i to dva jer zastupnik tužene nije došao na ročišt e, a dva iz procesnih razloga.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1367/03 od 15. aprila 2004. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 13. novembra 2002. godine na radnom mestu lekara i tuženi je obavezan da tuženu vrati na rad i rasporedi na radno mesto lekara, i određeno je da će se o delu tužbenog zahteva za priznanje prava iz radnog odnosa i o troškovima postupka naknadno odlučiti.

Povodom odlučivanja o žalbi tužene izjavljene 11. januara 2005. godine protiv navedene delimične presude , rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 346/05 od 16. februara 2005. godine vraćeni su spisi predmeta P. 1367/03 prvostepenom sudu radi ispravke i dopune prvostepene presude.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 1367/03 od 4. marta 2005. godine ispravljena je prvostepena delimična presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 844/05 od 14. aprila 2005. godine ponovo su vraćeni spisi prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Zatim je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1079/05 od 16. avgusta 2005. godine ukinuta delimična presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 1367/03 od 15. aprila 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 4531/05 od 2. decembra 2005. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i određeno je da se po pravnosnažnosti rešenja spisi ustupe Saveznom sudu Državne zajednice Srbija i Crna Gora kao stvarno nadležnom sudu za postupanje.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 97/06 od 19. januara 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno je rešenje Opštinskog suda u Leskovcu P. 4531/05 od 2. decembra 2005. godine.

Spisi predmeta su 2. februara 2006. godine dostavljeni Opštinskom sudu u Leskovcu, a taj sud je tek 5. aprila 2011. godine dostavio spise na nadležnost Upravnom sudu. Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da od 2. februara 2006. godine, kada su spisi dostavljeni prvostepenom sudu, pa do 5. aprila 2011. godine, kada je taj sud dostavio spise Upravnom sudu, nema dokaza o postupanju parničnog suda u predmetnom postupku.

Upravni sud je dopisom od 12. jula 2011. godine tražio od Ministarstva odbrane da izvestiti taj sud o tome ko je pravni sledbenik V . p . … L. i 11. avgusta 2011. godine Ministarstvo odbrane je obavestio Upravni sud da je V . p . … N. pravni sledbenik VP … L. Zatim je Upravni sud 12. avgusta 2011. godine tražio odgovor na tužbu od tužene V. p . … N. i odgovor na tužbu je dostavljen 23. avgusta 2011. godine.

Rešenjem Upravnog suda U. 3982/11 od 12. septembra 2013. godine naloženo je tužilji da uredi tužbu na taj način da se izjasni o tome da li tužbu podnosi radi poništaja nekog konkretnog upravnog akta u smislu odredbe člana 7. Zakona o upravnim sporovima.

Podnositeljka je 13. novembra 2013. godine podnela izjašnjenje Upravnom sudu u kome je navela da se radi o tužbi kojom se pokreće radni spor, a ne o tužbi kojom se pokreće upravni spor jer tužbom nije zahtevano poništenje nekog upravnog akta, već utvrđivanje radno pravnog statusa tužilje. Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3982/11 od 12. decembra 2013. godine tužba je odbačena.

Rešenjem Upravnog suda Uv. 155/14 od 19. septembra 2014. godine uvažen je prigovor podnositeljke, poništeno je rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2982/11 od 12. decembra 2013. godine i određeno je da će se postupak pred Upravnim sudom po tužbi nastaviti.

Upravni sud – Odeljenje u Nišu je 26. novembra 2015. godine Vrhovnom kasacionom sudu podneo zahtev za rešavanje sukoba nadležnosti sa Opštinskim sudom u Leskovcu koji se rešenjem P. 4531/05 od 2. decembra 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Us. 7/16 od 17. juna 2016. godine, određeno je da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Osnovni sud u Leskovcu. Zatim su spisi dostavljeni na nadležnost Osnovnom sudu u Leskovcu pred kojim je predmet dobio broj P1. 490/16.

Pred Osnovnim sudom u Leskovcu održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, i saslušana je tužilja u svojstvu parnične stran ke, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 490/16 od 26. decembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 13. novembra 2002. i da je bila u radnom odnosu kod tuženog do 21. decembra 2002. godine.

Podnositeljka je 30. januara 2017. godine izjavila žalbu protiv navedene presude i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1786/17 od 30. novembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je delimična presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 490/16 od 26. decembra 2016. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i devet meseci.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotovornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 15 godina koji za predmet ima radi spor, predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u znatnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da su procesni zakoni koji koji su se primenjivali u predmetnom parničnom postupku propisivali da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao deset meseci nakon podnošenja tužbe. Zatim je drugostepeni sud u žalbenom postupku protiv prvostepene delimične presude u dva navrata vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka i ispravke prvostepene presude. Dalje, nakon donošenja pravnosnažne odlu ke drugostepenog suda o nenadležnosti prvostepenog suda za odlučivanje, prvostepeni sud je tek nakon pet godina dostavio spise Upravnom sudu.

Po oceni Suda, doprinos dužini trajanja postupka dao je i Upravni sud koji je nakon dve i po godine od prijema spisa predmeta tražio uređenje tužbe te je zatim tužbu odbacio. Takođe, Upravni sud je nakon četiri i po godine od dobijanja spisa predmeta podneo zahtev Vrhovnom kasacionom sudu za rešavanje sukoba nadležnosti sa Opštinskim sudom u Leskovcu. Dakle, u periodu od pet godina – od 5. aprila 2011. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni na postupanje Upravnom sudu, pa do 26. novembra 2015. godine – kada je U pravni sud podneo zahtev za rešavanje sukoba nadležnosti, taj sud se nije bavio suštinskim, već samo procesnim pitanjima.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora koji se odnosio na radni spor nesumljivo bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, i podnositeljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud nalazi da ona nije doprinela produženju parnice.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 4 90/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1367/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud ukazuje da je upravo podnositeljka zahtevala naknadu nematerijalne štete u navedenom iznosu.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti