Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je delimično usvojio ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u delu koji se odnosi na imovinskopravni zahtev. Podnosiocu je dosuđena naknada štete, dok je ostatak žalbe odbačen kao nedopušten.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . B . iz P, opština Mionica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1544/10, a kasnije pred Osnovnim sudom u Mionici u predmetu K. 71/13, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz P , opština Mionica podneo je Ustavnom sudu, 17. decembra 20 15. godine, preko punomoćnika S . Ć, advokata iz Mionice , ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Mionici K. 71/13 od 8. maja 2015. godine i presude Višeg suda u Valjevu Kž.1. 200/15 od 31. avgusta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčen ih č l. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1544/10, a kasnije pred Osnovnim sudom u Mionici u predmetu K. 71/13.

Podnosilac izjavljuj e ustavnu žalbu kao lic e koj e je u osporenom krivičnom postupku, ima lo svojstvo oštećenog kao tužioca .

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je „krivični postupak tekao tako što glavni pretresi uopšte nisu zakazivani, jednostavno sudija N.M. nije postupao, a kada je drugi postupajući sudija zakazivao glavne pretrese , okrivljena je bila nedostupna sudu“; da se „kritični događaj desio u 2005. godine, a postupak je okončan tek u 2015. godine“; da je „nezakonita i nelogična presuda i Osnovnog suda u Mionici i Višeg suda u Valjevu, te da je suprotna svim važećim zakonima i zdravoj logici“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i pravo na naknadu nematerijalne štete .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta K. 71/13 Osnovnog suda u Mionici i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Oštećeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. septembra 2008. godine krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužiocu u Mionici protiv okrivljene S.N, zbog krivičnog dela lažnog prijavljivanja iz člana 334. stav 1. i krivičnog dela davanja lažnog iskaza iz člana 335. stav 2. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09).

Aktom Opštinskog javnog tužilaštva u Mionici Kt. 133/08 od 25. decembra 2008. godine obavešten je M. B . da je isto tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu, te da može da preduzme krivično gonjenje protiv okrivljene S.N. u roku od osam dana od dana prijema ovog obaveštenja.

Oštećeni kao tužilac je 5. januara 2009. godine podneo optužnicu Opštinskom sudu u Mionici protiv okrivljene S.N, zbog krivičnog dela lažno prijavljivanje iz člana 334. st. 1. i 2. i krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. st. 1, 3. i 4. Krivičnog zakonika. U optužnici je istakao imovinskopravni zahtev.

Opštinski sud u Mionici je aktom K. 12/09 od 10. marta 2009. godine vratio optužnicu Miroslavu Božoviću, kako bi u roku od tri dana od dana prijema akta otklonio nedostatke podnete optužnice.

Supsidijarni tužilac je 16. marta 2009. godine uredio optužnicu podnetu 5. januara 2009. godine, te je okrivljenoj S.N. stavio na teret krivično delo lažnog prijavljivanja iz člana 205. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) i krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 206. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Okrivljena S.N. je 10. aprila 2009. godine izjavila prigovor Opštinskom sudu u Mionici protiv optužnice supsidijarnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Rešenjem Opštinskog suda u Mionici Kv. 13/09 od 21. aprila 2009. godine, stavom prvim izreke, odlučeno je da nema mesta optužbi protiv S.N, zbog krivičnog dela lažno prijavljivanje iz člana 205. stav 1. Krivičnog zakona, te je postupak u odnosu na ovo krivično delo obustavljen, dok je stavom dva izreke odbijen kao neosnovan prigovor S.N. izjavljen protiv dela optužnice kojim je okrivljenoj stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 206. stav 3. Krivičnog zakonika.

Aktom Opštinskog suda u Mionici K. 12/09 od 11. maja 2009. godine obaveštena je Policijska stanica u Mionici - Odeljenje za putne isprave da je potrebno da se okrivljenoj oduzme ranije izdata putna isprava.

Nakon izmene u organizaciji sudova, postupak je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Valjevu, u kome je formiran predmet K. 1544/10.

Glavni pretres u predmetu K. 1544/10 Osnovnog suda u Valjevu od 4. aprila 2011. godine nije održan, a okrivljenoj i supsidijarnom tužiocu je uručeno rešenje Opštinskog suda u Mionici Kv. 13/09 od 21. aprila 2009. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2 1567/11 od 12. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Mionici Kv. 13/09 od 21. aprila 2009. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu K. 1544/10 od 9. januara 2013. godine odlučeno je da se sprovedu određene istražne radnje taksativno nabrojane u rešenju.

Aktom Osnovnog suda u Valjevu Ki. 63/13 od 15. januara 2013. godine, vraćeni su spisi predmeta K. 1544/10 postupajućem sudiji uz napomenu da se više ne može, u smislu odredbe člana 439. Zakonika o krivičnom postupku, zahtevati sprovođenje istražnih radnji.

Nakon izmene u organizaciji sudova postupak je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Mionici, u kome je formiran predmet K. 71/13.

Do donošenja prvostepene presude, glavni pretres nije održan šest puta, dok je održan tri puta.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Mionici K. 71/13 od 8. maja 2015. godine okrivljena S.M. je oslobođena od optužbe da je izvršila krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Osporenom presudom Višeg suda u Valjevu Kž.1. 200/15 od 31. avgusta 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba supsidijarnog tužioca izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Mionici K. 71/13 od 8. maja 2015. godine, a pobijana presuda je potvrđena.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04 od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, i to od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imao svojstvo oštećenog kao tužioca , pri čemu je istakao imovinskopravni zahtev, te je Ustavni sud ocenio da je aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava.

5. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u ra zumnom roku iz člana 32. Ustava , Ustavni sud je, krećući se u okviru navoda i razloga ustavne žalbe, utvrdio da je podnosi lac istakao imovinskopravni zahtev 5. januara 2009. godine u optužnici koju je podneo Opštinskom sudu u Mionici, kao i da je krivični postupak pravnosnažno okončan 31. avgusta 2015. godine, iz čega sledi da je, u odnosu na podnosioca, trajao šest godina i sedam meseci.

6. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud konstatuje da je okrivljenoj bilo stavljeno na teret izvršenje dva krivičn a dela, od kojih je za krivično delo lažno prijavljivanje postupak pravnosnažno obustavljen, dok se osporeni krivični postupak vodio za krivično delo davanje lažnog iskaza, koje po svojoj pravnoj prirodi spada u složenija krivična dela, što je nužno zahteva lo i sprovođenje određenog dokaznog postupka radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja. Sve ovo nesporno je, po oceni Ustavnog suda, u određenoj meri objektivno uticalo na dužinu trajanja postupka.

Međutim, Ustavni sud je iz prethodno utvrđenih činjenica vezanih za tok krivičnog postupka konstatovao da je u više navrata postojala neopravdana neaktivnost postupajućeg suda (najpre , od 11. maja 2009. godine, kada je okrivljenoj oduzeta putna isprava do 12. maja 2011. godine, kada je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1567/11 odbijena žalba M. B, zatim od 12. maja 2011. godine do 9. januara 2013. godine, kao i od 15. januara 2013. godine do 20. marta 2015. godine, kada je održan prvi glavni pretres u ovom postupku) , kao i da je postupajući sud (Opštinski sud u Mionici i zatim Osnovni sud u Valjevu) doprinosio dužini postupka procesnim greškama (nedostavljanjem rešenja Opštinskog suda u Mionici Kv. 13/09 od 21. aprila 2009. godine okrivljenoj i supsidijarnom tužiocu, kao i određivanjem da se sprovedu pojedine istražne radnje, iako je to u tom procesnom trenutku nemoguće, odnosno suprotno relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku). Ustavni sud ukazuje da je u ovom postupku dva puta promenjem postupajući sudija, kao i da je predmet ustupljen na dalju na dležnost Osnovnom sudu u Mionici, koji je redovno zakazivao glavne pretrese od kojih je šest neodrž ano (tri usled štrajka advokata), a tri su održana.

Imajući u vidu obavezu suda da se stara da se postupak sprovede bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da su navedene neaktivnosti i neefikasnosti postupajućih sudova, doprinel e dužem trajanju krivičnog postupka, te da , stoga, ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se postavljala u konkretnom slučaju ne predstavljaju prihvatljivo opravdanje za šestogodišnje trajanje postupka u odnosu na podnosioc a, već ove okolnosti mogu biti od uticaja samo na odmeravanje visine naknade štete.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 1544/10, a kasnije pred Osnovnim sudom u Mionici u predmetu K. 71/13, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tač ke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno , sa jedne strane, dužinu trajanja krivičnog postupka, a sa druge strane složenost krivičnog postupka, te po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud ukazuje da se, polazeći od Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret. U tom smislu, jedino je sud nadležan da odluči da li ima mesta pokretanju krivičnog postupka, a ukoliko je postupak pokrenut – da odluči o krivičnoj optužbi protiv okrivljenog u pogledu postojanja krivičnog dela. Stoga se lice koje u krivičnom postupku ima položaj privatnog tužioca, oštećenog ili oštećenog koji ima svojstvo tužioca, ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija.

Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i procesni položaj podnosioca u krivičnom postupku u kome su donete osporen e presude Osnovnog suda u Mionici K. 71/13 od 8. maja 2015. godine i Višeg suda u Valjevu Kž.1. 200/15 od 31. avgusta 2015. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično su đenje iz člana 32. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud napominje da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u odnosu na istaknute povred e prava iz čl. 36. i 58. Ustava isključivo zasnivaj u na povredi prava iz člana 32. Ustava . S tim u vezi, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti