Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao preko sedam i po godina. Kao glavni razlog dugog trajanja navodi se neefikasnost sudova. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi DOO „S.“ Čačak , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 30. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba DOO „S.“ Čačak i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 70/16, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo DOO „S.“ Čačak na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. DOO „S.“ Čačak izjavilo je Ustavnom sudu, 20. avgusta 2020. godine, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Čačku P. 70/16 od 31. avgusta 2016. godine, dopunske presude Privrednog suda u Čačku P. 70/16 od 29. avgusta 2018. godine, rešenja Privrednog suda u Čačku P. 70/16 od 23. novembra 2016. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6669/18 od 9. jula 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 70/16 .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveo: da je u predmetnom parničnom postupku proizvoljno primenjeno procesno i materijalno pravo; da punomoćnik tužioca nije imao punomoćje potpisano od strane ovlašćenog lica za zastupanje tužioca; da nisu poštovana procesna prava podnosioca; da sud nije izveo sve dokaze potrebne za utvrđenje bitnih činjenica; da su osporeni akti neobrazloženi, jer ne sadrže razloge o bitnim činjenicama i relevantnim navodima podnosioca; da sud nije pravilno ocenio istaknuti prigovor zastarelosti; da takođe, podnosilac smatra da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku , jer je parnični postupak trajao osam godina , a da nije bilo njegovog doprinosa. U ustavnoj žalbi je istaknut i zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Privrednog suda u Čačku P. 70/16 (u daljem tekstu: Privredni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredno društvo „M.“ AD, Čačak podelo je 31. decembra 2012. godine Privrednom sudu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, radi isplate duga u iznosu od 67.560,13 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe pa do isplate. Predmet je zaveden pod brojem P. 403/12.

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 18. februara 2013. godine odgovorio na tužbu. Pripremno ročište je održano 13. marta 2013. godine i na tom ročištu je određen vremenski okvir od 12 meseci, u okviru kog će se održati deset ročišta, na kojima će se pribaviti spisi predmeta Privrednog suda, Prvog osnovnog suda u Beogradu i Osnovnog suda u Čačku, izvesti dokaz veštačenjem od strane određenih sudskih veštaka ekonomske i građevinske struke, saslušanje parničnih stranaka i svedoka. Parničnim strankama je naloženo da uplate predujam za izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomske i građevinske struke.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. april 2013. godine je odloženo , jer sudu nisu pristigli traženi spisi predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu i Osnovnog suda u Čačku. Iz istog razloga odloženo je i naredno ročište za glavnu raspravu zakazano za 15. maj 2013. godine. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. jun 2013. godine odloženo je na saglasan predlog parničnih stranaka, kako bi konkretizovali dogovor oko mirnog rešenja spora. Na saglasan predlog parničnih stranaka odloženo je i ročište od 21. avgusta 2013. godine.

Veštak ekonomsko-finansijske struke je 23. septembra 2013. godine dostavio Privrednom sudu nalaz i mišljenje.

Do kraja 2013. godine održana su dva ročišta na kojima su saslušani zakonski zastupnici parničnih stranaka i svedok, dok su dva ročišta odložena.

U toku 2014. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok je pet ročišta odloženo. Izveden je dokaz veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, koji je se više puta izjasnio na primedbe stranaka i dopunio nalaz. Na ročištu održanom 10. septembra 2014. godine sud je doneo rešenje o prekidu postupka radi određivanja novog vremenskog okvira i izvođenja predloženih dokaza, nakon čega je predmet dobio novi broj P. 199/14.

Tokom 2015. godine održano je šest ročišta, a tri su odložena. Podneskom od 15. aprila 2015. godine tuženi je izjavio protivtužbu protiv tužioca i privrednog društva “C .“ AD Čačak, kao drugotuženog, a radi utvrđenja ništavosti ugovora o preuzimanju i regulisanju načina izmirenja duga od 24. marta 2010. godine, kao i svih aneksa uz taj ugovor. Vrednost predmeta spora po protivtužbi određena je u iznosu od 321.184,20 evra.

Privredni sud je rešenjem donetim na ročištu održanom 13. maja 2015. godine odlučio da se ne dozvoljava zajedničko raspravljanje po protivtužbi. Podnesak tuženog od 15. aprila 2015. godine je izdvojen i po njemu je formiran novi predmet P. 140/15. Na ročištu održanom 12. novembra 2015. godine zaključena je glavna rasprava, nakon čega je doneto rešenje P. 199/14 od 12. novembra 2015. godine kojim je postupak prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 140/15 u kom se raspravlja o protivtužbi tuženog, čije rešenje predstavlja prethodno pitanje u ovom sporu.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 1431/16 od 11. marta 2016. godine ukinuto je rešenje Privrednog suda P. 199/14 od 12. novembra 2015. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak uz nalog da se spoji raspravljanje po tužbi i protivtužbi.

Nakon toga predmet je dobio broj P. 70/16 i u toku 2016. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušani zakonski zastupnici parničnih stranaka i svedok.

Na ročištu održanom 31. avgusta 2016. godine zaključena je glavna rasprava i istog dana doneta presuda P. 70/16 kojom je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je tuženi- protivtužilac tražio da se utvrdi da je apsolutno ništav ugovor o preuzimanju i regulisanju načina izmirenja duga od 24. marta 2010. godine ; u stavu drugom izreke us vojen je precizirani primarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi- protivtužilac obaveže da tužiocu na ime naknade štete zbog neispunjenja ugovora isplati iznos od 32.730,37 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 6. aprila 2015. godine pa do isplate ; u stavu trećem izreke delimično je odbijen kao neosnovan precizirani primarni tužbeni zahtev preko iznosa dosuđenog u stavu drugom izreke ; u stavu četvrtom izreke utvrđeno je da je tužila c-protivtuženi povukao tužbu za iznos preko preciziranog tužbenog zahteva, dok je u stavu petom tuženi- protivtužilac obavezan da snosi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tuženog-protivtužioca Privredni apelacioni sud je najpre doneo rešenje Pž. 7091/16 od 26. jula 2018. godine kojim su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka. Naime, drugostepeni sud je naveo da je potrebno doneti odluku o protivtužbenom zahtevu u celosti , jer presudom nije odlučeno o ništavosti aneksa osnovnog ugovora, kao i da u izreci presude nije jasno definisana visina preciziranog tužbenog zahteva koji je delimično odbijen, kao i iznos potraživanja preko preciziranog tužbenog zahteva u pogledu kog je tužilac-protivtuženi povukao tužbu.

Postupajući po nalogu drugostepenog suda, Privredni sud je doneo dopunsku presudu P. 70/16 od 29. avgusta 2018. godine kojom je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su apsolutno ništavi svi zaključeni aneksi uz ugovor o preuzimanju i regulisanju načina izmirenja duga od 24. marta 2010. godine. U stavu drugom izreke ispravljena je presuda P. 70/16 od 31. avgusta 2016. godine, odnosno četvrti stav izreke i to tako što je isti dopunjen tačnim navođenjem iznosa za koji se utvrđuje da je tužilac povukao tužbu.

Rešenjem P. 70/16 od 23. novembra 2016. godine Privredni sud je odbio kao neosnovan zahtev tuženog-protivtužioca za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka i odbacio njegov zahtev za donošenje rešenja o troškovima postupka usled povlačenja tužbe.

Postupajući po žalbama tuženog-protivtužioca Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 6669/18 od 9. jula 2020. godine kojom je odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio presudu Privrednog suda P. 70/16 od 31. avgusta 2016. godine, dopunsku presudu istog suda od 29. avgusta 2018. godine i rešenje o troškovima postupka od 23. novembra 2016. godine. Drugostepena presuda je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 21. jula 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čij u se povred u ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 31. decembra 2012. godine podnošenjem tužbe Privrednom sudu , a da je okončan 9. jula 2020. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao sedam i po godina, što prima facie može ukazati na to da nije okončan u razumnom roku.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio donekle složen, posebno ako se ima u vidu da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi i protivtužbi, te da je prvostepeni sud radi utvrđivanja činjeničnog stanja izvodio dokaze veštačenjima od strane veštaka ekonomske struke, ko i veštaka građevinske struke.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je podnosilac kao tuženi imao legitiman interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu postojanja i obi ma njegove obaveze prema tužiocu, kao i da se o njegovom protivtužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem neznatno doprineo odugovlačenju postupka , prilikom pokušaja mirnog rešenja spora i donošenja rešenja o prekidu postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenom govori i činjenica da prvostepeni sud nakon izjavljivanja protivtužbe nije dozvolio zajedničko raspravljanje, već je izdvojio protivtužbu i po njoj formirao novi predmet, da bi nakon toga prekinuo postupak po tužbi kako bi sačekao pravnosnažno okončanje postupka, po protivtužbi u kom e se rešavalo prethodno pitanje. Tek nakon donošenja rešenja drugostepenog suda kojim je ukinuto rešenje o prekidu postupka spojeno je raspravljanje po tužbi i protivtužbi. Pored toga, Privredni sud je u prvostepenoj presudi propustio da odluči o protivtužbenom zahtevu u celosti, što je za posledicu imalo vraćanje spisa predmeta od strane drugostepenog suda radi otklanjanja procesnih nepravilnosti i donošenje dopunske presude, zbog čega je nepotrebno produžen i žalbeni postupak.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se odr žalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, doprinos podnosioca ustavne žalbe, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, po predstavkama br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15,i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Privrednog suda u Čačku P. 70/16 od 31. avgusta 2016. godine, dopunska presuda Privrednog suda u Čačku P. 70/16 od 29. avgusta 2018. godine, rešenje Privrednog suda u Čačku P. 70/16 od 23. novembra 2016. godine i presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 6669/18 od 9. jula 2020. godine, Ustavni sud najpre ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Polazeći od toga da vrednost predmeta spora po protivtužbi prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (321.184,20 evra), Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno članu 485. Zakona o parničnom postupku, imao pravo da protiv ovog dela osporene drugo stepene presude izjavi reviziju.

Kako iz navoda ustavne žalbe, kao i spisa predmeta Privrednog suda P. 70/16 proizlazi da podnosilac ustavne žalbe nije izjavio reviziju protiv drugostepene presude u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o protivtužbi, Ustavni sud ocenjuje da on pre obraćanja Ustavnom sudu nije iscrpeo sva pravna sredstva za zaštitu prava u redovnom sudskom postupku.

Kada je u pitanju odluka o tužbenom zahtevu, kao i o troškovima postupka, a sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte , utvrdio da oni sadrže detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), i Zakona o parničnom postupku, na konkretan slučaj.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe vezanih za odbijanje njegovih dokaznih predloga, Ustavni sud ukazuje da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je zaključio da činjenično stanje utvrđeno na osnovu izvedenih dokaza jasno ukazuje na osnovanost tužbenog zahteva, sa čime se saglasio i drugostepeni sud.

Ustavni sud takođe ukazuje da zastupanje stranke od strane neovlašćenog lica može predstavljati povredu procesnih normi samo u odnosu na zastupanog, ali ne i u odnosu na drugu parničnu stranku.

Vezano za tvrdnju podnosioca da mu je zbog nerazmatranja određenih navoda povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da pomenuto pravo ne podrazumeva obavezu suda da pruži odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente, već na ključne navode, a što u konkretnom slučaju jeste ispunjeno ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne iskazuju kao relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, već da podnosilac, u suštini, od Ustavnog suda zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih ak ata.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog ili revizijskog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Što se tiče navodne povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti