Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku pred MUP-om koji je trajao preko osam godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. B . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. B . i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Užicu Ipv (I). 73/17 od 29. avgusta 2017. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo, iz člana 36. stav 2 . Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Užicu Ipv (I). 73/17 od 29. avgusta 2017. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o prigovoru p odnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv zaključka javnog izvršitelja A. P . iz Užica I I. 8/2016 od 19. jula 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. B . iz Užica je , 6. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika M . T . i I . T, advokata iz Užice, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Užicu Ipv (I). 73/17 od 29. avgusta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe se pozvala na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred javnim izvršiteljem A. P . iz Užica u predmetu Ii. 8/ 2016.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je osporenim drugostepenim rešenjem odbačen kao nedozvoljen njen prigovor izjavljen protiv prvostepenog zaključka javnog izvršitelja kojim je obustavljen izvršni postupak u kome je podnositeljka imala svojstvo izvršnog poverioca. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je navedenim zaključkom odlučivano o njenim pravima i da je ona, u smislu člana 36. stav 2. Ustava, imala pravo da podnese odgovarajuće pravno sredstvo protiv tog akta. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke i naknadi joj troškove sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 31. jula 2015. godine podnela Osnovnom sudu u Užicu zahtev za plaćanje sudskih penala protiv dužnika M.M, ističući da dužnik nije ispunio svoju nenovčanu obavezu utvrđenu pravnosnažnom i izvršnom presudom istog suda P. 1536/11 od 20. novembra 2013. godine i tražeći da ga sud obaveže da za svaki dan zadocnjenja u ispunjenju obaveze plati iznos od 15.000,00 dinara po danu.

Osnovni sud u Užicu je rešenjem Ii. 216/15 od 6. avgusta 2015. godine usvojio zahtev za plaćanje sudskih penala.

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 11. januara 2016. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Užicu protiv izvršnog dužnika M.M, a na osnovu navedenog rešenja kojim je dužnik obavezan da plati sudske penale.

Osnovni sud u Užicu je rešenjem Ii. 6/16 od 13. januara 2016. godine usvojio navedeni predlog.

Izvršni poverilac je 19. januara 2016. godine podnela predlog za sprovođenje izvršenja javnom izvršitelju A . P . iz U žica, tražeći da se izvršenje sprovede na nepokretnostima izvršnog dužnika.

Javni izvršitelj A. P . iz Užica je 7. aprila 2017. godine donela zaključak o sprovođenju izvršenja I I . 8/2016, dok je zaključkom I I . 8/2016 od 10. aprila 2017. godine zakazana prva javna prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika za 15. maj 2017. godine.

Prva javna prodaja nepokretnosti zakazana za 15. maj 2017. godine je protekla bez uspeha, imajući u vidu da nije bilo zainteresovanih kupaca.

Javni izvršitelj A. P . iz Užica je 12. jula 2017. godine donela zaključak I I. 8/2016, kojim je odredila da će se druga javna prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika održati 15. avgusta 2017. godine.

Pomenuti javni izvršitelj je 19. jula 2017. godine donela zaključak I I. 8/2016, kojim je obustavila ovaj izvršni postupak i ukinula sve sprovedene radnje, nalazeći da se rešenje Osnovnog suda u U žicu Ii. 216/15 od 6. avgusta 2015. godine ne može smatrati rešenjem kojim je odlučeno o zahtevu izvršnog poverioca za plaćanje sudskih penala, pa da se na osnovu takvog rešenja ne može ni pokrenuti postupak prinudnog izvršenja.

Izvršni poverilac je 2. avgusta 2017. godine podnela prigovor protiv navedenog zaključka.

Osnovni sud u Užicu je 29. avgusta 2017. godine doneo osporeno rešenje Ipv (I). 73/17, kojim je odbacio kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odredbama člana 39. Zakona o izvršnom postupku iz 2011. godine predviđeno da je prigovor pravni lek koji se može koristiti u postupku izvršenja i obezbeđenja, pa da protiv zaključka nije dozvoljen pravni lek, osim ako ovim zakonom nije drugačije propisano; da je pobijanim zaključkom obustavljen izvršni postupak i da navedeni procesni zakon ne predviđa da se protiv zaključka donetog u ovoj procesnoj situaciji može izjaviti prigovor, zbog čega je sud odlučio kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji se primenjivao u predmetnom izvršnom postupku, bilo je propisano: da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor i da protiv zaključka nije dozvoljen pravni lek, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 39. st. 1. i 7. ); da o zahtevu izvršnog poverioca da sud obaveže izvršnog dužnika nenovčane obaveze utvrđene pravnosnažnom sudskom odlukom na plaćanje sudskih penala predviđenih pravilima obligacionog prava, odlučuje sud u izvršnom postupku, te da se na postupak o zahtevu za plaćanje sudskih penala primenjuju pravila o hitnosti izvršnog postupka (član 52. st. 1. i 3.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.) .

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odred bom člana 36. stav 2. Ustava zasniva na činjenici da je Osnovni sud u Užicu lišio podnositeljku prava da se ispita zakonitost prvostepenog zaključka javnog izvršitelja kojim je obustavljeno prinudno izvršenje, pogrešno ocenjujući da je nedozvoljen njen prigovor. U konkretnom slučaju, izvršni sud se u obrazloženju osporenog rešenja Ipv (I). 73/17 od 29. avgusta 2017. godine pozvao na odredbu člana 39. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, kojom je bilo predviđeno da protiv zaključka donetog u postupku izvršenja nije dozvoljen prigovor, osim ako ovim zakonom nije drugačije propisano. U tom smislu, Osnovni sud u Užicu je našao da navedeni procesni zakon nije predvideo mogućnost izjavljivanja prigovora protiv zaključka o obustavljanju izvršnog postupka, pa je odbacio prigovor koji je izjavila podnositeljka ustavne žalbe.

U postupku odlučivanja o osnovanosti ustavne žalbe, pred Ustavni sud se pre svega postavilo pitanje karaktera zaključka javnog izvršitelja A. P . iz Užica I I. 8/2016 od 19. jula 2017. godine i da li je u predmetnom izvršnom postupku bio dozvoljen prigovor podnositeljke protiv akta kojim je obustavljen postupak prinudnog izvršenja. U konkretnom slučaju, zaključak (koji je pobijan prigovorom) je donet u izvršnom postupku u kome je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo izvršnog poverioca, a tim aktom je obustavljen izvršni postupak, zato što je postupajući javni izvršitelj ocenio da se rešenje Osnovnog suda u Užicu Ii. 216/15 od 6. avgusta 2015. godine, po svojoj formi, ne može smatrati podobnim za pokretanje ovog izvršnog postupka. Pri tome, javni izvršitelj A. P . iz Užica je u pouci o pravnom leku navela da je protiv zaključka dozvoljeno izjaviti prigovor.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da je obustavljanje izvršenja u skladu sa odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine predstavljalo jedan od načina okončanja izvršnog postupka, Ustavni sud je konstatovao da je navedenim zaključkom sa jedne strane odlučeno o građanskom pravu podnositeljke ustavne žalbe, a sa druge strane i o građanskoj obavezi izvršnog dužnika, tj. o pravima i obavezama stranaka u izvršnom postupku koji su imovinskog karaktera. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da u postupku prinudnog izvršenja sud odlučuje zaključkom ili rešenjem, pri čemu Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine nije bio regulisao kako formu akta kojim se postupak obustavlja, tako ni pitanje da li je bio dozvoljen prigovor protiv akta kojim se postupak na taj način okončava. Imajući u vidu ovu prazninu i karakter pobijanog zaključka, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radi o aktu javnog izvršitelja protiv koga je bilo dozvoljeno izjaviti prigovor. Na ovakav pravni zaključak upućuje i odredba člana 36. stav 2. Ustava, kojom se svakom jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Dakle, Ustavni sud nalazi da se protiv zaključka o obustavljanju izvršnog postupka mogao podneti prigovor, jer suprotno stanovište za posledicu ima povredu Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo protiv odluka kojima je odlučeno o nečijem građanskom pravu ili obavezi.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Užicu Ipv (I). 73/17 od 29. avgusta 2017. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravno sredstvo mogu otkloniti poništajem rešenja Osnovnog suda u Užicu Ipv (I). 73/17 od 29. avgusta 2017. godine, kako bi navedeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv zaključka javnog izvršitelja A. P . iz Užica I I. 8/2016 od 19. jula 2017. godine, pa je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je Ustavni sud u ovoj ustavnopravnoj stvari utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, to se nije upuštao u razmatranje da li je osporenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnositeljka poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju osporava dužina trajanja postupka po zahtevu podnositeljke za plaćanje sudskih penala zbog kašnjenja dužnika u ispunjenju nenovčane obaveze utvrđene pravnosnažnom sudskom odlukom i izvršnog postupka u kome je podnositeljka tražila prinudnu naplatu tih penala. Imajući u vidu da je postupak za plaćanje sudskih penala bio regulisan odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji je bio predvideo da su se na ovaj sui generis postupak primenjivala pravila o hitnosti izvršnog postupka, Ustavni sud je ocenio da ova postupka treba posmatrati kao jedinstvenu celinu prilikom donošenja ocene o razumnosti dužine njihovog trajanja. U navedenom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak za plaćanje sudskih penala pokrenut 31. jula 2015. godine, te da je izvršni postupak koji je kasnije usledio pravnosnažno okončan donošenjem osporenog rešenja Osnovnog suda u Užicu Ipv (I). 73/17 od 29. avgusta 2017. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da se iz same činjenice da je javni izvršitelj A. P . iz Užica odlučila o predlogu podnositeljke ustavne žalbe za sprovođenje izvršenja tek nakon jedne godine i tri meseca od dana njegovog podnošenja, ne može izvesti automatski zaključak da je u ovom postupku došlo do povrede prava podnositeljke zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Osnovni sud u Užicu u zakonom propisanom roku odlučio o predlogu podnositeljke ustavne žalbe za plaćanje sudskih penala, odnosno o predlogu za izvršenje i da je postupajući javni izvršitelj u periodu od donošenja zaključka o sprovođenju izvršenja do donošenja zaključka o obustavljanju postupka pravovremeno preduzimala radnje u cilju realizacije potraživanja podnositeljke na nepokretnosti izvršnog dužnika, te da su ovaj posebni građansko – sudski postupak i izvršni postupak okončani za dve godine, Ustavni sud je ocenio da se toliko trajanje ovih postupaka, posmatrajući ih kao jednu celinu, ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga Ustavni sud nalazi da su očigledno neosnovane tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe da je u predmetnom izvršnom postupku povređeno njeno pravo na imovinu, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na suđenje u razumnom roku. Kako je Sud prethodno zaključio da su očigledno neosnovane tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku, to nema mesta ni tvrdnji podnositeljke o povredi prava zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Pored toga, Ustavni sud dodatno ukazuje da država ne odgovara za namirenje potraživanja u izvršnom postupku koji se vodi protiv fizičkog lica, a kao što je reč u konkretnom slučaju.

Na kraju, Ustavni sud je konstatovao da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se obrazložila tvrdnja podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo u predmetnom izvršnom postupku. Formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, a bez navođenja konkretnih razloga za takve tvrdnje, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti