Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud nije pružio jasne razloge za dosuđivanje naknade štete (izgubljene zarade) zaposlenom i za period nakon što je protekao rok za izvršenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzetnika Vladana Čvrkića, vlasnika SZR „Nacional“, Čačak, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba preduzetnika Vladana Čvrkića, vlasnika SZR „Nacional“ i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2597/11 od 20. decembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2597/11 od 20. decembra 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Čačku P1. 396/10 od 10. juna 2011. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzetnik Vladan Čvrkić, vlasnik SZR „Nacional“, Čačak, podneo je , 6. februara 2012. godine, preko punomoćnika Miloljuba B. Jovičića, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2597/11 od 20. decembra 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da drugostepeni sud nije odgovorio na činjenice i tvrdnj e koje su iznete u žalbi , iako je, u istoj detaljno i jasno ukazano na sve nedostatke prvostepene presude, te da osporena presuda ne sadrži obrazloženje u vezi svih bitnih činjenica u toku postupka; da drugostepeni sud konstatuje da se žalba svodi na tvrdnju da je rešenje o otkazu ugovora tužiocu poništeno samo iz formalnih razloga što za posledicu može imati poništaj rešenja i vraćanje radnika na posao, a ne i naknadu štete , čime je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da drugostepeni sud nije imao u vidu presude drugih sudova u činjenično bliskim sporovima, kao ni odluk e Ustavnog suda u sličnim situacijama , te da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima koje jemči član 36. stav 1 . Ustava ; da prema sudskoj praksi Vrhovnog suda Srbije (Rev. 1267/06 i Rev. 1445/07) i Apelacionog suda u Kragujevcu, radnik kome je nezakonito prestao radni odnos ima pravo na naknadu štete po opštim načelima odgovornosti za štetu u smislu Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o radnim odnosima; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca do 27. avgusta 2008. godine, a da predhodno u presudi konstatuje kao nespornu činjenicu da se tužilac nije vratio na posao kod tuženog, te da je sud jedino mogao da odlučuje o osnovanosti zahteva do 11. februara 2008. godine, jer je presuda o vraćanju na posao postala izvršna 11. januara 2008. godine; da je tužilac mogao da traži vraćanje na posao po Zakonu o izvršnom postupku u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude, odnosno do 11. februara 2008. godine, a kako nije vraćen na posao, a nije tražio prinudno izvršenje , znači da je to pravo izgubio 11. februara 2008. godine, pa je potraživanje od tada neosnovano ; da su sudovi u situaciji kada utvrđuju da tužilac nije tražio da se vrati na posao bili u obavezi da ako tužbeni zahtev smatraju osnovanim primene odredbu člana 191 . stav 4 . Zakona o radu koja predviđa obavezu poslodavaca da zaposlenom naknadi štetu u visini od najviše 18 zarada. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu i da obustavi izvršenje prvostepene presude do okončanja postupka pred Ustavnim sudom, jer bi izvršenjem ove presude podnosilac ustavne žalbe pretrpeo nenadoknadivu štetu, a istakao je i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 396/10 od 10. juna 2011. godine je, u stavu prvom izreke , obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe , da tužiocu M. K. iz Čačka na ime naknade štete za period od 21. septembra 2004. do 27. avgusta 2008. godine isplati iznos od 1.314.081,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. novembra 2010. godine do isplate ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos preko dosuđenog iznosa iz stava prvog izreke do traženog iznosa od 1.486.136,00 dinara, sa zakonsko m zateznom kamatom počev od 16. novembra 2010. godine do isplate ; stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 226.720,00 dinara. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da je u toku postupka utvrđeno da je presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 1292/04 od 21. juna 2007. godine poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 21. septembra 2004. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i tuženi obavezan da tužioca vrati na poslove i radne zadatke koje je obavljao po sporazumu o preuzimanju radnika br. 36/01 od 2. februara 2001. godine; da je presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 1292/04 od 21. juna 2007. godine postala pravnosnažna 27. decembra 2007. godine, a izvršna 11. januara 2008. godine; da se tužilac javio na rad kod tuženog 26. decembra 2007. i 27. decembra 2007. godine i da mu je zakonski zastupnik tuženog rekao da ne dolazi na rad; da je utvrđeno da se tužilac nalazio na evidenciji nezaposlenih lica u periodu od 21. oktobra 2004. do 15. oktobra 2007. godine, kada je brisan sa evidencije, kao i da je tužilac ostvario pravo na novčanu naknadu u trajanju od 12 (dvanaest) meseci u periodu od 22. septembra 2005. do 31. septembra 2006. godine u ukupnom iznosu od 86.468,94 dinara i da je veštačenjem od strane sudskog veštaka finansijske struke utvrđena visina tužiočevog potraživanja za utuženi period. Prvostepeni sud je, primenom odred aba čl ana 81. stav 3, člana 85. i čl ana 108. st. 1, 2. i 3. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, broj 70/01) i čl ana 105. st. 1. i 3. i čl ana 191. st. 1, 2. i 3. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 24/05 i 61/05) , zauzeo stanovište da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan za period od 21. septembra 2004. do 27. avgusta 2008. godine i da mu pripada pravo na naknadu štete u visini neisplaćene zarade i regresa, jer tužilac nije radio počev od 21. septembra 2004. godine krivicom tuženog, pa nije koristio ni godišnji odmor i pripada mu naknada štete u visini regresa kao i ostalim zaposlenima kod tuženog. Dalje iz obrazloženja proizlazi da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini toplog obroka, jer je pravo na isplatu toplog obroka sastavni deo zarade i po oceni suda , akcesorne je prirode, odnosno isključivo je vezano za efektivni rad zaposlenog, a osim toga isplata toplog obroka nije predviđena ni ugovorom o radu na osnovu koga je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog.

Osporenom presudom Apelacinog suda u Kragujevcu Gž1. 2597/11 od 20. decembra 2011. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 396/10 od 10. juna 2011. godine u stavovima prvom i trećem njene izreke. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepeni sud kod pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo i da je za istu dao dovoljne, jasne i osnovane razloge , koje je kao pravilne prihvatio i drugostepeni sud; da je tuženi osporio pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja , kao i pravilnost primene materijalnog prava za odluku suda sadržanu u stavu prvom izreke, a da se žalba tuženog svodi na tvrdnju da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu od 21. septembra 2004. godine, presudom Opštinskog suda u Čačku P 1. 1292/10 od 21. juna 2007. godine poništeno samo iz formalnih razloga te da u takvoj situaciji jedina posledica može biti poništaj rešenja i vraćanje na posao, ali ne i naknada štete, kao i da tužilac nije tražio prinudno izvršenje pravnosnažne sudske odluke. Drugostepeni sud je u obrazloženju istakao da se žalbenim navodima ne ukazuje na konkretne greške iz kojih bi proizlazilo da činjenično stanje od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava nije pravilno utvrđeno, jer je suprotno paušalnim navodima žalbe, prvostepeni sud ne samo pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, već i činjenice u vezi navoda koje tuženi ponavlja i u žalbi i pravilno primenio materijalno pravo na koje se u obrazloženju ožalbene presude pozvao delimično usvojivši tužbeni zahtev tužioca i odlučivši kao u stavu prvom i drugom izreke.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/ 01) bilo je propisano : da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (član 81. stav 3.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini zarade koju bi ostvario da radi, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa (član 85. stav 1.); da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva, da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje i da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (član 108.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05 ) bilo je propisano: da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca ( nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1)-4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva, da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa, da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice; da odluku iz stava 4. ovog člana sud može doneti i na zahtev poslodavca, ako postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane, nije moguć, s tim da se naknada štete zaposlenom dosuđuje u dvostrukom iznosu od iznosa koji se utvrđuje u skladu sa stavom 4. ovog člana i da poslodavac i zaposleni mogu podneti zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana do okončanja glavne rasprave pred sudom (član 191.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano : da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da je za odlučivanje o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne isprave po kojoj je poslodavac dužan da zaposlenog vrati na rad ili da ga rasporedi na odgovarajuće radno mesto, mesno nadležan sud na čijem se području nalazi sedište poslodavca (član 227.), te da se pre dlog za izvršenje iz člana 227. ovog zakona može se podneti u roku od 30 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese (član 228.) .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je najpre bilo potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen povodom naknade štete u visini izgubljene zarade bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Polazeći od odredaba Zakona o radu, Ustavni sud nalazi da su pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa – vraćanje na rad kada sud nakon što donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučuje da se zaposleni vrati na rad pod uslovom da zaposleni to zahteva (član 191. stav 1.) i da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje koja se umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa ili (član 191. st. 2. i 3.) ili naknada štete (supstituciju) za povraćaj na rad, kada sud pod uslovom da utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, na njegov zahtev obavezuje poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete (član 191. stav 4.), s tim da (prema stavu 5. istog člana) ovakvu odluku može doneti i na zahtev poslodavca, ako postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane, nije moguć.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da su sudovi primenili odredbu člana 108. stav 2. ranijeg Zakona o radu i člana 191. stav 2. Zakona o radu odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza kojom je propisano da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja, koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Prema sadržini navedenih zakonskih odredaba poslodavac je dužan da zaposlenom isplati materijalnu štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja, koja se naknađuje po pravilima o potpunoj naknadi iz člana 190. Zakona o obligacionim odnosima, koja treba da obezbedi da se materijalna situacija zaposlenog dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo nezakonitog prestanka radnog odnosa, te da iznos neostvarene zarade i drugih primanja opredeljuje visinu štete.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je prema navodima ustavne žalbe sporan trenutak prestanka radnog odnosa zaposlenog, odnosno do kog trenutka zaposleni ostvaruje prava iz radnog odnosa. Poništajem rešenja kojim se otkazuje ugovor o radu prestaju posledice tog rešenja, pa ugovor o radu ostaje na snazi, što dalje dovodi do nastavka radnog odnosa koji zaposleni neće ili koji objektivno nije moguće nastaviti.

Dalje, Ustavni sud konstatuje da predmet tužbenog zahteva predstavlja naknadu štete u visini neisplaćene zarade za period od 21. septembra 2004. godine kada je doneto rešenje tuženog za koje je presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 1292/04 od 21. juna 2007. godine utvrđeno da je nezakonito i kojom je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužioca vrati na rad , do podnošenja tužbe 27. avgusta 2008. godine, odnosno nakon pravnosnažnosti navedene presude 27. decembra 2007. godine. Imajući u vidu navode podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da iz sadržine osporene presude proizlazi da u konkretnom slučaju nije od uticaja činjenica što tužilac nije tražio izvršenje navedene presude u smislu vraćanja na rad kod tuženog, te da i zaposleni koji nije tražio da se vrati na rad može ostvariti naknadu štete od dana nezakonitog prestanka radnog odnosa, pa i nakon pravnosnažnosti presude kojom je poništen akt o prestanku radnog odnosa. Međutim, Ustavni sud primećuje da nije jasan stav drugostepenog suda na kome je zasnovao osporenu odluku i potvrdio presudu prvostepenog suda kojom je tužiocu dosuđena naknada štete u visini izgubljene zarade i za period nakon pravnosnažnosti presude kojom je poništen akt o prestanku radnog odnosa, iako je u toku postupka utvrđeno da radni odnos nije nastavljen.

Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje sadržano u osporenoj drugostepenoj presudi ne može zadovoljiti standarde koji se odnose na pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku. Naime, po mišljenju Ustavnog suda, u drugostepenoj presudi koja je doneta u postupku po pravnom leku su samo prihvaćeni argumenti izneti u prvostepenoj presudi, a nisu utvrđeni, ni obrazloženi ključni argumenti za donošenje presude. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da drugostepeni sud nije dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, zbog čega je tužiocu dosuđena naknada štete u visini izgubljene zarade od donošenja nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa do dana podnošenja tužbe. Ovo posebno iz razloga što drugostepeni sud nije u konkretnom slučaju utvrdio do kada je tužilac mogao uživati zaštitu svog prava iz radnog odnosa, imajući u vidu da tužilac nije tražio izvršenje pravnosnažne presude, odnosno vraćanje na rad u roku predviđenom za izvršenje presude, kao i da radni odnos nije nastavljen, već je samo istakao da se žalbenim navodima ne ukazuje na konkretne greške u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja koje je od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio i utvrdio da je osporenom presudom povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava, te je poništio osporenu presudu i odredio da Apelacioni sud u Krgujevcu ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Čačku P1. 396/10 od 10. juna 2011. godine.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca koji se tiču paušalne naknade štete u smislu člana 191. st. 4. i 5. Zakona o radu, u vidu isplate umesto vraćanja na rad, odnosno zahteva za vraćanje na rad sa jedne strane i naknade štete zbog izgubljene zarade sa druge strane i našao da ovi vidovi štete predstavljaju nezavisne vidove štete koji se ne isključuju međusobno, ali da je mogućnost postavljanja ovakvog zahteva za isplatu zarade umesto vraćanja na rad predmet raspravalja u parnici u kojoj naknada štete predstavlja supstituciju za vraćanje na rad usled nezakonitog otkaza.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu zajemčenog odredb om člana 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica. Iz istih razloga, Ustavni sud je odbacio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine zajemčenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da su osporenom presudom podnosi oci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se moglo odlučivati o povredi zabrane diskriminacije.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić