Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog očigledne greške

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Višeg suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je sud povredio pravo na pravično suđenje jer je prihvatio prigovor presuđene stvari pozivajući se na presudu koju je prethodno ukinuo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Ž . iz Donjeg Matejevca kod Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. januara 202 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Ž . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1746/17 od 29. maja 201 8. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Nišu Gž. 1746/17 od 29. maja 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 99/16 od 6. decembra 201 6. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Ž . iz Donjeg Matejevca kod Niša podnela je Ustavnom sudu, 13. jula 2018. godine, preko punomoćnika I. P , advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 1746/17 od 29. maja 2018. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu i na pravno sredstvo i prava na socijalnu zaštitu, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, čl. 36. i 69. stav 3. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 99/16.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Viši sud u Nišu prihvatio prigovor presuđene stvari koji je tužena istakla u žalbi, ne uvidevši da je reč o presudi koju je isti drugostepeni sud prethodno ukinuo u predmetnoj pravnoj stvari; da presuđena stvar postoji samo ukoliko je po istom pravnom osnovu i između istih stran aka ranije doneta pravnosnažna presuda u drugom predmetu, što ovde nije slučaj; da je osporeni parnični postupak trajao preko četiri godine, iako nije reč o složenom predmetu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt , kao i da podnositeljki prizna pravo na naknadu materijalne štete u visini nedosuđenih potraživanja na ime manje isplaćene novčane naknade za slučaj nezaposlenosti i troškova parničnog postupka i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 50.000 dinara , te dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. februara 201 4. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tužen e Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala u Nišu, radi isplate razlike u novčan oj naknad i za slučaj nezaposlenosti za period od 7. maja do 31. jula 2011. godine (po rešenju Up I. 0303-10411-2760-1/2011 od 31. maja 2011. godine) i period od 1. januara do 6. jula 2012. godine (po rešenju UpI. 0303-10411-572-1/2012 od 27. januara 2012. godine), kao i zatezne kamate zbog docnje sa uplatama izvršenim u označenim periodima.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 870/14 od 19. marta 201 5. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tuži lje, pa je tužena obavezana da joj na ime razlike u novčanoj naknadi isplati iznos od 12.783,38 dinara , sa zateznom kamatom počev od 14. septembra 2012. godine do konačne isplate, te na ime zatezne kamate zbog padanja u docnj u iznos od 556,77 dinara sa zateznom kamatom počev od 27. februara 2014. godine do konačne isplate .

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Nišu je doneo rešenje Gž. 2753/15 od 7. decembra 2015. godine, kojom je presudu Osnovnog suda u Nišu P. 870/14 od 19. marta 2015. godine u celini ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Nišu je doneo presudu P. 99/16 od 6. decembra 2016. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike u novčanoj naknadi za slučaj nezaposlenosti, pa je tuženu obavezao da joj po tom osnovu isplati ukupan iznos od 12.783 dinara, sa pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima i zateznom kamatom počev od dospeća svake pojedinačno izvršene isplate.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno, da je sud postupao po tužbi i rešenju Višeg suda u Nišu Gž. 2753/15 od 7. decembra 2015. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 1746/17 od 29. maja 2018. godine, kojom je presudu Osnovnog sud a u Nišu P. 99/16 od 6. decembra 2016. godine ukinuo i tužbu tužilje odbacio.

U obrazloženju osporene drugostepen e presude je, pored ostalog, navedeno: da je žalba tužene blagovremena, dozvoljena i osnovana; da pobijana presuda sadrži bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10) Zakona o parničnom postupku; da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilji jednim rešenjem priznato pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u trajanju u od devet meseci, a drugim u trajanju od šest meseci i šest dana; da je, nakon obavljenog veštačenja, prvostepeni sud utvrdio da je tuženi tužilji isplaćivao manje iznose novčane naknade od onog koji je bio utvrđen rešenjem, pa je tuženu obavezao da isplati razliku; da je tužena u žalbi navela da je pobijanom presudom obuhvaćen isti period kao iz ranije donete presude P. 870/14 od 19. marta 2015. godine, koja je priložena uz žalbu; da je Viši sud, nakon izvršenog uvida u priloženu presudu P. 870/14 od 19. marta 2015. godine, zaključio da su ovi žalbeni navodi osnovani, s obzirom na to da iz priložene presude proizlazi da je tuženi već obavezan da za isti period tužilji isplati iste iznose; da je stoga sud usvojio žalbu, te je pobijanu presudu ukinuo i tužbu tužilje odbacio, saglasno odredbi člana 391. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu (član 359. stav 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je, pored ostalog, odlučeno o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje (član 374. stav 2. tačka 10)); da ako su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene povrede odredaba iz člana 374. stav 2. tač. 2), 3), 5) i 10) ovog zakona, drugostepeni sud će da ukine prvostepenu presudu i odbaci tužbu (član 391. stav 2.).

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden od strane nezavisno g i nepristrasno g suda, uz javno raspravljanje , ravnopravno učešće u postupku i odlučivanje m u razumnom roku, te primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan , u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da je osporenom drugostepenom presudom usvojen prigovor presuđene stvari, pa je tužba podnositeljke ustavne žalbe po tom osnovu odbačena, sa obrazloženjem da je reč o tužbenom zahtevu o kome je već odlučeno presudom P. 870/14 od 19. marta 2015. godine.

Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kom e g reška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Prigovor presuđene stvari (res iudicata), po shvatanju Ustavnog suda, podrazumeva identitet predmetnog tužbenog zahteva sa tužbenim zahtevom o kome je već odlučeno pravnosnažnom presudom. Zakon o parničnom postupku svojim odredbama ne uređuje pitanje identiteta tužbenog zahteva, ali je u sudskoj praksi prihvaćeno stanovište da je za njegovo utvrđivanje potrebno da postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova tužbenog zahteva (videti Odluku Ustavnog suda Už-1582/2015 od 8. decembra 2016. godine). S tim u vezi, Ustavni sud smatra da podnositeljka u ustavnoj žalbi osnovano ukazuje na očiglednu grešku Višeg suda u Nišu prilikom utvrđivanja relevantne činjenice za odlučivanje o istaknutom prigovoru presuđene stvari, što je za posledicu imalo i očigledno pogrešnu primenu merodavnog procesnog prava. Naime, Viši sud u Nišu je zaključio da je prigovor presuđene stvari osnovan zbog postojanja presude P. 870/14 od 19. marta 2015. godine. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je reč o presudi koja je donet a u istom predmetu , a koju je isti drugostepeni sud ukinuo rešenjem Gž. 2753/15 od 7. decembra 2015. godine u celini , uz vra ćanje predmet a prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje . Na opisani način, presuda P. 870/14 od 19. marta 2015. godine je trajno uklonjena iz pravnog poretka. Pored navedenog, Ustavni sud je mišljenja da Viši sud u Nišu ovu činjenicu nije mogao da previdi, budući da je u obrazloženju presude Osnovnog suda u Nišu P. 99/16 od 6. decembra 2016. godine, koja je bila predmet odlučivanja u žalbenom postupku u kome je doneta osporena drugostepena presuda, izričito navedeno da je prvostepeni sud postupao po rešenju Višeg suda u Nišu Gž. 2753/15 od 7. decembra 2015. godine.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Višeg suda u Nišu Gž. 1746/17 od 29. maja 2018. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Ustavni sud dodatno ukazuje da opisana greška Višeg suda u Nišu, koja je prima facie uočljiva i ima za posledicu povredu Ustavom zajemčenog prava , čini ovaj ustavnosudski predmet ustavnopravno značajnim bez obzira na visinu potraživanja u parničnom postupku.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Višeg suda u Nišu Gž. 1746/17 od 29. maja 2018. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi tužen e izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 99/16 od 6. decembra 2016. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 21 , 36. i 69. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica ove povrede prava .

7. Što se tiče istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao četiri godine i tri meseca, s tim da je u tom periodu drugostepeni sud jednom ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Navedeno trajanje postupka, uzimajući u obzir jedno ukidanje prvostepene presude, kao i činjenicu da je postupak vođen pred dve sudske instance, po oceni Ustavnog suda, objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim, prema kriterijumima i standardima usvojenim kako u praksi Suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava. Stoga ni navodi ustavne žalbe ne daju u dovoljnoj meri osnova za tvrdnju o učinjenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku, pa je Sud, primenom člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao drugom delu tačke 1. izreke.

8. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud ima u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene drugostepene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o žalbi tužene biti ponovo odlučivano, te je ovaj zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

11. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni s ud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog očigledne greške

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti