Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam i po godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 900 evra. Odbacuje deo žalbe protiv presude Vrhovnog kasacionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. J . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. januara 202 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1696/15 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. J . iz Novog Sada je , 16. jula 2018. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1696/15, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 954/16 od 29. marta 2018. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. st. 1, 3. i 4. Ustava, te povrede načela iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konven ciju i prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije i člana 1. Prot okola 1 uz Evropsku konvenciju.

Kako su označena načela i prava garantovana Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i njenim protokolima (izuzev prava iz člana 13. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju) utvrđena i odgovarajućim označenim odredbama Ustava, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u radnom sporu trajao osam godina, čime je podnosi teljki učinjena povre da prav a na suđenje u razumnom roku ; da je proizvoljan stav Vrhovnog kasacionog suda po kome je podnositeljka za povredu prava iz radnog odnosa saznala sa prijemom rešenja o naknadi plate, budući da tim aktom, kao ni kasnije donetim rešenjem o prestan ku prava na naknadu plate, nije odlučivano o njenom radnopravnom statusu; da podnositeljka ustavne žalbe tužbom nije tražila poništaj nekog akta, već utvrđenje da je u radnom odnosu, kao i da joj je radni odnos nezakonito prestao; da je Vrhovni kasacioni sud donošenjem osporene presude odstupio od svoje dugogodišnje prakse, prema kojoj podnošenje deklaratorne tužbe u radnom sporu nije vezano za rok; da se Vrhovni kasacioni sud držao svog stava i u predmetima sa identičnim činjeničnim i pravnim osnovom, u ko jima je tužba podneta istog dana kao i u slučaju podnositeljke ustavne žalbe; da su u dva istovetna slučaja tužioci uspeli sa tužbenim zahtevom pred nižestepenim sudovima, a kako tužena u tim predmetima nije podnosila revizije, tužioci su vraćeni na rad i priznata su im sva prava po osnovu rada; da je podnositeljka ustavne žalbe tako postala žrtva diskriminatorskog postupanja tužene, s obzirom na to da je vršen izbor u kojim će predmetima biti podn eta revizij a, a u kojima se to neće činiti.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosi teljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te iznosu od 6.000 evra zbog povrede ostalih ustavnih i konvencijskih prava/načela.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1696/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je , 28. septembra 20 10. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužen e Republike Srbije, radi utvrđenja da je tužilji 30. juna 2010. godine nezakonito prestao radni odnos u Višem prekršajnom sudu – Odeljenje u Novom Sadu , te da se tužena obaveže da je vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove. Predmet je zaveden pod brojem P1. 7820/10.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu predao sudu 8. februara 20 11. godine. Prvo ročišt e za glavnu raspravu održano je 19. maja 20 11. godine. Naredno ročište, koje je bilo zakazano za 1. novembar 2011. godine, nije održano zbog dojave da je u zgradi suda podmetnuta bomba . U periodu do prvog presuđenja, prvostepeni sud je zakazao još četiri ročišta za glavnu raspravu. Sva su održana. Izveden je doka z saslušanjem tužilje u svojstvu parničn e stran ke i izvršen uvid u određenu pismenu dokumentaciju (akti o sistematizaciji iz perioda kada je tužilji prestao mandat sudije za prekršaje , kao i perioda kada je ostvarivala pravo na naknadu plate). Vremenski intervali između ročišta kretali su se od dva do tri i po meseca. Glavna rasprava je zaključena 31. avgusta 201 2. godine.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 7820/10 od 31. avgusta 201 2. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celini. Ova presuda je parničnim stranakama otpravljena 28. septembra 2012. godine.

Zakonski zastupnik tužene je 8. oktobra 2012. godine podneo žalbu , na koju je tužilja odgovorila podneskom od 29. oktobra 2012. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Novom Sadu, kao nadležnom drugostepenom sudu, dostavljeni 3. decembra 2012. godine. Rešenjem Gž1. 3509/12 od 4. septembra 2013. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je 12. septembra 2013. godine vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 1629/13. Glavna rasprava je zakazana za 17. decembar 2013. godine. Nakon četiri održana ročišta, na kojima je izv eden dokaz saslušanjem dvoje svedoka, glavna rasprava je zaključena 9. aprila 2014. godine. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od mesec do mesec i po dana .

Osnovni sud u Novom Sadu je doneo presudu P1. 1629/13 od 9. aprila 2014. godine, koj om je tužbeni zahtev tužilje u celini usvojen. Ova presuda je parničnim strankama otpravljen a 12. maja 2014. godine.

Zakonski zastupnik tužene je 16. maja 2014. godine podneo žalbu, na koju je tužilja odgovorila podneskom od 5. juna 2014. godine. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1753/14 od 22. septembra 2014. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda. Drugostepeni postupak pred Apelacionom sudu u Novom Sadu trajao je četiri meseca.

Zakonski zastupnik tužene je 8. oktobra 2014. godine podneo reviziju, na koju je tužilja odgovorila podneskom od 14. novembra 2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev2. 1634/14 od 1. aprila 2015. godine, kojim je reviziju usvojio i ukinuo nižestepene presude, vrativši predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet se u Vrhovnom kasacionom sudu nalazio osam meseci.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 1696/15. Do narednog presuđenja održana su još dva ročišta za glavnu raspravu. Tužilja je podneskom od 28. septembra 2015. godine preinačila tužbu, tako što je , pored postojeć eg, istakla još i tužbeni zahtev za utvrđenje da je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme od 15. januara 2002. godine. Dokaznog postupka u ovom periodu nije bilo. Glavna rasprava je zaključena 4. novembra 201 5. godine, a odluka je javno objavljena šest dana kasnije.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1696/15 od 4. novembra 2015. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilje u celini . Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 11. decembra 2015. godine.

Zakonski zastupnik tužene je 18. decembra 2015. godine podneo žalbu, na koju je tužilja odgovorila podneskom od 30. decembra 2015. godine. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 115/16 od 11. februara 2016. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda. Drugostepeni postupak pred Apelacionim sudu u Novom Sadu trajao je nepuna dva meseca.

Po reviziji tužene od 28. marta 2016. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 954/16 od 29. marta 201 8. godine, kojom je revizija usvojena i nižestepene presude preinačene, tako što su tužbeni zahtevi tužilje u celini odbijeni kao neosnovani.

Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni početkom maja 2016. godine, a vraćeni prvostepenom sudu 2 1. maja 2018. godine. Osporena revizijska presuda je tužilji dostavljena 2 1. juna 2018. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je : da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.);

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 7820/10 od 31. avgusta 2012. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. septembra 20 10. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Novom Sadu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 954/16 od 29. marta 2018. godine, koja je podnositeljki ustavne žalbe dostavljena 21. juna 2018. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i šest meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud o njenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je tužbom zahtevana reintegracija u radni odnos.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da nema njenog doprinosa produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Činjenice da prilikom zakazivanja ročišta, naročito u periodu do prvog presuđenja, nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, pri čemu treba imati u vidu da je glavna rasprava po prijemu odgovora na tužbu i kasnije, po okončanju prvog žalbenog postupka , zakazana nakon tri mesec a, dok je jedan vremenski interval između ročišta iznosio čak pet i po meseci, te da je na 1 0 održanih ročišta za glavnu raspravu izveden samo dokaz saslušanjem troje lica, po oceni Ustavnog suda, ukazuju da prvostepeni sud nije postupao u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Kada je reč o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre podseća da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, proizvoljna i arbitrarna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, pa u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene revizijske presude, Ustavni sud je našao da su u nj oj izneti jasni i dovoljni razlozi za zauzet stav da je podnositeljk a ustavne žalbe tužb u u predmetnoj pravnoj stvari podne la po isteku roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09). To iz razloga što je za povredu prava, koja se , po njenim navodima, ogleda la u neprimenjivanju procedure iz člana 70. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 – Odluka US i 79/05 – dr. zakon) nakon što joj je istekao mandat sudije za prekršaje u tadašnjem Veću za prekršaje u Novom Sadu, saznala prijemom rešenja o naknadi plati od 27. januara 2010. godine, koje je doneto primenom člana 101. stav 2. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, broj 116/08). Ustavni sud nalazi da nema proizvoljnosti u iznetoj oceni Vrhovnog kasacionog suda, polazeći od toga da i sama podnositeljka ustavne žalbe ne spori da je njoj mandat sudije za prekršaje istekao 27. decembra 2009. godine, zbog čega nije mogla da se nađe među sudijama koje su imale pravo na naknadu plate, saglasno članu 101. stav 2. Zakona o sudijama. Dakle, iz činjenice da joj je utvrđeno pravo na naknadu plate, čime je svrstana u kategoriju sudija kojoj nije pripadala, što dodatno potvrđuje i Odluka Visokog saveta sudstva od 13. januara 2010. godine sa spiskom sudija za prekršaje koje nisu izabrane u skladu sa Zakonom sudijama, gde njeno ime nije navedeno, podnositeljka ustavne žalbe je, po shvatanju Suda, nesumnjivo mogla da zaključi da njen poslodavac nije primenio proceduru iz člana 70. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, na koji način joj je uskratio mogućnost da po isteku mandata bude raspoređena na radno mesto u istom organu koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima.

Ustavni sud smatra da na drugačiju ocenu ne utiče ukazivanje podnosi teljke ustavne žalbe da je Vrhovni kasacioni sud odstupio od svoje dobro ustanovljene prakse po kojoj podnošenje deklaratorne tužbe u radnom sporu nije vezano za rok. To iz razloga što je podnositeljka ustavne žalbe tužbom tražila da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos nakon isteka mandata sudije za prekršaje. Tek pred okončanje predmetne parnice, podnositeljka ustavne žalbe je postavila i tužbeni zahtev za utvrđenje da je u stalnom radnom odnosu kod tužene počev od 15. januara 2002. godine, što je trebalo da bude posledica eventualnog utvrđenja nezakonitosti prestanka njenog radnog odnosa , na koji način bi bio uspostav ljen kontinuitet sa radnim odnosom iz perioda pre isteka mandata. Dakle, kako tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa, u konkretnom slučaju, nije imao za cilj da se jedno faktičko stanje (u praksi je to najčešće obavljanje poslova bez zaključenog ugovora o radu) formalizuje donošenjem sudske presude, to se podnositeljka ustavne žalbe neosnovano poziva na pomenuti stav iz prakse Vrhovnog kasacionog suda, ukazujući da je bilo mesta njegovoj primeni na konkretan slučaj.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode kojima se osporava način na koji je Vrhovni kasacioni sud protumačio odredbe člana 70. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, imajući u vidu da je prethodno ocenio kao ustavnopravno prihvatljivu ocenu o neblagovremenosti tužbe.

Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije priložila odgovarajuće dokaze za iznetu tvrdnju, imajući u vidu da priložena ukidajuća rešenja Vrhovnog kasacionog suda ne predstavljaju odluke kojima je konačno odlučeno o zahtevima parničnih stranaka. Pored navedenog, Vrhovni kasacioni sud se u tim rešenjima uopšte nije bavio pitanjem blagovremenosti podnetih tužbi, već samo ocenom nižestepenih sudova prema kojoj su te tužbe bile nedozvoljene (zato što jedna od tužilja nije koristila pravni put za zaštitu svojih prava, koji je bio propisan odgovarajućim odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima, dok su u drugom slučaju nižestepeni sudov i izneli zaključak da tužilja traži utvrđenje činjenice ).

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Tvrdnja da je podnositeljka ustavne žalbe diskriminisana time što tužena u određenim predmetima nije podnosila revizije, na koji način je tužiocima u tim predmetima omogućeno da budu vraćeni na rad, Ustavni sud smatra ratione materiae nespojivim sa garancijom iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i načelom zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj kada je osporeni akt u pitanju .

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na rad iz člana 60. st. 1, 2. i 3. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovih prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje , o čemu najbolje svedoči to što u okviru argumentacije za povredu tih prava pretežno ukazuje na to kakvu je i koliku štetu pretrpela neusvajanjem tužbenih zahteva.

Kada je reč o pravu na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka ustavne žalbe samo formalno pozvala na povredu ovog prava, ne iznoseći razloge kojima argumentuje takvu svoju tvrdnju.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti