Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao šest i po godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra na teret budžeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Savića iz Barajeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bojana Savića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 5953/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Savić iz Barajeva je, 2. novembra 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 5953/10, kao i protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 5953/10 od 11. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 1391/12 od 12. juna 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost, načela o postupanju s licem lišenim slobode, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, načela o pravnoj sigurnosti u kaznenom pravu, prava na rehabilitaciju i naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na učešće u upravljanju javnim poslovima, prava na rad i prava na zdravstvenu zaštitu, zajemčen ih odredb ama čl . 21, 22, 23, 25, 27, 28, 32, 33, 34, 35, 36, 53, 60. i 68. Ustava Republike Srbije .

Istom ustavnom žalbom i sa istih razloga, podnosilac je osporio trajanje parničnog postupka koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17012/12, kao i protiv „odluke“ Višeg suda u Beogradu Gž. 13903/10 od 13. juna 2012. godine. Ustavni sud je u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe u delu u kojem se ona odnosi na navedeni parnični postupak utvrdio da je predmetni postupak još uvek u toku, pa je iz ustavne žalbe izvdvojio deo koji se odnosi na navedeni parnični postupak i prosledio ga nadležnom sudu na odlučivanje, sa glasno odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopubnama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) .

Podnosilac ustavne žalbe, u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, navod i da m u je označeno pravo povređeno, j er je krivični postupak protiv njega vođen više od sedam godina, da je prvostepena presuda u više navrata ukidana , da se radi o predmetu „ispodprosečne složenosti“, te da je on u više navrata urgirao da se predmet što brže okonča – zbog izuzetnog značaja koji je ishod postupka imao na njegovo zanimanje.

U odnosu na povredu ostalih navedenih prava, Ustavni sud konstatuje da se navodi u prilog tvrdnji o njihovoj povredi zasnivaju na povredi prava na pravično suđenje . Naime, podnosilac je u ovom delu ustavne žalbe istakao: da je „Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu (...) zastupalo neosnovanu optužbu od njenog podizanja do dana okončanja prvostepenog postupka“; da je „Apelaciono javno tužilaštvo u Beogradu nezakonito podnelo Apelacionom sudu u Beogradu predlog da kao neosnovanu odbije žalbu“ podnosioca ustavne žalbe; da je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž. 1391/12 od 12. juna 2012. godine, kojom je „odbio da mu pruži pravnu zaštitu i da pravilno ispita prvostepenu presudu u smislu njegovih žalbenih navoda, a potvrđujući nezakonitu prvostepenu presudu“; da je on kao okrivljeni „u više navrata ukazao postupajućim sudovima da je otac oštećenog vršio pritisak i nedozvoljen uticaj na organe koji su vodili postupak“, a sve „radi koristoljublja (...) da bi njegov sin kao oštećeni naplatio što veću odštetu od njega, a što je sve rezultiralo vođenjem predmetnog krivičnog postupka“; da su postupajući sudovi nepotpuno utvrdili činjenično stanje; da su postupajuće sudije „zauzele zaštitnički, subjektivan stav prema oštećenom“, pa su dokaze podnosioca ustavne žalbe „odbacival i i pogrešno ocenjival i“; da mu je odugovlačenjem postupka i donošenjem osporene presude povređeno pravo na slobodan izbor rada i pravo da mu pod jednakim uslovima budu dostupna sva radna mesta, jer je za određena radna mesta uslov da nije bio osuđivan.

Podnosilac ustavne žalbe predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava , ukine osporene presude , utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i otkloni štetne posledice . Podnosilac je tražio i odlaganje izvršenja osporene presude Osnovnog suda u Beogradu K. 5953/12 od 11. maja 2012. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , kao i u spise predmeta K. 5953/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zbog krivičnog dela teške telesne povrede, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 15. decembra 2005. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1610/05, da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvrš o krivično delo teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, po zahtevu za sprovođenje istrage Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1169/05 od 17. juna 2005. godine.

Nakon sprovedene istrage, Drugo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je 30. maja 200 6. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu zbog krivičnog dela teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 19. septembra 200 7. godine doneo presudu K. 1035/06 kojom je okrivljen og, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u periodu od dve godine ne izvrši novo krivično delo.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi optužen og izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, 21. aprila 2008. godine doneo rešenje Kž. 269/08 kojim je žalbu uvažio, ukinuo presudu Drugog opštinski sud u Beogradu K. 1035/06 od 19. septembra 200 7. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Drugi opštinski sud u Beogradu je , u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 5. februara 2009. godine doneo presudu K. 833/08 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u periodu od dve godine ne izvrši novo krivično delo.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbi optužen og izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, 7. aprila 2009. godine doneo rešenje Kž. 1152/09 kojim je žalbu uvažio, ukinuo presudu Drugog opštinski sud u Beogradu K. 833/08 od 5. februara 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, krivični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sud om u Beogradu, koji je, u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 11. maja 2011. godine doneo osporenu presudu K. 5953/10 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko u periodu od dve godine ne izvrši novo krivično delo.

Apelacioni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi okrivljenog i zjavljenoj protiv prvostepene presude, 12. juna 2012. godine doneo je osporenu presudu Kž1. 1391/12 kojom je žalbu okrivljenog odbio kao neosnovanu, a presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 5953/10 od 11. maja 2011. godine potvrdio.

4. Ispitujući postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, na koju podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuj e, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, a polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 15. decembra 2005. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut (rešenje istražnog sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1610/05), do 12. juna 2012, kada je donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1391/12 postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao šest godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predme tnog krivičnog postupka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ne postoji doprinos podnosioca dužini trjanja osporenog sudskog postupka. Sud je stoga utvrdio da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (osuđujuća) presuda doneta još 19. septembra 2007. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe osuđujućom presudom, tek 12. juna 2012. godine, nakon što je predmet optužbe po tri puta razmatran pred dve sudske instance. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog a suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni eventualna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delom koje je bilo predmet optužbe, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od šest i po godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstv a pravde. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novča ni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknute povred e označenih ustavnih prava , Ustavni sud je konstatovao da se sve one zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava . Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ni je nave o razloge, niti pruži o dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da m u je osporenim presudama povređeno označeno ustavno pravo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosi oca ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da je on, kako je to u više navrata u ustavnoj žalbi i sam ponovio, u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom, neopravdano oglašen krivim, a trebalo je da bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. U prilog ovakvoj oceni Ustavnog suda govori i činjenica da je podnosilac sve navode iz ustavne žalbe već isticao u žalbi protiv prvostepne presud e, te da je na njih Apelacioni sud odgovorio na način prihvatljiv sa stanovišta ustavnopravne zaštite označenog prava. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi ne ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti