Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. R, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 564/08 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. R . iz Beograda izjavila je Ustavnom sudu, 18. decembra 2015. godine, preko punomoćnika Z. T, advo kata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 564/08, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3998/13 od 1. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak neprimereno dugo trajao, ukazujući da je postupak po žalbi neopravdano trajao četiri godine i sedam meseci, čemu ona nije doprinela. U odnosu na osporenu presudu podnositeljka je istakla da je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude navela da je opštinski sud pogrešno primenio materijalno pravo jer nije imao u vidu odredbu člana 120. Zakona o srednjoj školi, ali da je Apelacioni sud u Beogradu u vezi sa tim navodom žalbe samo izneo stav da se , u konkretnom slučaju , ta odredba ne može primeniti, jer je podnositeljka u radnom odnosu i obavlja obrazovno-vaspitnu delatnost kod tužene, ne dajući jasne i prihvatljive razloge zbog čega odbija žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1225/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 10. oktobra 2008. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene V. a, njenog poslodavca, kojom je tražila da se poništi rešenje direktora tužene o strukturi četrdesetočasovne radne nedelje za školsku 2008/2009 godinu od 4. septembra 2008. godine, kao i zaključak Školskog odbora tužene od 23. septembra 2008. godine. Tužilja je podneskom od 2. decembra 2008. godine preinačila tužbu, tako što je, pored postojećeg zahteva, tražila da se ponište i rešenj a direktora tužene od 24. oktobra 2008. godine i Školskog odbora tužene od 13. novembra 2008. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 564/08.

Prvi opštinski sud u Beogradu, nakon pet održanih ročišta, na kojima je izvršio uvid u određenu dokumentaciju, je 16. septembra 2009. godine zaključio raspravu i doneo presudu kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je tužilja, do donošenja spornog rešenja od 4. septembra 2008. godine bila zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme sa punim fondom časova u radnoj nedelji, a da je navedenim rešenjem tužene tužilji utvrđeno da ima status zaposlenog na neodređeno vreme sa nepunim radnim vremenom (50%). Takođe je utvrđeno da je tužilja protiv ovog rešenja izjavila prigovor, kao i da je spornim aktom od 23. septembra 2008. godine tužena zaključila da neće odlučivati o prigovoru tužilje izjavljenom protiv rešenja od 4. septembra 2008. godine, jer će o tom prigovoru odlučivati prosvetna inspekcija, budući da je tužilja izjavila prigovor i tom organu. Dalje je utvrđeno da je spornim rešenjem tužene od 24. oktobra 2008. godine tužilji utvrđen status zaposlene sa 80% radnog vremena za školsku 2008/2009 godinu, počev od 1. novembra 2008. godine. Protiv ovog rešenja, kako je utvrđeno, tužilja je izjavila prigovor, koji je, spornim rešenjem tužene od 13. novembra 2008. godine, odbijen kao neosnovan. Utvrđeno je i da je tužena donela sva navedena rešenja nakon što su u 2007. godini doneta dva pravilnika o vrsti i obrazovanju nastavnika u stručnim školama koje ostvaruju nastavni plan i program ogleda za obrazovni profil avio tehničar, odnosno mehaničar za transportne sisteme aerodroma (objavljeni u „Službenom glasniku RS – Prosvetni glasnik “), kojima je određeno da nastavu iz predmeta za te profile mogu da izvode samo nastavnici sa stručnom spremom diplomirani inženjer mašinstva, a da je tužilja diplomirani mehaničar sa završenim Prirodno matematičkim fakultetom.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te odredbe člana 125. stav 2. člana 126. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja iz 2003. godine, koji je bio na snazi u vreme donošenja spornih rešenja, prvostepeni sud je ocenio da nije osnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju prvostepene presude navedeno je da je odredbom člana 125. stav 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja iz 2003. godine bilo propisano da strukturu i raspored obaveze nastavnika u okviru radne nedelje utvrđuje škola, dok je odredbom člana 126. stav 1. tog zakona bilo propisano da direktor škole, rešenjem svake školske godine , nastavniku utvrđuje status u pogledu rada sa punim ili nepunim radnim vremenom, a na osnovu programa obrazovanja i vaspitanja, godišnjeg programa rada i podele časova.

Protiv prvostepene presude tužilja je 9. februara 2010. godine izjavila žalbu, te su spisi predmeta dostavljeni 23. aprila 2010. godine drugostepenom sudu. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4857/10 od 10. maja 2012. godine vraćeni su nerazmotreni spisi Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, radi dopune postupka, budući da nije mogao da utvrdi da li je blagovremen odgovor tuženog na žalbu tužilje, jer u spisima predmeta nije bilo dokaza o tome kada je žalba tužene dostavljena tuženoj na odgovor.

Nakon vraćanja spisa predmeta, Prvi osnovni sud u Beogradu je 26. septembra 2012. godine doneo rešenje P1. 1225/10, kojim je ispravio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 564/08 od 16. septembra 2009. godine, tako da se reči: „na ročištu za glavnu raspravu“ zamenjuju rečima: „po ročištu za glavnu raspravu“ , i utvrdio datum kada je tuženi primio žalbu tužilje, posle čega je spise predmeta ponovo dostavio Apelacionom sudu u Beogradu 11. jun a 2013. godine .

Osporenom presudom Gž1. 3998/13 od 1. oktobra 2015. godine Apelacioni sud u Beogradu odbio je kao neosnovanu žalbu tužilje, te je potvrdio ožalbenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 564/08 od 16. septembra 2009. godine, ispravljenu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1225/10 od 26. septembra 2012. godine, ocenjujući da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio merodavno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje, u bitnom, prihvata i drugostepeni sud. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da nisu osnovani navodi žalbe tužilje kojima se ukazuje da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 120. stav 1. Zakona o srednjoj školi, koji je bio na snazi u vreme kada su doneta sporna rešenja, a kojom je bilo propisano da nastavnik koji je po propisima koji su važili do stupanja na snagu tog zakona, odnosno do 2. avgusta 1992. godine, ispunjavao uslove u pogledu stepena i vrste stručne spreme može i dalje da obavlja obrazovno-vaspitni rad u školi. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju osporene presude, jer je tužilja i dalje u radnom odnosu kod tužene i obavlja obrazovno-vaspitni rad, a navedena odredba, kao ni odredba bilo kog zakona ne garantuje ili utvrđuje prednost tužilje u odnosu na ostale zaposlene, niti joj garantuje pravo na pun fond časova, ukazujući da je određivanje fonda časova u nadležnosti direktora, a u skladu sa odredbom člana 126. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe sudu 10. oktobra 2008. godine, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 1. oktobra 2015. godine, trajao sedam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, na šta ukazuje i činjenica da je postupak po žalbi trajao više od pet i po godina. Naime, drugostepenom sudu je bilo potrebno dve godine da donese rešenje o vraćanju spisa predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, a potom još skoro dve godine i četiri mesec a radi donošenja meritorne odluke, kojom je potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući razloge za odluku o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva tužilje date u toj presudi. Takođe, usled propusta prvostepenog suda, vođen je i dodatni postupak radi utvrđivanja blagovremenosti odgovora tuženog na žalbu tužilje, koji je trajao godinu dana.

Ustavni sud je ocenio i da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen, kao i da je podnositeljka imala interes da se taj postupak efikasno okonča, a da svojim ponašanjem nije doprinela navedenoj dužini trajanja postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim postupanjem suda u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka ustavne žalbe povredu označenog prava, u suštini, obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava , te nedostacima u obrazloženju osporene presude.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u ustavnoj žalbi ne pruža pravno utemeljene razloge koji mogu da ukažu na to da je parnični sud proizvoljno primenio pravo, ili da je na takav način postupano, niti da ima propusta u obrazloženju sudske odluke koji mogu dovesti do povrede prava na pravično suđenje . Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud dao jasno i logično obrazloženje za zauzet stav o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnih propisa – Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine i odgovarajućih pravilnika za obavljanje nastave kod tužene iz 2007. godine, kojim je odgovoreno na sva bitna pitanja koja se postavljaju i u ustavnoj žalbi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom parnični sud utvrdio da je sporna rešenja, što se ne spori ni ustavnom žalbom, doneo nadležni organ tužne i da su ista doneta usled toga što podnositeljka, nakon promene odgovarajućih pravilnika, više nije ispunjavala uslove za izvođenje nastave iz pojedinih predmeta iz kojih je do tada izvodila nastavu. Ista ocena Ustavnog sud odnosi se i na stav parničnog suda, kojim je odgovoreno na bitan navod žalbe podnositeljke, da bi se odredba člana 120. Zakona o srednjoj školi iz 1992. godine mogla primeniti samo u situaciji kada usled promene uslova u pogledu stepena i vrste stručne spreme nastavnik više ne bi mogao da obavlja obrazovno-vaspitni rad u školi, te da, budući da je podnositeljka nastavila da radi kod tužene i da obavlja ovu delatnost , nema mesta primeni navedene odredbe u konkretnom slučaju .

S obzirom na izneto, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju i postupanju parničnog suda, Ustavni sud je, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. S toga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.