Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje odbacivanjem revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu privrednog društva, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje rešenjem Vrhovnog kasacionog suda. Revizija protiv preinačujuće presude u radnom sporu je proizvoljno odbačena kao nedozvoljena, iako je zakonom bila dozvoljena, što nalaže ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „J.“ AD Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „J.“ AD Beograd i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2264/20 od 4. februara 2021. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pra vo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2264/20 od 4. februara 2021. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 537/17 od 4. septembra 2019. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „J.“ AD Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 17. juna 2021. godine, preko punomoćnika B. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 537/17 od 4. septembra 2019. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2264/20 od 4. februara 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaš titu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi o pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 837/14. Podnosilac je istakao i povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo da je revizija izjavljena protiv preinačujuće drugostepene presude u parnici iz radnog odnosa , ali da je proizvoljnom i pogrešnom primenom odredaba Zakona o parničnom postupku, osporenim revizijskim rešenjem revizija odbačena kao nedozvoljena, iako je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2014. godine propisano da je revizija dozvoljena protiv svake preinačujuće presude . Naveo je i razloge zbog kojih smatra da su mu označena prava povređena osporenom drugostepenom presudom. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene akte, odredi da nadležni sudovi ponovo odluče o izjavljenoj žalbi, odnosno reviziji, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava, te na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. Đ. iz Beograda podnela je 14. januara 2012. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog povrede prava iz radnog odnosa.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 143/12 od 27. septembra 2012. godine tužba tužilje je odbačena kao neuredna.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 42/13 od 31. marta 2014. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 143/12 od 27. septembra 2012. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog o snovnog suda u Beogradu P1. 837/14 od 4. oktobra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se poništi aneks ugovo ra o radu, zaključen između tužilje i tuženog o premešt aju tužilje na drugo radno mesto; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete na ime razlike između isplaćene zarade za obavljanje poslova višeg referenta za kadrovske poslove i zarade koju bi ostvarila na prethodnom radnom mestu direktora Sektora za finansije i računovodstvo ; u stavu trećem izreke obavezana je tužilja da tuženom isplati troškove postupka. Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 537/17 od 4. septembra 2019. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 837/14 od 4. oktobra 2016. godine u stavu prvom njene izreke i poništen je osporeni aneks ugovora o radu, dok je u stavu drugom izreke prvostepena presuda ukinuta u stavovima drugom i trećem njene izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Tuženi je protiv ove drugostepene presude izjavio reviziju, kao i ustavnu žalbu Ustavnom sudu.

Ustavni sud je Rešenjem Už-11860 /2019 od 19. januara 2021. godine ustavnu žalbu odb acio, sa obrazloženjem da je preuranjena i da podnosilac nije iscrpeo sva pravna sredstva, imajući u vidu da je izjavio reviziju protiv osporene pravnosnažne presude , saglasno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, ali da nije sačekao ishod postupka po reviziji pre obraćanja Ustavnom sudu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2264/20 od 4. februara 2021. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Gž1. 537/17 od 4. septembra 2019. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja, pored ostalog, je navedeno : da konkretan spor nije spor o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa u kojem bi, prema odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija bila dozvoljena, već spor za poništaj aneksa ugovora o radu kojim je izvršeno raspoređivanje tužilje sa jednog na drugo radno mesto; da je bez uticaja okolnost što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu; da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

U pogledu istaknute povrede čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, budući da se navedene odredbe Konvencije suštinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, to Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ispituje u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano (stav 2.) da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.)

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, odredbom člana 13. izmenjene su odredbe st. 2. i 3. člana 403. osnovnog teksta, tako što je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3.).

Odredbama člana 23. ovog zakona propisano je: da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13-Odluka US i 74/13-Odluka US), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će se prvostepeni postupci započeti pred osnovnim sudovima u kojima vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije prema odredbama ovog zakona, okončati pred tim sudovima (stav 2.); da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3).

Drugim relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20 ) propisano je: da se revizija, između ostalog, može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 407. stav 1. tačka 4)); da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona (član 407. stav 2.); da je revizija nedozvoljena, između ostalog, ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2. tačka 5)); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni kasacioni sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410), nije učinio prvostepeni sud (član 413.); da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa (član 441.); da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ove glave zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine (član 469.); postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (član 506. stav 1), ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovešće se po odredbama ovog zakona (član 506. stav 2).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da navode o povredi ovog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava podnosilac zasniva na tvrdnji da je proizvoljno primenjeno merodavno procesno pravo na njegovu št etu, kada nije meritorno odlučeno o izjavljenoj reviziji, iako je ona bila dozvoljena. S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena njegova revizija u radnom sporu, jer je revizijski sud ocenio da je nedozvoljena, budući da je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se izjavi. Istovremeno, revizijski sud je istakao da je, saglasno odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena samo (specijalno) u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, što nije predmet konkretne parnice, te nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) ovog zakona.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je dozvoljenost revizije regulisana odredbama Zakona o parničnom postupku, odnosno zakona kojim su uređena pravila postupka za pružanje sudske zaštite u građanskopravnoj materiji, po kojima se postupa i odlučuje. Iz navedenih pravila sledi da je revizija ograničen pravni lek, budući da može da se izjavi samo protiv zakonom propisanih odluka i samo iz ograničenog broja razloga u odnosu na one koji su predviđeni za redovni pravni lek. Opšte je pravilo da revizija može da se izjavi ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Tako je Zakonom o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, odredbom člana 403. stav 2. bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisano. Is tim zakonom, odredbom člana 441. bilo je propisano da je revizija dozvoljena i u parnicama u kojima se odlučuje o zasnivanju, postojanju, odnosno prestanku radnog odnosa. Za razliku od ove druge odredbe, odnosno uslova propisanog u njoj koji su nakon noveliranja osnovnog teksta Zakona ostali nepromenjeni, odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba stava 2. člana 403. Zakona, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada je taj sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prema pravilima merodavnog procesnog zakona sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba ovog zakona, kao i da nijednom njegovom odredbom mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova (osim opšte suspenzije u pogledu revizijskog cenzusa) nije izričito isključena, kako je to učinjeno za neke druge vrste sporova.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem odbačena revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene preinačujuće presude drugostepenog suda donete u radnom sporu 4. septembra 2019. godine, u postupku pokrenutom 14. januara 2012. godine, dakle, pre stupanju na snagu Zakona o parničnom postupku iz 201 1. godine, međutim, kako je u tom postupku rešenjem Višeg suda u Beogradu od 31. marta 2014. godine ukinuto rešenje prvostepenog suda od 27. septembra 2012. godine (kojim je okončan postupak), to je ponovni postupak sproveden po odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine sa njegovim izmenama i dopunama iz 2014. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u okolnostima konkretnog slučaja, ocenio da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o (ne)dozvoljenosti revizije izjavljene protiv preinačujuće drugostepene presude donete u radnom sporu nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog zakona, pri čemu je takva primena propisa bila na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje i da je Vrhovni kasacioni sud, razmatrajući isto pitanje primene noveliranih procesnih pravila i dozvoljenost revizije prema Zakonu o parničnom postupku i njegovim izmena i dopunama, na sednicama Građanskog odeljenja od 3. i 10. marta 2015. godine, usvojio zaključke kojima je, između ostalog utvrđeno da će se odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) primenjivati ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Ovakav stav revizijski sud je zauzeo pre donošenja osporenog rešenja, a isti stav izrazio je i prilikom usvajanja dopunskih zaključaka od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine kada je mogućnost izjavljivanja revizije i kod preinačujuće drugostepene presude isključio za neke sporove (n pr. spor male vrednosti ili zbog smetanja državine, ili u sporovima u kojima je revizija isključena Zakonom i parničnom postupku, kao i onda kada je posebnim, drugim, zakonom inače isključena revizija).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2264/20 od 4. februara 2021. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, o dlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine, povodom ustavne žalbe podnosioca koji je bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ove ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2264/20 od 4. februara 2021. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 537/17 od 4. septembra 2019. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 36. Ustava.

7. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 537/17 od 4. septembra 2019. godine, Ustavni sud je, s obzir om na to da će o reviziji tuženog biti ponovo odlučivano, ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena .

Što se tiče istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, na osnovu navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio da je osporeni postupak još uvek u toku, imajući u vidu da je drugim stavom presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 537/17 od 4. septembra 2019. godine prvostepena presuda ukinuta u stavu drugom i trećem izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Iz tog razloga Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i nalaganje otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3 . izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje odbacivanjem revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti