Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka preko devet godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete. U preostalom delu, žalba je odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. G . iz Čuruga, D. B . iz P, opština Trstenik i D . G . iz Čuruga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. G, D . B . i D . G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 587/09, a zatim pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 81/17 (prvobitno P. 47/10), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. G . iz Čuruga, D. B . iz P, opština Trstenik i D . G . iz Čuruga su , 12. jula 2018. godine, preko punomoćnika M . D, advokata iz Šapca, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 133/18 od 17. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i člana 13. navedene Evropske konvencije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i člana 1. Protokola 1 uz istu evropsku konvenciju i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije.

Kako su navedenim odredbama Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz navedenih odredbi Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok parničnog postupka vođenog po tužbi podnosilaca ustavne žalbe radi isplate i apsolutne ništavosti, u kome je prvo doneta presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 78/13 od 14. januara 2016. godine, koja je delimično potvrđena i delimično ukinuta presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 936/16 od 8. decembra 2016. godine, a zatim i presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 81/17 od 19. oktobra 2017. godine, koja je delimično potvrđena i delimično preinačena osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 133/18 od 17. maja 2018. godine; ističe se da je sud i u ovom ponovnom postupku nepotpuno utvrdio činjenično stanje na štetu tužilaca, da se donete presude zasnivaju na paušalnim tvrdnjama koje su u suprotnosti sa izvedenim dokazima, te je drugostepeni sud diskriminisao tužioce kao stranke u postupku; da takvo pogrešno utvrđenje odlučnih činjenica od strane Apelacionog suda u Novom Sadu na štetu podnosilaca ustavne žalbe nakon punih devet godina, tri meseca i 20 dana trajanja ovog parničnog postupka predstavlja povredu ustavnog prava podnosilaca na pravično suđenje sa nerazumno dugim rokom trajanja postupka, uz istovremenu povredu ustavnog načela iz člana 21. Ustava koji zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu, kao i povredu ustavnog prava na delotvorni pravni lek iz člana 36. Ustava, s obzirom na to da je takvom odlukom drugostepenog suda podnosiocima uskraćeno pravo na pristup sudu; da je kao posledica povrede navedenih ustavnih prava nastupila i povreda prava podnosilaca na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava, jer je „ovde tužena Republika Srbija takvim ovom ustavnom žalbom gore pobijanim pojedinačnim aktima legalizovala nezakonito otimanje imovine predmetne nekretnine u Čurugu“.

Od Ustavnog suda se traži da usvoji ustavnu žalbu i podnosiocima dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava i načela iz čl. 32, 36. i 21. Ustava, naknadu materijalne štete zbog povrede prava iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom i troškova predmetnog parničnog postupka, sve u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom označenim u ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Novom Sadu P. 81/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci od prvog do trećeg reda, su 27. januara 2009. godine podneli Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih od prvog do četvrtog reda – Republike Srbije, G. T . iz Novog Sada, Go . T . iz Novog Sada i V . M . iz Čuruga, radi naknade materijalne i nematerijalne štete i utvrđenja apsolutne ništavosti ugovora, sa predlogom za određivanje privremene mere, a koja je u Opštinskom sudu u Novom Sadu bila zavedena pod brojem P. 587/09.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 14. januara 2016. godine, prvostepeni postupak je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a zatim pred Višim sudom u Novom Sadu, koji su u zakazali 12 ročišta, od kojih nije održano šest, i to zbog nepostojanja procesnih pretpostavki ili zbog toga što su se spisi nalazili u drugostepenom sudu radi rešavanja po žalbama stranaka.

Na pripremnom ročištu koje je održano 24. septembra 2009. godine tužilac prvog reda je podneo zahtev da mu se omogući branilac po službenoj dužnosti.

Viši sud u Novom Sadu je 3. februara 2010. godine doneo rešenje P. 47/10, kojim je odbio predlog tužilaca za određivanje privremene mere zabrane raspolaganja opredeljenim nepokretnostima prema tuženoj četvrtog reda, a koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7050/10 od 23. marta 2010. godine.

Na ročištu 17. juna 2010. godine punomoćnik tužilaca – advokat je tražio odlaganje ročišta da bi se upoznao sa predmetom i otklonio nejasnoće iz tužbe, a 16. septembra 2010. godine je dostavio sudu podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom i predlogom za oslobađanje tužilaca od plaćanja sudske takse i drugih troškova postupka.

Viši sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 47/10 od 31. marta 2011. godine kojim je odbio predlog tužilaca za oslobađanje od plaćanja troškova postupka i rešenje P. 47/10 od 21. aprila 2011. godine o ispravci navedenog rešenja, koja su u postupku po žalbi tužilaca ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2249/11 od 11. oktobra 2011. godine i predmet je vraćen Višem sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje.

Tužioci su podneskom od 27. maja 2011. godine ponovo tražili određivanje privremene mere.

Prvostepeni sud je na ročištu 31. januara 2012. godine doneo rešenje P. 47/10 kojim je utvrdio da je tužba tužilaca od prvog do trećeg reda povučena i da se postupak u ovoj pravnoj stvari obustavlja, protiv kog rešenja su 1. februara 2012. godine tužioci izjavili žalbu sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje, a 8. februara 2012. godine žalbu je izjavila i prvotužena.

Viši sud u Novom Sadu je odbacio predlog za vraćanje u pređašnje stanje kao neuredan rešenjem P. 47/10 od 8. februara 2012. godine, protiv koga su tuženi izjavili žalbu 14. februara 2012. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 1278/12 od 21. marta 2013. godine, žalbe tužilaca i prvotužene protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu o obustavljanju postupka P. 47/10 od 31. januara 2012. godine usvojio, ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak, a žalbu tužilaca protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu o odbacivanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje P. 47/10 od 8. februara 2012. godine je odbio i potvrdio navedeno rešenje.

Podneskom od 8. maja 2013. godine tužioci su urgirali za odlučivanje po svom predlogu za određivanje privremene mere od 26. maja 2011. godine.

Viši sud u Novom Sadu je odbio predlog tužilaca za donošenje privremene mere rešenjem P. 78/13 od 17. maja 2013. godine, protiv kog su tužioci izjavili žalbu 30. maja 2013. godine.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem P. 78/13 od 24. maja 2013. godine usvojio predlog tužilaca za oslobađanje od plaćanja sudske takse na tužbu i odlučio da će o predlogu za oslobađanje od plaćanja svih ostalih troškova postupka odlučiti u konačnoj odluci.

Rešenje Višeg suda u Novom Sadu P. 78/13 od 17. maja 2013. godine o odbijanju predloga za određivanje privremene mere je najpre delimično potvrđeno i delimično ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2679/13 od 18. juna 2014. godine, a zatim je novo rešenje prvostepenog suda o odbijanju predloga P. 78/13 od 7. avgusta 2014. godine potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3504/17 od 24. juna 2015. godine.

Na ročištima održanim 15. oktobra 2015. i 14. januara 2016. godine, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca prvog reda i tuženog trećeg reda u svojstvu parničnih stranaka i njihovim suočenjem, kao i saslušanjem tužene drugog reda u svojstvu parnične stranke.

Viši sud u Novom Sadu je, presudom P. 78/13 od 14. januara 2016. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca od prvog do trećeg reda pa je utvrdio apsolutnu ništavosti ugovora-sporazuma Opštinskog suda u Novom Sad u – Odeljenje u Žablju broj III I. 28/2002 od 11. marta 2002. godine, u delu zakonske zatezne kamate, zaključenog između tužene drugog reda G. T . i M . G, dok je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora-sporazuma u ostalom delu, a odbijeni su u celini zahtev tužilaca za utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora o kupoprodaji nove sagrađene kuće u Čurugu na parceli broj … u zknj. ul. br. … k.o. Čurug zaključenog između tužene drugog reda G. T . kao prodavca i tužene četvrtog reda V . M . kao kupca, overenog od Opštinskog suda u Novom Sad u – Odeljenje u Žablju pod brojem Ov1. 1504 dana 26. aprila 2007. godine i s tim u vezi zahtev da da SKN Žabalj sprovede odgovarajuću promenu, zahtev da se tužena četvrtog reda V . M . obaveže da predmetnu nekretninu preda u posed tužiocima oslobođenu od svih stvari i lica, zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete, zahtev za poništaj rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Žablju O. 382/2006 od 21. septembra 2007. godine i Dn. 862/2007 od 24. oktobra 2007. godine, zahtev za naknadu materijalne štete u vidu isplaćene zakupnine, kao i zahtev za naknadu troškova postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi drugog i trećeg reda su izjavili žalbu 3. februara 2016. godine, a tužioci 8. februara 2016.g odine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž. 936/16 od 8. decembra 2016. godine, žalbu tužilaca delimično usvojio, delimično odbio, a žalbu tuženih G. T . i Go . T usvojio, pa je presudu Višeg suda u Novom Sadu broj P. 78/2013 od 14.01.2016. godine ukinuo u odnosu na tužene G . T . i Go . T ., i to: u delu odluke o zahtevu za utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora-sporazuma Opštinskog suda u Novom Sad u – Odeljenje u Žablju broj III I. 28/2002 od 11. marta 2002. godine, u delu odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete i u delu odluke o troškovima postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu, a potvrdio u preostalom pobijanom delu u odnosu na sve tužene. Apelacioni sud je našao da je ožalbena prvostepena presuda u ukinutom delu doneta bez pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja i naložio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku, vodeći računa o ukazanom u obrazloženju drugostepene presude i u zavisnosti od dokaznih aktivnosti stranaka, upotpuni činjenično stanje bitno za odlučivanje o nepresuđenom delu tužbenog zahteva u odnosu na tužene drugog i trećeg reda.

U ponovnom prvostepenom postupku, prvostepeni sud je zakazao četiri ročišta, od kojih dva nisu održana – jedno iz razloga na strani podnosilaca i jedno jer su spisi predmeta bili u drugostepenom sudu. Tužioci su konačno precizirali tuženi zahtev u podnesku od 13. aprila 2017. godine.

Viši sud u Novom Sadu je, presudom P. 81/17 od 19. oktobra 2017. godine, odbio tužbeni zahtev tužilaca od prvog do trećeg reda, koji glasi: „Utvrđuje se da je ugovor – sporazum Opštinskog suda Novi Sad, Odeljenje Žabalj, broj III I-28/2002, zaključen dana 11. marta 2002. godine pred Opštinskim sudom Žabalj između tužene drugog reda T . G . kao zajmodavca-založnog poverioca i G . M . kao zajmoprimca-založnog dužnika (pravnog prethodnika tužilaca od prvog do trećeg reda), u delu iznosa od 727.000,00. dinara i u delu zakonske zatezne kamate po stopi od 1% mesečno koja dospeva za naplatu u roku od dva meseca, počev od dana 11. marta 2002. godine, apsolutno ništav i da isti ne proizvodi pravno dejstvo shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima, pa se nalaže zemljišno knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Žablju i Katastru nepokretnosti u Žablju da na nekretnini upisanoj u zknj. ul. br. … K.O. Čurug sagrađenoj novoj kući na parceli broj … izvrši brisanje založnog prava preko iznosa od 273.000,00 dinara. Obavezuju se tuženi od prvog do trećeg reda da isplate tužiteljima solidarno na ime naknade materijalne štete iznos od 4.000.000,00 dinara shodno članu 154. i 155. ZOO na ime tržišne vrednosti kuće koja je srušena, a bila sagrađena na parceli broj … zknj. ul. br. … K.O. Čurug sa zakonskom zateznom kamatom koja će se računati počev od dana podnošenja ove tužbe 27. januara 2009. do dana isplate, a sve u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti ove presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Obavezuju se tuženi od prvog do trećeg reda da isplate tužiteljima solidarno na ime naknade materijalne štete iznos od 250.000,00 dinara na ime isplaćenih zakupnina shodno članu 154. i 155. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom koja će se računati počev od dana podnošenja ove tužbe 27. januara 2009. godine do dana isplate, a sve u roku 15 dana od dana pravosnažnosti ove presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.“ Istom presudom obavezani su tužioci od prvog do trećeg reda da tuženima solidarno nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci i tuženi su izjavili žalbe 21. novembra 2017. i 30. novembra 2017. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 133/18 od 18. januara 2018. godine vratio spise prvostepenom sudu radi kompletiranja spisa, a rešenjem od Gž. 133/18 od 22. marta 2018. godine vratio spise radi ispravke ožalbene presude, što je Viši sud u Novom Sadu učinio rešenjem P. 81/17 od 11. aprila 2018. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 133/18 od 17. maja 2018. godine, usvojio žalbu tuženih i delimično usvojio žalbu tužilaca, pa je presudu Višeg suda u Novom Sadu P. 81/17 od 19. oktobra 2017. godine, ispravljenu rešenjem Višeg suda u Novom Sadu P. 81/17 od 11. aprila 2018. godine, preinačio u delu odluke o tužbenom zahtevu tako što je utvrdio da je delimično ništav ugovor – sporazum Opštinskog suda u Novom Sad u – Odeljenje u Žablju broj III I-28/02 zaključen dana 11. marta 2002. godine pred Opštinskim sudom u Žablju između tužene T . G, kao zajmodavca-založnog poverioca i G . M, kao zajmoprimca-založnog dužnika (pravnog prethodnika tužilaca), u delu zakonske zatezne kamate po stopi od 1 % mesečno, koja dospeva za naplatu u roku od dva meseca, počev od dana 11. marta 2002. godine i da ista u tom delu ne proizvodi pravno dejstvo, kao i u delu odluke o troškovima postupka, tako što se obavezuju tužioci da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 72.000,00 dinara, dok je prvostepenu presudu u preostalom nepreinačenom delu potvrdio, a žalbu tužilaca u tom delu odbio. Apelacioni sud je ocenio da je ožalbena prvostepena presuda doneta bez povrede odredaba parničnog postupka, uz potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, ali delimično pogrešnom primenom materijalnog prava u delu odluke o kamati, kao i da su pogrešno obračunati troškovi postupka. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi da je imajući u vidu odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika, sud našao da je prvostepeni sud utvrdio činjenično stanje na potpun i tačan način saglasno dokazima koje su stranke prezentirale.

4. Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.) i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) po kome je osporeni postupak okončan.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 27. januara 2009. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu 17. maja 2018. godine .

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je devet godina, tri meseca i dvadeset jedan dan, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i posebno sprovedeni dokazni postupak u kome je prvostepeni sud izveo dokaze uvidom u obimnu dokumentaciju koju su dostavile stranke i saslušanjem parničnih stranaka, ne mogu opravdati ovoliko trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da su podnosioci imali opravdani interes da se postupak efikasno okonča, ali da su i sami u određenoj meri doprineli trajanju postupka. Naime, podnosioci su u januaru 2009. godine podneli tužbu sa više zahteva bez stručnog zastupanja, da bi tek u junu 2010. godine angažovali punomoćnika-advokata koji je tražio odlaganje ročišta 17. juna 2010. godine kako bi se upoznao sa predmetom i pripremio podnesak „kojim bi otklonio nejasnoće iz tužbe“; pored toga, ročište zakazano za 13. april 2017. godine nije održano jer je punomoćnik podnosilaca na sam dan održavanja ročišta predao sudu podnesak s preciziranim tužbenim zahtevom.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da je nadležni prvostepeni sud dao odlučujući doprinos prekoračenju prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka. Naime, okolnosti konkretnog postupka, bez obzira na to što je prvostepeni sud više puta odlučivao o sporednim zahtevima tužilaca (o predlogu za određivanje privremene mere i o zahtevu za oslobađanje od troškova postupka), ne mogu opravdati donošenje prve prvostepene presude u ovom sporu posle punih sedam godina od podnošenja tužbe. U prilog tome govori i okolnost da je Opštinski sud u Novom Sadu u toku 11 meseci, koliko se pred njim odvijao postupak zakazao i održao samo pripremno ročište, a Viši sud u Novom Sadu je usled procesnog propusta utvrdio da se tužba smatra povučenom i obustavio postup ak, te je usled donošenja ovog rešenja koje je kasnije ukinuto, postupak produžen za 14 meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka i doprinos podnosilaca trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim pravom građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je konstatovao da podnosioci u ustavnoj žalbi u osnovi ponavljaju navode koje su iznosili u toku parničnog postupka i u žalbi protiv prvostepene presude o kojima su se nadležni sudovi već izjasnili, a Apelacioni sud u Novom Sadu je dao dovoljne, jasne i obrazložene razloge za donetu odluku, koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

U vezi sa istaknutom povredom prava na žalbu iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da s obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda, to je očigledno da je podnosilac imao pravo na žalbu koje je u konkretnom slučaju i iskoristio, i o kojoj je meritorno odlučio nadležni sud, te se ne može govoriti o tome da je podnosiocima uskraćeno pravo na pristup sudu, a navedeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka po pravnom sredstvu ukoliko za to nisu ispunjeni propisani uslovi.

S obzirom na to da tvrdnju o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava podnosioci izvode iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud već ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da je sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodan uslov da bi se moglo odlučivati o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi sa tvrdnjom o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči ni jedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ono ima akcesorni karakter, te se povreda zabrane diskriminacije može utvrditi samo u slučaju postojanja povrede nekog od zajemčenih ljudskih prava ili sloboda, ukoliko su pruženi dokazi za povredu ovog načela.

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti