Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Agencija za restituciju je nezakonito odbacila zahtev kao neuredan, bez prethodnog poziva podnosiocima da ga dopune, što je Vrhovni kasacioni sud propustio da sankcioniše.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8421/2015
26.10.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Margarethe Scheerle, Marie Hansky, Magdalene Leibenger i Jakoba Hartmana, svih iz Milhajma na Dunavu, Savezna Republika Nemačka i Eve Hauch iz Loherhofa, Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Margarethe Scheerle, Marie Hansky, Magdalene Leibenger, Jakoba Hartmana i Eve Hauch i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 387/15 od 2. oktobra 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 387/15 od 2. oktobra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 318/15 od 3. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Margaretha Scheerle, Maria Hansky, Magdalena L eibenger i Jakob Hartman, svi iz Milhajma na Dunavu, Savezna Republika Nemačka i Eva Hauch iz Loherhofa, Savezna Republika Nemačka, preko punomoćnika Zorana Božića, advokata iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu, 18. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-032924/2014 od 3. decembra 2014. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, kao i povrede odredbe člana 198. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su podnosioci, pre podnošenja zahteva za vraćanje imovine, od nadležnog arhiva tražili da im dostavi dokumentaciju u vezi sa oduzimanjem imovine od bivše g vlasnika Filipa Hartmana, koji je bi o pripadnik nemačke narodnosti i državljan in Kraljevine Jugoslavije; da se akt o podržavljenju imovine nalazi „isključivo i jedino“ u tom arhivu i da podnosioci ne mogu do njega doći na drugi način; da nadležni arhiv nije izdao podnosiocima traženu dokumentaciju do vremena kada je zahtev za vraćanje imovine morao biti podnet, jer je rok prekluzivan.

Pozivajući se na odredbu člana 11. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnosioci ističu da je Agencija za restituciju propustila da im odredi rok za dostavljanje dokumentacije, u skladu sa odredbom člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već je „preuranjeno“ donela odluku kojom se zahtev odbacuje, čime je prouzrokovala gubitak njihovih prava, posebno imajući u vidu da protiv te odluke nije dozvoljena žalba. Prema navodima ustavne žalbe, odredbe čl. 42. i 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine regulišu samo onaj deo postupka koji se odnosi na podnošenje samog zahteva, a sve druge radnje Agencije za restituciju, koje se odnose na postupanje od podnošenja zahteva do njegovog odbacivanja kao neurednog, regulisane su Zakonom o opštem upravnom postupku.

Podnosioci, takođe ukazuju da je Agencija trebalo da primeni član 158. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je propisano da će organ koji vodi postupak po službenoj dužnosti pribaviti ispravu koja se nalazi kod drugog organa, ako stranka nije uspela da je pribavi, s obzirom na obavezu državnih i drugih organa i organizacija propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da im je osporenim zaključkom Agencije za restituciju uskraćeno pravo da potražuju oduzetu imovinu, jer i ako naknadno od arhiva dobiju akt o podržavljenju imovine, neće moći da podnesu novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i naloži Agenciji za restituciju da nastavi predmetni postupak za vraćanje oduzete imovine koji je pokrenut zahtevom od 1. marta 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-032924/2014 od 3. decembra 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasni ka Philippa Hartmanna, podnet 1. marta 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da uz zahtev za vraćanje imovine nije priložen, pored ostalog, obavezan dokaz propisan odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja; da je odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) navedenog zakona propisano šta se smatra „aktom o podržavljenju“; da je odredbom člana 43. stav 1. propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan; da je, polazeći od navedenog, odlučeno kao u dispozitivu zaključka.

Presudom Upravnog suda U. 318/15 od 3. aprila 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosioci ustavne žalbe osporili zakonitost zaključka Agencije od 3. decembra 2014. godine. Upravni sud je u obrazloženju presude konstatovaoda su podnosioci u tužbi, pored ostalog, naveli da su se obratili Arhivu Srema u Sremskoj Mitrovici radi dostavljanja dokumentacije u vezi sa oduzimanjem imovine od bivšeg vlasnika, ali da im ona nije izdata do dana kada je zahtev za vraćanje morao biti podnet. Upravni sud je prihvatio u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije i ocenio neosnovanim navode tužbe da je tuženi organ bio dužan da ostavi podnosiocima rok kako bi mogli da otklone nedostatke u pogledu zahteva. Upravni sud je navedenu ocenu obrazložio time da odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavljaju izuzetak od pravila propisanog odredbom člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku i da odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nije propisana mogućnost da se zahtev vrati stranci na uređenje, uz upozorenje da će biti odbačen, već se neuredan zahtev odmah odbacuje, saglasno odredbi člana 43. stav 1. tog zakona. Upravni sud je , takođe, naveo da nije odlučivao o zahtevu podnosilaca za spajanje postupka u tom predmetu sa postupcima koji se između istih stranaka vode u drugim predmetima istog suda.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 387/15 od 2. oktobra 2015. godine odbijen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 318/15 od 3. aprila 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu Zakona o upravnim sporovima, budući da iz spisa predmeta proizlazi da podnosioci u prilogu zahteva nisu dostavili ispravu o podržavljenju imovine čiji povraćaj traže. Vrhovni kasacioni sud je, takođe, ocenio da je Upravni sud pravilno našao da nema mesta supsidijernoj primeni Zakona o opštem upravnom postupku u slučaju podnošenja neurednog zahteva, jer je pitanje postupanja sa takvim zahtevom izričito propisano odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju tog zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl . (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka je dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, da ako sama stranka tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak pozvaće je da to učini, pri čemu se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak (član 127. stav 2.); da ako se isprava koju treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu nije uspela da je pribavi, organ koji vodi postupak pribaviće tu ispravu po službenoj dužnosti (član 158.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da Agencija za restituciju nije mogla da odbaci njihov zahtev za vraćanje imovine, pre nego što im ostavi rok za pribavljanje isprave o podržavljenju imovine oduzete od bivšeg vlasnika. Podnosioci, takođe, ističu da im je osporenim zaključkom Agencije za restituciju uskraćeno pravo da potražuju oduzetu imovinu, jer i ako naknadno pribave akt o podržavljenju imovine, neće moći da podnesu novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosioci prevashodno ukazuju na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (na isti način Sud je postupio, pored ostalih, i u Odluci Už-4930/2010 od 18. decembra 2013. godine). Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa; da je organ koji vodi postupak dužan da po službenoj dužnosti pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, koju stranka nije uspela da pribavi .

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju presude, kojom je ispitivao zakonitost osporenog zaključka Agencije, ocenio neosnovanim navode podnosilaca da je Agencija trebalo da im ostavi rok za dostavljanje dokumentacije, nalazeći da je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano postupanje u slučaju neurednog zahteva, te nema mesta supsidijernoj primeni odredbe člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju presude Uzp. 387/15 od 2. oktobra 2015. godine ocenio da je Upravni sud pravilno našao da nadležni organ nije morao da ostavi stranci rok da potrebne isprave dostavi, jer je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izričito propi sano pitanje postupanja sa neurednim zahtevom.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta Upravnog suda, izraženog u presudi kojom je ocenjena zakonitost osporenog zaključka Agencije, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine i Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine i, mutatis mutandis, u Odluci Už-63 8/2011 od 11. jula 2014. godine.

Razmatrajući da li odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju sprečava primenu odredbe člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je imao u vidu da stranka može već prilikom podnošenja zahteva nadležnom organu istaći da nije u mogućnosti da pribavi potrebnu dokumentaciju, ali da to može učiniti i po prijemu poziva nadležnog organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak, a da prethodno nije pozvala podnosioce ustavne žalbe da urede zahtev, niti ih je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen. Navedenim postupanjem Agencija je istovremeno onemogućila podnosioce da u toku postupka sami dostave ispravu koja se nalazi kod drugog organa, kao i da istaknu da nisu uspeli da pribave tu ispravu. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje na obavezu svih organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija, propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, da najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu. Po oceni Ustavnog suda, njihovim propuštanjem da postupe po zahtevu u navedenom roku, stvaraju se uslovi za primenu člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine. Ustavni sud je konstatovao da se iz sadržine osporenog zaključka Agencije ne može utvrditi da li su podnosioci ustavne žalbe uz zahtev priložili dokaz o tome da su se obratili nadležnom arhivu radi dostavljanja potrebne dokumentacije, ali je našao da to ne može uticati na odluku o ovoj ustavnoj žalbi, imajući u vidu stanovište Suda da se zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori na posledice propuštanja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim zaključkom Agencije od 3. decembra 2014. godine podnosiocima ustavne žalbe uskraćeno pravo da njihov zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren, a da je Upravni sud propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. S obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio ocenu Upravnog suda da nije bilo mesta primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo i stanovište Vrhovnog kasacionog suda izraženo u presudi Uzp. 387/15 od 2. oktobra 2015. godine, kojom je ovaj upravni postupak, odnosno upravni spor okončan, i da je njome povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavnom žalbom osporili samo zaključak Agencije za restituciju, kojim je odlučeno o njihovom zahtevu za vraćanje imovine, ali je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 387/15 od 2. oktobra 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 318/15 od 3. aprila 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnosioci nisu pružili dokaze da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 387/15 od 2. oktobra 2015. godine biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi povreda odredbe člana 198. stav 1. Ustava o zakonitosti uprave dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, o čemu se ovaj sud već izjasnio u tački 5. obrazloženja.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti