Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Apelacionog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava u vezi sa imperativnom normom o isplati zarada po prestanku radnog odnosa iz Zakona o radu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. D . iz Belegiša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. D . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3593/14 od 3. decembra 201 4. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3593/14 od 3. decembra 201 4. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 3912/12 od 7. maja 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ . D , iz Belegiša je podneo Ustavnom sudu, 4. februara 201 5. godine, preko punomoćnika V. V , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3593/14 od 3. decembra 201 4. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21 , prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno da je osporenom presudom podnosilac, kome je, kao tehnološkom višku, prestao radni odnos kod tuženog, a kojom je potvrđena prvostepena odbijajuća presuda, stavljen u podređen položaj u odnosu na zaposlene koji su ostali na radu kod tuženog i kojima takođe nisu isplaćene zarade za sporni period, ali im je priznat dug i obećana isplata uvećanog iznosa zarada za 10%. Podnosilac je u ustavnoj žalbi dalje naveo da je drugostepeni sud osporenom presudom "omogućio izigravanj e prava na isplatu zaostalih zarada ", zanemarujući imperativnu normu iz člana 186. Zakona o radu, te da je podnosiocu uskraćeno pravo na mirno uživanje imovine – zarade koju je ostvario radom u spornom periodu. U prilog ovim svojim navodima, podnosilac je uz dopunu ustavne žalbe od 2 6. juna 2015. godine dostavio rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 920/15 od 8. maja 2015. godine, kojim je ukinuta prvostepena odbijajuća presuda, upravo zbog povrede imperativne norme iz člana 186. Zakona o radu, sa obrazloženjem da obaveza poslodavca na isplatu neisplaćene zarade u slučaju prestanka radnog odnosa ne može biti predmet sporazumevanja između poslodavca i zaposlenog, te da se rok predviđen ovim članom ne može pomerati na štetu radnika. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 3912 /12 od 7. maja 2014. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se poništi član 3. stav 2. Sporazuma o regulisanju međusobni h prava i obaveza po osnovu rada broj 2204/1 od 23. decembra 2009. godine, zaključenog između tužioca i tuženog „I.“ a.d, u restrukturiranju , iz Zemuna . U stavu drugom izreke ove presude odbijen je kao preuranjen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da s e obaveže tužen i da tužiocu na ime neisplaćen e zarad e za period od j ula do decembra 200 9. godine isplati ukupno 138.861,45 dinara , u iznosima pojedinačno opredeljen im tim stavom izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate . U stavu trećem izreke presude odbijen je kao preuranjen i alternativni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužen i da tužiocu na ime neisplaćen e zarad e isplati ukupno 138.861,45 dinara u iznosima pojedinačno opredeljenim tim stavom izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, dok je četvrtim stavom izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja navedene presude proizlazi: da je tužilac , ovde podnosilac ustavne žalbe, bio u radnom odnosu kod tuženog sve do 25. decembra 2009. godine; da mu je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njegovim radom; d a mu tuženi nije isplatio zarade za period od j ula do decembra 200 9. godine; da je, po nalaženju prvostepenog suda, tužbeni zahtev tužioca neosnovan, odnosno preuranjen, jer su međusobna prava i obaveze između tužioca i tuženog regulisani Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 23. decembra 2009. godine, koji u svom članu 3. isključuje primenu člana 186. Zakona o radu, a koji je tužilac potpisao svojom slobodnom voljom ; da se tužilac saglasio da mu tuženi neisplaćene zarade za sporni period isplati istovremeno sa isplatom zarada zaposlenima koji ostaju na radu kod tuženog , a kojima nesporno još uvek nisu isplaćene zarade za taj period, te da tužilac nije dokazao da tuženi namerno propušta da zaposlenima koji su ostali na radu isplati predmetne zarade.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3593 /14 od 3. decembra 201 4. godine je, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda, dok je u stavu drug om izreke odbijen zahtev tužioca za naknad u troškov a postupka po žalbi. U obrazloženj u osporene drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje prihvata i drugostepeni sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno j e: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je : da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu, najmanje jedanput mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec i da se zarada isplaćuje samo u novcu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 110.); da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i da je isplatu obaveza iz stava 1. ovog člana poslodavac dužan da izvrši najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa (član 186.) .

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe koja se odnosi na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovoj odluci ukazuje da se tim pravom jemče, pre svega, procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. U tom smislu, pravilnu primenu materijalnog prava pre svega je nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da i pogrešna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilnosti primene materijalnog prava.

Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava temelji na imperativnosti odredbe člana 186. Zakona o radu.

Polazeći pre svega od odredaba Zakona o radu, Ustavni sud konstatuje da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, da se zarada određuje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu i da se zarada isplaćuje samo u novcu najmanje jedanput mesečno do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. Iz odredbe člana 186. istog zakona proizlazi da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Ustavni sud nalazi da je odredba člana 186. Zakona o radu imperativnog karaktera i da obaveza poslodavca na isplatu neisplaćene zarade u slučaju prestanka radnog odnosa, ne može biti predmet sporazumevanja između poslodavca i zaposlenog. Pravo na isplatu neisplaćene zarade do dana prestanka radnog odnosa uključuje u sebi pravo zaposlenog da potražuje neisplaćenu zaradu od poslodavca, te se zaposleni ne može odreći ni ovog svog ovlašćenja.

Ustavni sud takođe nalazi da se rok koji je predviđen članom 186. Zakona o radu ne može odlagati na štetu radnika, jer nepovoljniji rok ne može biti predmet ugovora i sporazuma, što samo po sebi proizlazi iz navedene zakonske odredbe, te stoga ni tužba kojom se traži isplata ovih potraživanja n e može biti preuranjena, jer postojanje sporazuma i ugovora treba tretirati kao priznanje duga, koje postoji i traje. Iz navedenog proizlazi da poslodavac i zaposleni na osnovu svoje slobodne i saglasno izražene volje ne mogu odložiti ispunjenje obaveze po osnovu zarade do isplate zarade ostalim zaposlenima za isti period.

Ustavni sud posebno ističe da se ne može prihvatiti stanovište drugostepenog suda da sporazum poslodavca i zaposlenog predstavlja slobodnu volj u i da je zbog toga zahtev podnosioca za isplatu zaostalih zarada neosnovan . Ovo iz razloga što je smisao i cilj odredbe člana 186. Zakona o radu u tome da zaposleni svoja prava po osnovu rada i njihovu zaštitu ostvaruje saglasno zakonu.

Prema oceni Ustavnog suda, iz navedenih razloga, osporenom presudom je proizvoljno i arbitrerno primenjeno materijalno pravo, te je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Oduka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Isti stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-4222/2012 od 20. novembra 2014. godine i Odluci Už-3819/2013 od 8. oktobra 2015. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od toga da podnosilac povredu načela i prava iz čl. 21. i 58. Ustava Republike obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao te navod e.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3593/14 od 3. decembra 201 4. godine i određivanjem da u ponovnom postupku isti sud donese novu odluku o žalbi tuži oca izjavljenoj protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 3912 /12 od 7. maja 2014. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.