Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda zbog proizvoljne primene procesnog prava prilikom odbijanja zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik S uda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . J . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. J . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 257/2016 od 11. februara 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 257/2016 od 11. februara 2016. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g. 140/15 od 29. decembra 201 5. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda R4 g. 140/15 od 25. januara 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. J . iz Leskovca je , 9. novembra 2016. godine, preko punomoćnika I. P . S . i G . P . Đ , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 257/2016 od 11. februara 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporenim drugostepenim rešenjem potvrđeno prvostepeno rešenje u delu u kome je odbijen kao neosnovan njen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena u predmetn om vanparničnom postupku. Ističe da su Apelacioni sud u Nišu i Vrhovni kasacioni sud pogrešno ocenili da je neuredan zahtev za naknadu nematerijalne štete koji je podnositeljka inicijalno postavila u ustavnoj žalbi podnetoj 21. maja 2012. godine i koja je kasnije tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, previđajući da je podnositeljka u podnesku upućenom Ustavnom sudu 3. jula 2013. godine opredelila visinu te naknade. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i dosudi joj troškove za sastavljanje ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

B. J , ovde podnositeljka ustavne žalbe, izjavila je 21 . maja 201 2. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, pored ostalog, i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5184/10, tražeći da joj se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už- 4120/2012.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 3. jula 2013. godine tražila da joj se na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi iznos od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Ustavni sud je 23. maja 2014. godine ustupio predmet Apelacionom sudu u Nišu, imajući u vidu da navedeni parnični postupak još uvek nije bio okončan na dan početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine, kojim je kao posebno pravno sredstvo predviđen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Apelacioni sud u Nišu je 29. decembra 2015. godine doneo rešenje R4 g. 97/15, kojim je: u stavu prvom izreke usvojio zahtev predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrdio da joj je u navedenom parničnom postupku povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke odbio zahtev predlagača za naknadu nematerijalne štete. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja je navedeno da predlagač zahtevom nije opredelila visinu naknade nematerijalne štete koju je tražila zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Apelacioni sud u Nišu je 25. januara 2016. godine doneo rešenje R4 g. 140/15 o ispravci navedenog rešenja, imajući u vidu da je prilikom pisanja rešenja došlo do očigledne greške u označavanju broja predmeta.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 257/2016 od 11. februara 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje u delu u kome je odbijen zahtev predlagača za naknadu nematerijalne štete. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da sud o zahtevima za naknadu nematerijalne štete odlučuje na osnovu člana 8v Zakona o uređenju sudova shodnom primenom Zakona o vanparničnom postupku, koji u članu 30. upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku; da stoga ovaj zahtev mora da sadrži određen zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih potraži vanja da bi se o njemu odlučivalo; da predlagač u konkretnom slučaju nije opredelila visinu naknade nematerijalne štete koju je tražila.

4. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na to da je osporenim rešenjem Rž g. 257/2016 od 11. februara 2016. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom čl ana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je sud poslednje instance proizvoljno primenio procesno pravo na nj enu štetu, pogrešno o cenjujući da je neopredeljen njen zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnositeljka ustavne žalbe posebno insistira na tome da je podneskom od 3. jula 2013. godine, u vreme kada je za odlučivanje o navedenom zahtevu još bio nadležan da odlučuje Ustavni sud, opredelila visinu naknade nematerijalne štete koju je tražila zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da se pitanjem opredeljenosti zahteva za naknadu nematerijalne štete bavio u Odluci Už-1921/2015 od 19. jula 2017. godine i da je u tom ustavnosudskom predmetu izneo sledeće pravne ocene koje su bitne za odlučivanje i u ovoj ustavnopravnoj stvari: da su sudovi koji su odlučivali o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a koji je sadržao i zahtev za naknadu nematerijalne štete, zanemarili činjenicu da je takav zahtev inicijalno postavljen u ustavnoj žalbi koja je podneta Ustavnom sudu i koja je nakon početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku; da je stoga trebalo da postupajući sudovi urednost zahteva za naknadu nematerijalne štete sagledaju sa stanovišta propisa kojima je uređen postupak po ustavnoj žalbi, odnosno odredaba Zakona o Ustavnom sudu i Poslovnika o radu Ustavnog suda; da je Ustavni sud u okviru svoje dobro ustavnovljene prakse, koja je dostupna na veb-sajtu Suda ( www.ustavni.sud.rs), kod ocene procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi koja sadrži zahtev za naknadu štete insistirao samo na tome da takav zahtev bude postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, te da se u takvom slučaju smatralo da su ispunjene procesne pretpostavke da se odluči o zahtevu za naknadu štete; da Ustavni sud, saglasno odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ne odbacuje podneske kojima se pokreće postupak pred njim i onda kada isti ne sadrži podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje, već podnosiocu daju mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni; da Ustavni sud u okviru svog postupanja kada je reč o uređenju nedostatnih podnesaka nije pravio razliku između podnosilaca koji se neposredno obraćaju Sudu i onih koji to čine preko punomoćnika iz reda advokata; da je podnosilac prilikom podnošenja ustavne žalbe imao legitimno očekivanje da se po zahtevu za naknadu nematerijalne štete može postupati, u smislu dobro ustavnovljene prakse Ustavnog suda, te da će podnosiocu, čak i u slučaju da Sud u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe oceni da zahtev sadrži određeni nedostatak, biti omogućeno da taj nedostatak otkloni; da podnosilac ustavne žalbe nije mogao trpeti štetne posledice prebacivanja nadležnosti za odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku (u postupku koji još uvek nije okončan) sa Ustavnog suda na redovne sudove, kao i zbog procesnih zahteva koje su redovni sudovi ustanovili postupajući po zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, upravo zbog činjenice da je podnosilac postavljanjem zahteva za naknadu nematerijalne štete istovremeno sa ustavnom žalbom imao legitimno očekivanje da će organ kome se obraća (Ustavni sud), u smislu svoje dobro ustavnovljene prakse, po takvom zahtevu i da postupi.

Polazeći od iznetih razloga, a imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe podneskom od 3. jula 2013. godine precizirala visinu naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 257/2016 od 11. februara 2016. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 257/2016 od 11. februara 2016. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava drugog izreke rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g. 140/15 od 2 9. decembra 201 5. godine, koje je koje je ispravljeno rešenjem istog suda od 25. januara 2016. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će žalba podnositeljke ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36 . stav 1. Ustava.

U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

5. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.