Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u sporu o isplati razlike zarade profesionalnom vojnom licu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu profesionalnog vojnog lica kojom je osporavana presuda o odbijanju zahteva za isplatu razlike u zaradi. Potvrđen je stav sudova da se visina plate utvrđuje upravnim aktom, čija se zakonitost može osporavati samo u upravnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. K. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. K. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5539/11 od 24. jula 2013. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba T. K. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2566/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2623/03).

O b r a z l o ž e nj e

1. T. K. iz Novog Sada je, 21. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5539/11 od 24. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođšen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2566/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog navodi: da je podnosilac 14. aprila 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate neisplaćenog dela zarade i da je postupak trajao deset godina i pet meseci, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je Ustavni sud Odlukom Už-3988/10 od 7. marta 2013. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca podnetu 3. septembra 2010. godine i utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2566/10 podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, naložio je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku i utvrdio je pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5539/11 od 24. jula 2013. godine potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2566/10 od 12. jula 2011. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade isplati ukupan iznos od 2.416.781,00 dinara za period od januara 2000. do decembra 2006. godine, i to pojedinačne iznose bliže označene u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom; da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi proizvoljno primenio član 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, jer nije sporno da se plata utvrđuje na osnovu naredbe o postavljenju ali se naredbom utvrđuje broj bodova za čin i položajnu grupu kako to propisuje Uredba, prema kojoj se plata profesionalnom vojniku izračunava u bodovima koji se množe sa vrednošću boda, te se na taj način dobija visina plate; da je u osporenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je predložio: da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naloži istom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i da dosudi podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. aprila 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2566/10 od 12. jula 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio da mu tužena isplati iznos od 2.416.718,00 dinara na ime razlike zarade za period od januara 2000. godine, zaključno sa decembrom 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, i to pojedinačno u određenim mesečnim novčanim iznosima i utvrđeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene presude podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu 9. novembra 2011. godine i spisi predmeta su 16. decembra 2011. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu kao drugostepenom sudu, radi odlučivanja o žalbi.

Podnosilac ustavne žalbe je 3. septembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede ustavnog načela iz člana 21. Ustava i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2566/10 i Odlukom Ustavnog suda Už-3988/2010 od 7. marta 2013. godine je: u tački 1. izreke usvojena ustavna žalba i utvrđeno je da je u parničnom postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu P1. 2566/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena; u tački 2. izreke naloženo nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku; u tački 3. izreke utvrđeno pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5539/11 od 24. jula 2013. godine žalba podnosioca je odbijena kao neosnovana i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2566/10 od 12. jula 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu našao da u postupku donošenja ožalbene presude nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povrede na koju se žalbom ukazuje; da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo i našao da je tužbeni zahtev neosnovan, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud; da se plate profesionalnih vojnika utvrđuju na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunavaju se i isplaćuju po platnom spisku u skladu sa članom 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije; da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u vojsci određuje Savezna vlada u smislu čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a u okviru ovako utvrđenog ukupnog iznosa novčanih sredstava Savezni ministar odbrane donosi odluku o vrednosti boda, odnosno koeficijenta za obračunavanje plate i drugih novčanih primanja; da odluku o visini plate (pojedinačno rešenje) donosi starešina na osnovu člana 152. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a kontrola zakonitosti se vrši na osnovu člana 156. istog Zakona; da se prema odredbi člana 75. Zakona o Vojsci, ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku i neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđenje zarada zaposlenih u Republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu; da pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate ima svojstvo upravnog akta, jer se njime utvrđuje pravo na platu profesionalnog vojnika i obim tog prava – visina plate; da se zakonitost tog upravnog akta, što između ostalog podrazumeva i pravilnost obračuna visine plate, odnosno kontrolu pravilne primene odredaba pozitivnih propisa, na kojima tužilac u ovom sporu zasniva svoj zahtev ocenjuje u upravnom postupku pred nadležnim organom i upravnom sporu; da imajući u vidu izloženo, proizlazi da samo konačna i pravnosnažna rešenja nadležnog organa o visini plate profesionalnog pripadnika ranije Vojske Jugoslavije, a sada Vojske Srbije, predstavljaju osnov za isplatu od države; da u konkretnom slučaju ne postoji odgovornost države jer državni organi ili službena lica nisu nezakonito ili nepravilno obavljali svoju funkciju, imajući u vidu da je tužiocu u spornom periodu isplata plate vršena po konačnom i pravnosnažnom rešenju koje nije bilo predmet razmatranja u upravnom postupku pred nadležnim organom ili upravnom sporu; da je u spornom periodu vrednost boda bila ista za sva vojna lica, a vojno-računovodstveni centar prilikom isplate plata nije vršio selekciju niti je računao različitu vrednost boda u odnosu na pojedine kategorije vojnih lica; da bi država bila odgovorna ako je nadležni organ bez zakonitog razloga uskratio isplatu u celini ili delimično, ili vršio selekciju prilikom ispunjavanja obaveza po rešenjima starešine ili na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršavanju pojedinačnih rešenja; da kako u konkretnom slučaju neme nepravilnog i nezakonitog rada organa to nema ni odgovornosti tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kako to pravilno nalazi prvostepeni sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri, niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7)).

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu člana 75. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da Savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000) je bilo propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, u ocenjivanju postojanja povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je doneta osporena presuda u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu razlike zarade odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda.

Po stanovištu Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5539/11 od 24. jula 2013. godine nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2566/10, a koji je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5539/11 od 24. jula 2013. godine, Ustavni sud je utvrdio da je povredu ovog prava već razmatrao u postupku po ustavnoj žalbi koju je podnosilac podneo 3. septembra 2010. godine. Odlukom Ustavnog suda Už-3988/2010 od 7. marta 2013. godine, ustavna žalba ovog podnosioca je usvojena, utvrđena je povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, naloženo je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, i podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Nakon donošenja Odluke Ustavnog suda i nalaganja nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak okonča, drugostepeni sud je odlučio za četiri meseca, čime je predmetni postupak pravnosnažno okončan. Dakle, postupak pred drugostepenim sudom je trajao godinu i po dana.

Imajući u vidu da je nakon odlučivanja Ustavnog suda u predmetu Už-3988/2010 predmetni postupak okončan za četiri meseca, te da se dužina trajanja postupka od godinu i po dana pred drugostepenim sudom ne može smatrati nerazumno dugim vremenskim periodom kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, stoga se ni navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u sporu o isplati razlike zarade profesionalnom vojnom licu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti