Utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je rešenjem izvršnog suda povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava. Različito postupanje suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama dovelo je do pravne nesigurnosti i neravnopravnog položaja podnosioca.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-8425/2014
09.03.2017.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije M ilan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Adamovića iz Jevremovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 2017 . godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba Vladimira Adamovića i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Šapcu Ipv ( I.) 403/14 od 2. oktobra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vladimir Adamović iz Jevremovca je , 20. novembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu Ipv (I.) 403/14 od 2. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , zajemčenih odredbama čl. 22, 32. stav 1, 36. i 58. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je privredno društvo “Zorka-Obojena metalurgija“ a.d. iz Šapca, poravnanjem zaključenim pred Opštinsk im sud om u Šapcu u predmetu R. 63/06 dana 21. novembra 2006. godine obavezano da mu isplati neisplaćene zarade i druga primanja iz radnog odnosa , a li da on nije pokrenuo izvršni postupak sve dok Vrh ovni kasacioni sud nije usvojio pravno shvatanje prema kojem se protiv subjekata privatizacije u restrukturiranju može odrediti i sprovesti prinudno izvršenje ukoliko se radi o naplati novčanih potraživanja iz radnog odnosa, te da je veće izvršnog suda pogrešno ocenilo da podnosil ac ustavne žalbe potpisivanjem ugovora o otkupu potraživanja sa “Zorka-Holding“ a.d. iz Šapca u restrukturiranju više nema nikakvih potraživanja prema izvršnom dužniku. Podnosilac dalje navodi da je isti sud, povodom istih činjeničnih i pravnih situacija donosio drugačije odluke. U prilog ovoj tvrdnji dostavio je rešenja Osnovnog suda u Šapcu Ipv (I.) 160/2013 od 17. jula 2013. godine, Ipv (I.) 258/2013 od 31. oktobra 2013. godine i Ipv (I.) 17/2013 od 23. januara 2013. godine. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži Osnovnom sudu u Šapcu da nastavi izvršni postupak i okonča ga u što kraćem roku ili da u suprotnom obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu iz sopstvenih sredstava isplati iznos označen u izvršnoj isprav i, kao i da mu na ime naknad e nematerijaln e štet e isplati iznos od 9.000 evra.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Izvršni poverilac Vladimir Adamović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. februara 2014. godine Osnovnom sudu u Šapcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika “Zorka-Obojena metalurgija“ a.d, Šabac , u restrukturiranju, a na osnovu sudskog poravnanja Opštinskog suda u Šapcu R. 63/06 od 21. novembra 2006. godine, kojim je usvojio predlog za izvršenje.
Osnovni sud u Šapcu je 19. februara 2014. godine doneo rešenje I. 482/14, kojim je odredio prinudno izvršenje protiv navedenog izvršnog dužnika.
Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, veće Osnovnog suda u Šapcu je rešenjem Ipv (I.) 81 /14 od 24. marta 2014. godine ukinulo navedeno rešenje o izvršenju i predmet vratilo na ponovno odlučivanje.
U ponovnom postupku, Osnovni sud u Šapcu je 8. septembra 2014. godine doneo rešenje I. 482/14, kojim je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.
Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, veće Osnovnog suda u Šapcu je osporenim rešenjem Ipv (I.) 403/14 od 2. oktobra 2014. godine isti odbilo kao neosnovan i potvrdilo prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da je izvršni poverilac zaključio ugovor o otkupu potraživanja sa “Zorka-Holding“ a.d, Šabac , u restrukturiranju , čime je preneo svoje potraživanje na navedeno privredno društvo u smislu člana 436. Zakona o obligacionim odnosima, te izvršni poverilac više nema pravo da zahteva od izvršnog dužnika izmirenje obaveze utvrđene izvršnom ispravom.
Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su rešenjima veća Osnovnog suda u Šapcu Ipv (I.) 160/13 od 17. jula 2013. godine, Ipv.(I) 258/13 od 31. oktobra 2013. godine i Ipv (I.) 17/2013 od 23. januara 2013. godine odbijeni kao neosnovani prigovori izvršnog dužnika “Zorka-Obojena metalurgija“ a.d. Ša bac u restrukturiranju protiv prvostepenih rešenja kojima je određeno izvršenje protiv tog izvršnog dužnika. Postupajuća veća izvršnog suda su u tim predmetima ocenila da su neosnovani navodi izvršnog dužnika da su zaključenjem ugovora o otkupu potraživanja sa „Zorka-Holding“ a.d, Šabac, u restrukturiranju prestala potraživanja izvršnih poverilaca utvrđena sudskim poravnanjima kao izvršnim ispravama.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, koja je od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći.
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom doneli različita rešenja i time doveli podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na druge izvršne poverioce kojima je pravnosnažno usvojen predlog za izvršenje podnet protiv izvršnog dužnika “Zorka-Obojena metalurgija“ a.d. Šabac u restrukturiranju.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je Osnovni sud u Šapcu u osporenom rešenju Ipv (I.) 403/14 od 2. oktobra 2014. godine ocenio da je podnosilac ustavne žalbe zaključenjem ugovora o otkupu potraživanja sa privrednim društvom “Zorka-Holding“ a.d, Šabac, u restrukturiranju, preneo svoje potraživanje utvrđeno sudskim poravnanjem na treće lice, pa da zbog toga više ne može d a traži prinudno izvršenje potraživanja. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, veća Osnovnog suda u Šapcu su zauzela sasvim suprotan pravni stav, prema kome postoje svi zakonski uslovi da se sprovede prinudno izvršenje potraživanja utvrđenih sudskim poravnanjima , koja postoje prema dužniku obaveze “Zorka-Obojena metalurgija“ a.d. Šabac u restrukturiranju, te da ugovori o otkupu potraživanja koje su zaključili izvršni poverioci sa privrednim društvom “Zorka-Holding“ a.d, Šabac , u restrukturiranju, nisu od uticaja na odlučivanje u tim predmetima. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Osnovni sud u Šapcu u konkretnom slučaju doneo drugačiju odluku o osnovanosti prigovora izvršnog dužnika u odnosu na druge predmete sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, čiji je predlog za izvršenje pravnosnažno odbijen kao neosnovan, doveo u bitno različit položaj u odnosu na njegove kolege čiji je istovrsni predlog za izvršenje usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje i prava na imovinu u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Osnovni sud u Šapcu pogrešno ocenio da je zaključenjem ugovora o otkupu potraživanja od 8. februara 2010. godine sa privrednim društvom „Zorka – Holding“ a.d , Šabac , u restrukturiranju , prestalo potraživanje podnosioca utvrđeno sudskim poravnanjem Opštinskog suda u Šapcu R. 63/06 od 21. novembra 2006. godine, te posebno napominje da ovakvo postupanje izvršnog suda predstavlja nedozvoljeno mešanje u njegov o pravo na mirno uživanje imovine.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud najpre ukazuje na svoj pravni stav iznet u više odluka (videti, pored ostalih, odluke Už-177/2007 od 4. juna 2009. godine, Už-2412/2009 od 22. februara 2012. godine, Už-585/2011 od 26. marta 2014. godine), prema kome sporazumi kojima se zaposleni odriču prava da sudskim putem ostvare svoja potraživanja iz radnog odnosa, nisu pravno valjani, odnosno ništavi su sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, kojom se, pored ostalog, utvrđuje da se zaposleni ne može odreći zarade kao pravične naknade za rad. Predmet konkretnog izvršnog postupka je bila prinudna naplata novčanih potraživanja iz radnog odnosa, koja su podnosiocu ustavne žalbe utvrđena sudskim poravnanjem Opštinskog suda u Šapcu R. 63/06 od 21. novembra 2006. godine u odnosu na izvršnog dužnika koji ima svojstvo privrednog društva u postupku restrukturiranja. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je u svojoj Odluci Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine zauzeo stav da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, iz kog razloga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava. Evropski sud za ljudska prava je 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu, prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.
Nakon toga, Evropski sud je u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „ prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „ prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.
Uzimajući u obzir napred iznete pravne stavove, Ustavni sud konstatuje da su predmetna novčana potraživanja, momentom zaključenja sudskog poravnanja, ušla u imovinu podnosioca ustavne žalbe , čije mirno uživanje garantuju Ustav i Protokol broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, Ustavni sud je ocenio da mirno uživanje imovine, pored korišćenja, podrazumeva i ovlašćenje titulara da imovinom slobodno raspolaže. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je na osnovu ugovora o otkupu potraživanja od 8. februara 2010. godine ustupio svoja potraživanja iz izvršne isprave privrednom društvu „ Zorka-Holding“ a.d, Šabac, u restrukturiranju, uz naknadu koja je iznosila 30% od njihovog ukupnog iznosa. Na taj način je, po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, nakon što je stekao imovinu na osnovu navedenog sudskog poravnanja, slobodno raspolagao njome, iz kog razloga se zaključenje pomenutog ugovora ne može smatrati aktom odricanja od prava na pravičnu naknadu za rad, kao ustavnog prava kojeg se niko ne može odreći, što dalje isključuje i primenu navedenih pravnih stavova Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava , koji se odnose na odgovornost države za neizvršenje presuda protiv subjekata privatizacije u postupku restrukturiranja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je veće Osnovnog suda u Šapcu dalo dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenilo da podnosilac ustavne žalbe ne može tražiti prinudno izvršenje potraživanja koje je dobrovoljno i uz naknadu preneo na treće lice.
Pored toga, Ustavni sud je zaključio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njegovo pravo na pravno sredstvo u predmetnom izvršnom postupku. U tom smislu, Ustavni sud smatra da upravo rešenje Osnovnog suda u Šapcu Ipv (I.) 403/14 od 2. oktobra 2014. godine predstavlja dokaz da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na pravno sredstvo – prigovor , o kome je odlučilo veće nadležnog izvršnog suda , koje je oceni lo relevantne navode podnosioca ustavne žalbe iznete u prigovoru, dajući ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o neosnovanosti tog redovnog pravnog leka.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži bilo kakve navode kojima se obrazlažu tvrdnje podnosioca o povredi prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava u predmetnom izvršnom postupku.
Budući da se osporeno drugostepeno rešenje zasniva na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju materijalnog prava, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak pokrenut 18. februara 2014. godine, podnošenjem predloga za izvršenje podnosioca ustavne žalbe Osnovnom sudu u Šapcu, a da je okončan 2. oktobra 2014. godine, donošenjem osporenog rešenja Osnovnog suda u Šapcu Ipv (I.) 403/14, iz čega proizlazi da je postupak trajao manje od osam meseci . Stoga je Ustavni sud ocenio da se trajanje izvršnog postupka koji se osporava ustavnom žalbom objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, posebno zbog činjenice da je izvršni sud u prvom stepenu u dva navrata odlučivao o osnovanosti predloga za izvršenje. Iz tih razloga, Ustavni sud smatra da su očigledno neosnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio.
Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da se izvršenje sudskih odluka, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, smatra sastavnim delom suđenja (stav izražen u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Međutim, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi da se kao jedinstvena celina sa predmetnim izvršnim postupkom sagleda i postupak koji je ishodovao zaključenjem poravnanja pred Opštinskim sudom u Šapcu R. 63/06 od 21. novembra 2006. godine , uzimajući u obzir značajan protek vremena od zaključenja sudskog poravnanja do pokretanja postupka za njeno prinudno izvršenje, kao i činjenicu da je podnosilac svoje potraživanje iz izvršne isprave u međuvremenu ustupio uz naknadu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav zauzeo u predmetu Už- 4356/2014.
Polazeći od iznetog, Sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.
8. S obzirom na to da se osporeno drugostepeno rešenje zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, jedini mogući vid zadovoljenja za podnosioca zbog konstatovane povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, br. 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić