Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa poništajem rešenja o izuzimanju zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu podnosilaca koji su tražili poništaj rešenja o izuzimanju građevinskog zemljišta iz 1959. godine. Sud je ocenio da je zemljište privedeno nameni izgradnjom rezidencijalnog objekta u skladu sa važećim urbanističkim i planskim aktima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-840/2021
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N, N. D, M. P, D. V.(1) i V. V, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. N, N. D, M. P, D. V.(1) i V. V. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 14899/17 od 20. novembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N, N. D, M. P, D. V.(1) i V. V, svi iz Beograda, podneli su 23. januara 2021. godine, preko punomoćnika T. H. L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 14899/17 od 20. novembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je rešenjem Narodnog odbora opštine Savski venac (u daljem tekstu: NOO Savski venac) od 30. decembra 1959. godine iz poseda ranijih vlasnika D. V.(2) i R. M. izuzeta katastarska parcela broj …/3 KO Beograd 7 za potrebe Uprave zgrada saveznih državnih organa, radi stambene izgradnje, odnosno izgradnje vile za reprezentaciju; da su podnosioci, kao pravni sledbenici ranijih vlasnika, podneli nadležnom organu zahtev za poništavanje navedenog rešenja o izuzimanju parcele, iz razloga što korisnik nije priveo zemljište nameni do 13. maja 2004. godine; da je navedeni zahtev odbijen, jer je utvrđeno da je parcela izgradnjom rezidencijalnog objekta privedena nameni u skladu sa planskim aktom, koji je važio u vreme izuzimanja; da je u osporenoj presudi Upravnog suda dato proizvoljno tumačenje ranije važeće odredbe člana 99. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnju da objekat može da izgradi bilo koji korisnik zemljišta, a ne samo onaj korisnik za čije potrebe je zemljište izuzeto; da Upravni sud nije ocenio navode tužbe da je objekat izgradilo lice koje nikada nije bilo korisnik izuzete parcele i da parcela nije privedena nameni ni prema planskom aktu koji je važio u vreme izuzimanja, niti prema planskom aktu koji je važio vreme izdavanja građevinske dozvole; da je na izuzetoj parceli jedino država mogla da gradi rezidencijalne objekte, a ne građani i građevinska pravna lica.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom podnosiocima povređena označena ustavna prava, poništi osporenu presudu i naloži Upravnom sudu da donese novu odluku protiv drugostepenog rešenja. Podnosioci su tražili naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Savski venac broj 46-71/2012-IV-01 i Upravnog suda U. 14899/17, kao i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Savski venac broj 46-71/2012-IV-01 od 6. aprila 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za poništaj pravnosnažnog rešenja NOO Savski venac 03 broj 24244/1 od 30. decembra 1959. godine u delu koji se odnosi na izuzimanje kp broj …/3 KO Beograd 7, te je određeno da će o njihovom zahtevu za poništaj pravnosnažnog rešenja Odeljenja za komunalno-stambene poslove, imovinsko-pravne i građevinske poslove opštine Savski venac broj 465-86/93-III-03 od 29. decembra 1995. godine biti naknadno odlučeno. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su sopstvenici zemljišta na kp broj …/3 KO Beograd 7, u površini od 1329,30 m², starog premera, na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, 26. decembra 1958. godine, bili D. V.(2) i R. M, sa po ½ idealnog dela, čiji su pravni sledbenici podnosioci ustavne žalbe; da je rešenjem NOO Savski venac broj 12590/1 od 25. juna 1959. godine navedeno zemljište nacionalizovano i postalo društvena svojina; da je rešenjem NOO Savski venac broj 24244/1 od 30. decembra 1959. godine određena Uprava zgrada saveznih državnih organa za organ upravljanja na nacionalizovanim parcelama, kp br. …/3 i …/2 KO Beograd 7, radi izgradnje jedne vile za reprezentaciju, spratnosti P+1, koja će imati najmanje 15 soba sa ostalim potrebnim prostorijama; da je urbanističkim planom NO grada Beograda, važećim u vreme donošenja rešenja od 30. decembra 1959. godine, na predmetnim parcelama bila predviđena izgradnja slobodne stambene reprezentativne zgrade tipa vile, visine P+1, po specijalnom projektu, s tim da će zgrada imati veći broj reprezentativnih prostorija; da je rešenjem Odeljenja za finansije NOO Savski venac broj 24244/1-59 od 18. maja 1963. godine ranijim vlasnicima određena visina naknade za kp broj …/3 KO Beograd 7; da je rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove grada Beograda broj 351.2-361/95 od 27. septembra 1995. godine investitoru DD „K.“ Beograd odobreno izvođenje radova na izgradnji rezidencijalnog objekta na kp br. …/2 i …/3 KO Beograd 7; da je rešenjem Odeljenja za komunalno-stambene, imovinsko-pravne i građevinske poslove opštine Savski venac broj 465-86/93-III-03 od 29. decembra 1995. godine preneto pravo korišćenja na predmetnoj parceli sa dotadašnjeg korisnika Uprave zgrada saveznih državnih organa, čiji je pravni sledbenik Savezna Republika Jugoslavija, na opštinu Savski venac, a za potrebe suinvestitora DD „K.“ Beograd, u cilju izgradnje rezidencijalnih objekata u skladu sa Detaljnim urbanističkim planom zone „Dedinje I-1“ („Službeni list grada Beograda“, broj 13/72); da je rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne i građevinske poslove grada Beograda broj 351.2-361/95 od 14. oktobra 1997. godine umesto DD „K.“ Beograd kao investitor određeno preduzeće „Z.“ Beograd; da se objekat nalazi jednim delom na kp broj …/2, starog premera, u površini od 227 m², a drugim delom na kp broj …/3, starog premera, u površini od 82 m²; da je rešenjem istog organa broj 351.3-69/2000 od 15. juna 2000. godine odobrena investitoru preduzeću „Z.“ Beograd upotreba rezidencijalnog objekta izgrađenog na navedenim parcelama; da je Regulacionim planom prostorne celine Dedinje („Službeni list grada Beograda“, broj 1/2000) na predmetnim katastarskim parcelama predviđena izgradnja rezidencijalnog objekta ili zgrade najvišeg standarda stanovanja tipa retke izgrađenosti, sa visokim stepenom privatnosti, karakterističnim predbaštama i vrednim arhitektonskim ostvarenjima, između ostalog sa ograničenjem spratnosti na maksimalno P+1+Pk; da je kp broj …/3 KO Beograd 7, u površini od 1329,30 m2, nakon nekoliko promena u katastarskom operatu, ušla u sastav kp broj A/2 KO Savski venac, u površini od 3135 m2, koja se nalazi u ulici U. broj 17a, upisana kao državna svojina, sa pravom korišćenja privrednog društva „R.“, sa Kipra, na kojoj je upisana stambena zgrada za kolektivno stanovanje – rezidencijalni objekat, u privatnoj svojini navedenog privrednog društva, kao objekat koji ima odobrenje za upotrebu i ispunjava uslove predviđene Regulacionim planom prostorne celine Dedinje.

Dalje je navedeno da u predmetu postoje dva oprečna nalaza i mišljenja veštaka, pa je određeno da superveštačenje obavi Gradski zavod za veštačenje u Beogradu, koji je, na osnovu raspoložive dokumentacije i uviđaja na licu mesta, sačinio nalaz i mišljenje PV-25/16 od 23. februara 2017. godine, u kome je navedeno: da je na zemljištu sprovedeno uređenje prostora kroz formiranje građevinskog kompleksa, ograđivanje predmetnih parcela, projektovanje u skladu sa planskom dokumentacijom, uključujući pribavljanje dozvole za gradnju i izvođenje znatnijih radova u konceptu planirane urbanističke namene u vreme izvršenog izuzimanja; da je postupak privođenja zemljišta nameni, koji podrazumeva proceduru od pribavljanja zemljišta do završetka izgradnje i primopredaje objekta krajnjem korisniku, realizovan u većoj meri, što je opredeljujuće za donošenje zaključnog mišljenja o privođenju zemljišta nameni. Prvostepeni organ je prihvatio navedeni nalaz i mišljenje veštaka kao jasan i nedvosmislen.

Polazeći od izloženog, prvostepeni organ je utvrdio da predmetna katastarska parcela privedena nameni u skladu sa rešenjem NOO Savski venac od 30. decembra 1959. godine, prema planskom aktu koji je važio u vreme izuzimanja, te nisu ispunjeni uslovi za poništaj navedenog rešenja u delu koji se odnosi na kp broj …/3 propisani ranije važećom odredbom člana 99. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 463-02-00272/2011-07 od 25. jula 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 14899/17 od 20. novembra 2020. godine, nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, pravilno je odlučio tuženi organ kada je odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca, nalazeći da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da je njihov zahtev neosnovan. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je na osnovu ocene svih izvedenih dokaza, utvrđeno da je predmetna parcela privedena nameni u skladu sa rešenjem NOO Savski venac 03 broj 24244/1 od 30. decembra 1959. godine, a prema planskom aktu koji je važio u vreme izuzimanja, te je pravilno ocenjeno da nisu ispunjeni uslovi za poništaj navedenog rešenja propisani ranije važećom odredbom člana 99. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji. Kako je u upravnom postupku utvrđeno da je izgrađen objekat rezidencijalnog tipa, za koji je izdata pravnosnažna građevinska i upotrebna dozvola, Upravni sud je našao da je nesumnjivo utvrđeno da je predmetno zemljište privedeno nameni za koju je izuzeto. Upravni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca izneti u tužbi i na usmenoj javnoj raspravi da su ispunjeni uslovi za poništaj pravnosnažnog rešenja s pozivom na to da objekat na predmetnoj parceli nije izgradilo lice za čije potrebe je zemljište izuzeto, imajući u vidu da je navedenom odredbom Zakona predviđeno da će se pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta poništiti ako korisnik isto nije priveo nameni, a ne ukoliko privođenje nameni nije učinjeno od strane korisnika za čije potrebe je zemljište izuzeto.

3.2. Odlukom Ustavnog suda Už-8653/2017 od 18. juna 2020. godine odbijena je kao neosnovana ustavna žalba D. V.(1), ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 5634/14 od 24. maja 2017. godine, kojom je pravnosnažno okončan postupak u kome je odbijen predlog tog podnosioca za oglašavanje ništavim rešenja od 27. septembra 1995. godine, kojim je investitoru odobreno izvođenje radova na izgradnji rezidencijalnog objekta na predmetnim parcelama, kao i rešenja od 14. oktobra 1997. godine, kojim je izmenjen naziv investitora.

Odlukom Ustavnog suda Už-1090/2021 od 30. novembra 2023. godine odbijena je kao neosnovana ustavna žalba D. V.(1), ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 15219/17 od 11. decembra 2020. godine, kojom je pravnosnažno okončan postupak u kome je odbačen predlog podnosioca za oglašavanje ništavim rešenja od 15. juna 2000. godine, kojim je investitoru odobrena upotreba rezidencijalnog objekta na predmetnim parcelama.

3.3. Prema stanju u spisima predmeta, u toku je postupak po zahtevu podnositeljki ustavne žalbe S. N. i M. P. za vraćanje, odnosno obeštećenje građevinskog zemljišta na kp broj …/3 starog premera, odnosno A/2 novog premera, u skladu sa Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) bilo je propisano da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 7.).

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09-ispravka, 64/10 – Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 Odluka US, 50/13 – Odluka US i 98/13 – Odluka US), u tekstu koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je namena zemljišta jeste način korišćenja zemljišta određen planskim dokumentom (član 2. tačka 4)); da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako je zemljište izuzeto do 13. maja 2003. godine, a korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto nije priveo nameni do 13. maja 2004. godine (član 99. stav 1.); da se zahtev iz stava 1. ovog člana podnosi se u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da rešenje iz stava 1. ovog člana donosi organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne poslove, na čijoj teritoriji se nalazi predmetno zemljište (stav 3.); da se protiv rešenja iz stava 3. ovog člana može izjaviti žalba ministarstvu nadležnom za poslove finansija, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja (stav 4.); da po pravnosnažnosti rešenja iz stava 3. ovog člana, nadležni organ u posebnom postupku utvrđuje visinu novčanog iznosa koji je raniji sopstvenik dužan da vrati na ime primljene naknade za izuzeto pravo korišćenja (stav 5.); da je nadležni organ dužan, ako se u postupku iz stava 5. ovog zakona ne postigne sporazum o visini naknade, da spise predmeta za utvrđivanje naknade bez odlaganja prosledi nadležnom sudu (stav 6.).

Odredbom člana 38. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59 - ispravka, 24/59 i 24/61 i „Službeni list SFRJ“, br. 30/67 - Odluka USJ i 32/68 - dr.zakon) bilo je propisano da građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostaje u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu, radi izgradnje zgrade ili drugog objekta ili radi izvođenja drugih radova.

Saglasno odredbi člana 2. tačka 34) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14, 88/15 – Odluka US, 95/18 i 153/20), koji je stupio na snagu 6. oktobra 2011. godine, pravo na vraćanje imovine po odredbama ovog zakona može se ostvariti za imovinu oduzetu primenom Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, broj 52/58).

Ostalim odredbama navedenog zakona propisano je: da se oduzeta imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to prema ovom zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje (član 8.); da podnosilac zahteva koji ima pravo da, po različitim osnovima, zahteva vraćanje određene imovine, za isti predmet obeštećenja može da to pravo ostvari samo po jednom osnovu (član 12.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da su bili ispunjeni Zakonom propisani uslovi za poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju zemljišta, jer parcela nije privedena nameni ni prema planskom aktu koji je važio u vreme izuzimanja, niti prema planskom aktu koji je važio u vreme izdavanja građevinske dozvole.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je na stanovištu da je za primenu ranije važeće odredbe člana 99. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, koja se primenjivala u konkretnom slučaju, bilo neophodno, pored ostalog, utvrditi namenu za koju je zemljište izuzeto, odnosno u međuvremenu eventualno izmenjenu namenu, u skladu sa zakonom, kao i da li je sporno zemljište privedeno toj nameni do 13. maja 2004. godine. Takođe, odredbom člana 2. tačka 4) navedenog zakona bilo je propisano da namena zemljišta predstavlja način korišćenja zemljišta određen planskim dokumentom. Ustavni sud konstatuje da su se u periodu od izuzimanja zemljišta, 30. decembra 1959. godine, do isteka roka u kome je zemljište trebalo privesti nameni, 13. maja 2004. godine, menjali planski dokumenti i namena zemljišta. Kako namena zemljišta predviđena planskim dokumentima u tom periodu nije uvek bila ista, ovaj sud smatra da je ustavnopravno prihvatljivo da se kao relevantna uzme namena predviđena Regulacionim planom prostorne celine Dedinje iz 2000. godine, koji je važio u vreme izdavanja upotrebne dozvole za izgrađeni objekat i do isteka roka za privođenje zemljišta nameni, kojim je bila predviđena izgradnja rezidencijalnog objekta ili zgrade najvišeg standarda stanovanja retke izgrađenosti, maksimalne spratnosti P+1+Pk, a kojim nisu bila predviđena ograničenja u pogledu namene kao u ranije važećim planskim dokumentima. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je utvrđeno da je izgrađen objekat rezidencijalnog tipa, koji se jednim delom nalazi i na predmetnoj parceli, da su izdate pravnosnažne građevinska i upotrebna dozvola za takav objekat, koji je upisan u katastru nepokretnosti, Sud nalazi da su dati dovoljni razlozi za ocenu da je parcela u većoj meri privedena navedenoj nameni, zbog čega nisu ispunjeni Zakonom propisani uslovi za poništaj pravnosnažnog rešenja o izuzimanju. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud naveo razloge o odlučnim činjenicama i merodavnoj odredbi materijalnog prava, te da je odgovorio na bitne navode tužbe, dok je ostale navode ocenio kao neosnovane ili bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ocenjuje da podnosiocima ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u tom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kada je reč o istaknutoj povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Sud najpre ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima bar legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava (videti, npr. presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Princ Hans-Adam II od Lihtenštajna protiv Nemačke, predstavka broj 42527, od 12. jula 2001. godine, st. 82. i 82, 2001-VIII, u predmetu Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke Republike, predstavka broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine, stav 69, 2002-VII, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4596/2011 od 20. novembra 2013. godine).

Polazeći od toga da podnosioci ustavne žalbe u vreme podnošenja predmetnog zahteva za poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta nisu imali imovinu u smislu navedenog člana Ustava, a imajući u vidu ocenu da nisu ispunjeni zakonski uslovi za poništaj rešenja o izuzimanju, Ustavni sud nalazi da podnosioci nisu mogli imati legitimno očekivanje da će im u postupku koji je okončan osporenom presudom biti vraćeno zemljište, niti da će dobiti obeštećenje. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da su podnosioci podneli zahtev za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje u pogledu konkretne parcele o kome se odlučuje u drugom postupku, u skladu sa Zakonom o vraćanju oduzete imovinu i obeštećenju.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnosioci nijednim dostavljenim dokazom nisu potkrepili istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da je već sama osporena presuda Upravnog suda koja je doneta po tužbi podnosilaca, dokaz da je podnosilac imao i da je iskoristio pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u pogledu istaknutih povreda prava na imovinu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa poništajem rešenja o izuzimanju zemljišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti