Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog kršenja načela zabrane preinačenja na štetu (reformatio in peius) u odluci o troškovima, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od devet godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. D . iz Kleka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. D . i utvrđuje da je stavom prvim izreke presude Vrhovnog kasacinog suda Rev . 1129/14 od 22. aprila 2015. godine , u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav prvi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev . 1129/14 od 22. aprila 2015. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka i određuje da revizijski sud u tom delu ponovo odluči o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž . 2710/13 od 28. maja 201 4. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba D. D . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 1848/12.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. D . iz Kleka izjavi o je Ustavnom sudu, 18. decembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev . 1129/14 od 22. aprila 201 5. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2710/13 od 28. maja 2014. godine i presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1848/12 od 12. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je osporena presuda donet a.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi nav eo da r evizijski sud nije sakcionisao nezakonito suđenje i presuđenje učinjeno od strane nižestepenih sudova, te da se na obrazložene revizijske razloge paušalno i neargumentovano izjasnio. Takođe, ist akao je da je revizijski sud utvrđene činjenice u nižestepenom postupku grubo ignori sao, shodno čemu mu je dosudio manji iznos štete na ime dospele rente za izgubljenu radnu sposobnost od onog koji mu pripada, a materijalno pravo pogrešno primenio, na šta upućuje to što mu je visina štete utvrđ ena po cenama iz 2005. godine, a ne po cenama na dan presuđenja.

Podnosilac dalje navodi da je još grublja povreda prava na pravično suđenje učinjena revizijskom presudom u delu u kojem su mu dosuđeni troškov i spora (u iznosu od 184.190,00 dinara). Ovo iz razloga što mu je d rugostepeni sud, delimično preinačujući prvostepenu presudu tako što mu je delimično usvojio tužbeni zahtev, troškove postupka dosudio srazmerno uspehu u sporu (u iznosu od 297.179,00 dinara). Kako je podnosilac bio nezadovoljan i takvim rešenjem o troškovima spora, protiv istog je izjavio reviziju , nakon čega je revizijski sud odlučio van granica revizijskog predloga i slobode sudijskog odlučivanja, a protivno osnovnim načelima postupka po ko jima se ne sme odlučivati smanjenjem dosuđenog iznosa protiv koga pravni lek nije izjavljen.

Podnosilac takođe ističe da se, u konkretnom slučaju , radilo o „m aratonskom postupku“, započetom 23. marta 2006. godine , koji je bezrazložno trajao skoro deset godina. Navodi da mu se n e može pripisati nikakva krivica za nerazumno trajanje postupka, jer je preduzimao sve potrebne radnje kako bi se spor što pre okončao. Međutim, postupak je nepotrebno odugovlačen, tako što ročišta ili nisu održavana ili su održavana „prazna“ ročišta , nije se težilo koncentraciji dokaza i ekonomičnosti postupka, dok su sudske odluke pisane mimo zakonskih rokova u sva tri sudska stepena.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvr di da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku , kao i da osporenu revizijsku presudu poništi i nal oži tom sudu da ponovo odluči o njegovoj reviziji, kao i da mu isplati nematerijalnu štet u u iznosu od 5.000 ,00 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1848/12, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

D. D . iz Kleka, ovde podnosilac ustavne žalbe, podne o je 23. marta 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Zrenjaninu protiv Opštine Zrenjanin, Direkcije za izgradnju i uređenje grada Zrenjanina, JKP „G .“ i Kompanije „D.“, radi naknade nematerijalne i materijalne štete .

Do donošenja delimične presude, Opštinski sud u Zrenjaninu je zakazao i održao osam ročišta. U ovom delu postupka, sud je saslušao više puta tužioca u svojstvu parnične stranke, kao i svedoke i određene sudske veštake, a takođe je i spoveo jedno ortopedsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 8. februara 2007. godine), kao i jedno dopunsko ortopedsko veštačenje (nalaz i mišljenje dostavljeni su sudu 13. maja 2008. godine), dva poljoprivredna veštačenja (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 13. marta 2007. godine i 3. jula 2007. godine), neuropsihijatrijsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 10. maja 2007. godine), te jedno veštačenje po veštaku medicine rada (nalaz i miljenje su dostavljeni sudu 13. decembra 2007. godine) i jedno dopunsko veštačenje po veštaku medicine rada (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 25. juna 2008. godine).

Delimičnom presudom P. 683/06 od 29. septembra 2008. godine Opštinski sud u Zrenjaninu je obavezao drugotužen u, trećetuženog i četvrtotuženu da tužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu, i to: za duševne bolove zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti iznos od 225.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000,00 dinara, dok je višak zahteva preko dosuđenog do traženog odbio kao neosnovan. Takođe, parnični sud je odlučio da će o naknadi materijalne štete i troškovima postupka odlučiti docnijom odlukom.

Postupajući po žalbama drugotužene od 4. novembra 2008. godine, četvrtotužene od 6. novembra 2008. godine i trećetuženog od 7. novembra 2008. godine, Okružni sud u Zrenjaninu je doneo presudu Gž. 2172/08 od 28. januara 2009. godine, kojim je žalbe tuženih delimično usvojio, delimično odbio, te prvostepenu presudu u usvajajućem delu preinačio tako što je za duševne bolove zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti dosudio iznos od 180.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 60.000,00 dinara i za pretrpljenje fizičke bolove iznos od 80.000,00 dinara.

U nastavku postupka, sud je zakazao i održao šest ročišta, na kojima je saslušavao veštake i svedoke, kao i sproveo jedno saobraćajno veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 31. avgusta 2009. godine), jedno veštačenje po veštaku medicine rada (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 9. novembra 2009. godine), kao i dva kontrolna veštačenja iz oblasti medicine rada (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 22. novembra 2010. godine i 29. juna 2011. godine), te sproveo jedno poljoprivredno veštačenje (od 8. decembra 2010. godine) i jedno dopunsko poljoprivredno veštačenje (od 12. septembra 2011. godine), te jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 16. januara 2012. godine).

Tokom ovog dela postupka, Opštinski sud u Zrenjaninu je doneo presudu na osnovu odricanja P. 2469/09 od 30. decembra 2009. godine, kojom je tužbeni zahtev u celosti odbio u odnosu na prvotuženu opštinu Zrenjanin.

Osnovni sud u Novom Sadu je doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 177/10(2006) od 30. maja 2012. godine (o delu tužbenog zahteva o kojem nije odlučeno međupresudom), kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi solidarno obavežu da mu naknade materijalnu štetu i novčanu rentu zbog umanjene radne sposobnosti, te tužioca obavezao da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca od 30. jula 2012. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 3694/12 od 22. novembra 2012. godine, kojim je žalbu usvojio i ožalbenu prvostepenu presudu ukinuo, te predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, parnični sud je nakon jednog održanog ročišta (12. marta 2013. godine), na kojem je saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, doneo (drugu) osporenu prvostepenu presudu P. 1848/12(2006) od 12. marta 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi solidarno obavežu da mu naknade materijalnu štetu i novčanu rentu zbog umanjene radne sposobnosti, te tužioca obavezao da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca od 29. aprila 2013. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je održao jednu rasprav u (28. maja 2014. godine), nakon koje je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 2710/13 od 28. maja 2014. godine. Ovom presudom žalb a je delimično usvojena, delimično odbijena, te prvostepena presud a preinač ena tako što je tužbeni zahtev delimično usvoj en i tuženi obaveza ni da tužiocu solidarno isplate na ime materijaln e štet e iznos od 532.560,00 dinara, na ime novčane rente usled umanjenja radne sposobnosti iznos od 12.270,80 dinara mesečno počev od 12. marta 2013. godine, pa dok obaveza postoji, kao i naknade mu troškove parničnog postupka u iznosu od 297.179,00 dinara, te troškove žalbenog postupka u iznosu od 31.216,70 dinara.

Između ostalog, drugostepeni sud je istakao da je imajući u vidu uspeh tužioca u parnici, istom u smislu odredaba čl. 153, 154. i 163. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), dosudio srazmerni deo (10,64%) neophodnih troškova. S obzirom na to da postignuti uspeh tužioca u sporu ukupno iznosi 1.588.811,00 dinara, što čini 10,64% od traženog iznosa, tužiocu pripadaju troškovi prvostepenog postupka u iznosu od 297.179,00 dinara. Kako se pretežni deo tužbenog zahteva tužioca odnosi na naknadu materijalne štete , o troškovima parničnog postupka koji su nastali radi donošenja odluke o delu tužbenog zahteva koji s e odnosi na nematerijalnu štetu odlučeno je na identičan način, istom odlukom. Drugostepeni sud je našao da tužiocu , koji je delimično uspeo sa svojom žalbom, pripada i srazmerni deo troškova žalbenog postupka u iznos u od 31.216,70 dinara.

Postupajući po reviziji tužioca od 21. jula 2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu revizijsku presudu Rev. 1129/14 od 22. aprila 2015. godine, kojom je delimično usvojio reviziju tužioca i preinačio nižestepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2710/13 od 28. maja 2014. godine i Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1848/12 od 12. marta 2013. godine u delu koji se odnosi na rentu i troškove postupka, delimično usvojio žalbu tužioca i obavezao tužene da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 14. januara 2006. do 12. marta 2013. godine solidarno isplate iznos od 1.055.288,80 dinara i troškove postupka u iznosu od 184.190,00 dinara, dok je u preostalom delu reviziju tužioca odbio kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud je našao da u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju sud pazi po službenoj dužnosti, te da se revizijom paušalno i neosnovano ukazuje na bitne povrede parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom.

Revizijski sud je našao da je Apelacioni sud odlučivao u granicama postavljenog zahteva, te da je delimičnim preinačenjem prvostepene odluke tužilac uspeo u sporu delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva , kao i da je presuđeno na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, a da je tužiocu na raspravi pred drugostepenim sudom, kojoj je prisustvovao lično sa punomoćnikom, omogućeno izjašnjavanje. Revizijski sud je ocenio da je izvođenje i ocena dokaza, uključujući i sprovedena veštačenja, izvršeno saglasno predloženim dokazima, teretu dokazivanja i pravilnom primenom odredaba ZPP , te da drugostepena presuda sadrži dovoljne i neprotivurečne razloge.

U toku postupka utvrđeno je: da je tužilac povređen 21. juna 2005. godine u poslovnom prosto ru prvotužene u kome je radove na instalacijama grejanja izvodio drugotuženi po nalogu prvotužene kao investitora; da je drugotuženi sa trećetuženom u to vreme imao zaključen ugovor o osiguranju i za štetu usled povređivanja i uništenja stvari trećih lica ; da radovi nisu bili prijavljeni, a mesto radova nije bilo fizički obezbeđeno, niti je bilo istaknuto upozorenje; da je tužilac po ulasku u prostoriju upao u otvor za podrum sa koga je bio uklonjen poklopac i navedenom prilikom zadobio povrede ( uganuće vratne kičme, nagnječenje desnog ramena sa oguljotinama i pokidanost medijalnog ligamenta kolena i unutrašnjeg prednjeg ukrštenog ligamenta); da mu je u ovoj parnici pravnosnažno dosuđena naknada nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, strah i umanjenu opšteživotnu aktivnost; da je tužilac po zanimanju ekonomista i vlasnik privatnog preduzeća koje obavlja komercijalne i ekonomske posloce, u kom je bio direktor i jedino zaposleno lice ; da se, o sim navedenog, tužilac bavio i poslovima obrade, što svog poljoprivrednog zemljišta, zemljišta svojih roditelja, tako i zemljišta drugih vlasnika (zemljište uzeto u arendu); da je gajio kukuruz, pšenicu, suncokret, ječam i detelinu ; da poseduje svoju poljoprivrednu mehanizaciju, a zemlju obrađ uje traktorom i priključnim mašinama, kombajnom, dvorednim beračem kukuruza, obavljajući oranje, drljanje, špartanje, prskanja, đubrenja, ubiranje, sortiranje i skladištenje plodova ; da je u sezoni ovaj posao tužioca trajao oko 12 sati dnevno sa pauzom; da je u vreme povređivanja tužilac na sopstvenoj farmi uzgajao sitnu i krupnu stoku, a njegov rad se sastojao u nabavci i pripremi hrane za stoku, prinošenju i hranjenju stoke, čišćenju štala, svinjca ; da usled povređivanja tužiocu nije umanjen a radna sposobnost za poslove direktora preduzeća, ali postoji umanjenje radne sposobnosti za poljoprivredne poslove na sopstvenom imanju i poslove uslužne obrade zemlje od 29,71% radnog vremena, kao i umanjenje radne sposobnosti za poslove na sopstvenoj farmi od 45,83% radnog vremena ; da je tužilac nakon povređivanja bio nesposoban za rad u periodu od 21. juna 2005. do 23. januara 2006. godine; da je u vreme povređivanja poljoprivredno gazdinstvo tužioca bilo registrovano sa ukupnom površinom od 3 hektara 23 ara i 3 m2 zemljišta ; da izgubljena zarada tužioca tokom nesposobnosti za rad iznosi 446.160,00 dinara; da je veštačenjem utvrđeno da je godišnji broj radnih dana kombajna - 45, traktora - 150, a da je plata vozača kombajna u sezoni 45.000,00 dinara i traktoriste 120.000,00 dinara (u odnosu na sedam sati rada u sezoni); da je tužilac u sezoni radova radio 12 sati na obradi zemlje i mogao je u jednoj godini da u obradi svoje i tuđe zemlje mehanizacijom za vožnju kombajna zaradi 67.500,00 dinara i vožnju traktora 180.000,00 dinara, što ukupno čini 247.500,00 dinara ; da ukupna godišnja izgubljena zarada tužioca zbog umanjenja radne sposobnosti za obavljanje ovih poslova oko 30% (29,81%) iznosi 74.250,00 dinara, odnosno 6.187,50 dinara mesečno; da je tužilac bio prinuđen da nakom povređivanja plaća trećem licu 400,00 dinara dnevno za obavljanje poslova na farmi čime je u kalendarskoj godini imao izdatak od 146.000,00 dinara, a u periodu lečenja za 216 dana izdatak od 86.400,00 dinara; da s obzirom na to da je umanjenje radne sposobnosti tužioca za poslove na sopstvenoj farmi blizu 50% radnog vremena (45,83%), mesečna renta po ovom osnovu iznosi 6.083,33 dinara i ukupna renta za radove na obradi zemlje mehanizacijom i radove na farmi iznosi 12.270,83 dinara ; da je drugostepeni sud pobijanom odlukom delimično preinačio prvostepenu presudu (kojom je tužbeni zahtev odbijen u celini), dosuđujući tužiocu na ime materijalne štete iznos od 446.160,00 dinara na ime neophodnih izdataka tužioca za angažovanje trećih lica radi obrade zemlje za period nesposobnosti za rad nakon povređivanja i 86.400,00 dinara za angažovanje radnika na farmi u istom periodu sve sa kamatom od dana veštačenja , a na ime rente 12.270,80 dinara mesečno počev od donošenja prvostepene presude 12. marta 2013. godine sa kamatom dok je u preostalom odbijajućem delu potvrdio prvostepenu presudu.

Revizijski sud je našao da je tužilac konačno opredeljenim tužbenim zahtevom od 30. maja 2012. godine potraživao stvarnu štetu u iznosu od 4.358.081,00 dinara, sa kamatom od povređivanja , koji prema nalazu i mišljenju veštaka od 17. decembra 2010. godine, predstavlja iznos od 749.785,00 dinara na ime izgubljene zarade tužioca na sopstvenom i zakupljenom zemljištu po ekonomskim cenama u mestu Klek i okolini i 3.608.296,00 dinara na ime zarade za mašinske usluge tužioca trećim licima po ekonomskim cenama u periodu nesposobnosti za rad od povređivanja do 13. januara 2006. godine. Vrhovni kasacioni sud je našao da se revizijom neosnovano osporava pravilnost primenjene metodologije pri obračunu izgubljene zarade po cenovniku Zadružnog saveza Vojvodine, umesto po ekonomskim cenama sadržanim u dopunskom nalazu i mišljenju veštaka. Varijantu po ekonomskim cenama veštak je zasnovao na razgovoru sa tri vršioca usluga iz Kleka, koji se prema sadržini nalaza i mišljenja, nisu sećali cena usluga iz 2005. godine, sem da su cene bile više od cena izraženih u cenovniku, a primenjene su ekonomske cene prema procentu uvećanja po pojedinim uslugama od 10% do 200% iz perioda veštačenja 2010. godine. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda , ovakav obračun cena je nepouzdan i ineprihvatljiv i pravilno je visina štete po ovom osnovu utvrđena po varijanti veštaka prema cenovn iku Zadružnog saveza Vojvodine. Istovremeno, u odnosu na potraživanje iznosa od 3.608.296,00 dinara za mašinske usluge tužioca trećim licima pravilno je pobijanom odlukom odbijena žalba tužioca kao neosnovana. Prema činjeničnom stanju, koje je utvrdio drugostepeni sud na raspravi , tužilac nije dokazao da je pored poslova direktora preduzeća, obrade svog zemljišta, zemljišta roditelja i zemljišta uzetog pod zakup, te poslova na farmi , vršio usluge trećim licima i ostvarivao zaradu ličnim radom, svojom mehanizacijom obrađivanjem zemljišta trećih lica. Okolnost na koju se ukazuje revizijom da nalaz sa mišljenjem veštaka od 7. decembra 2010. godine u parnici nije bio osporen , u suprotnosti je sa sadržinom spisa iz kojih proizlazi da su prvotuženi i drugotuženi podnescima osporili navedeni nalaz u celini, a ne bi ni bila od značaja, jep se radi o tehničkom obračunu veštaka , dok postojanje štete po ovom osnovu uvek utvrđuje sud. Takođe, revizijski sud je našao da pobijana odluka ne sadrži nepravilnosti ukazane revizijom u odnosu na odbijajući deo tražene rente preko dosuđenog iznosa od 12.270,00 dinara do traženog 154.534,06 dinara mesečno sa kamatom. Ovo stoga što je visina rente, u konkretnom slučaju, pravilno obračunata primenom procenta radne nesposobnosti tužioca za pojedine vrste poslova, utvrđene vrste i obima radova koje je do povređivanja obavljao tužilac (s tim da tužilac poslove u voćarstvu i vinogradarstvu nije dokazao) , kao i nalaza i mišljenja veštaka.

Međutim, odlučujući o zahtevu tužioca za isplatu rente za period pre presuđenja, pobijana odluka je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ovo stoga što , z a razliku od rente, šteta za izgubljenu zaradu za period od dana povređivanja do dana donošenja sudske odluke ima karakter već nastale materijalne štete, koja se dosuđuje u obliku faktički utvrđene izgubljene zarade, odnosno izgubljene koristi, prema dobitku koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnom radnjom ili propuštanjem. Shodno tome, revizijski sud je našao da je tužilac konačno opredeljenim tužbenim zahtevom i nastalu i buduću materijalnu štetu formulisao kao rentu, tražeći je u mesečnim iznosima od povređivanja, zbog čega tužbeni zahtev za naknadu dospele štete do presuđenja nije trebalo odbiti isključivo usled pogrešnog označavanja iste kao „renta“, već je o zahtevu u navedenom delu trebalo odlučivati primenom člana 195. stav 1. i člana 189. stav 3. ZOO. Naime, sud nije vezan pravnim osnovom potraživanja i nema prekoračenja potraživanja postupanjem u okviru zahteva za materijalnu štetu i u periodu opredeljenom tužbenim zahtevom. Stoga je zbog pogrešne primene materijalnog prava žalba tužioca delimično usvojena , a nižestepene presude preinačene u delu tražene materijalne štete za period od 14. januara 2006. godine, kao dana prestanka nesposobnosti za rad tužioca, do 12. marta 2013. godine, kao dana do nošenja prvostepene presude, dosuđenjem iznosa od 1.055.288,80 dinara (po 12.270,80 dinara mesečno - 86 meseci) , ca kamatom od donošenja prvostepene odluke. Visina štete je odmerena prema visini utvrđene rente, kao prihvatljive metodologije i za obračun nastale stvarne štete u vreme presuđenja. Revizijski sud je istakao da tužiocu nije dosuđena naknada štete za period nesposobnosti za rad od povređivanja do 13. januara 2006. godine, jer je navedeni period obuhvaćen već dosuđenom naknadom.

Dalje, Vrhovni kasacioni sud je obavezao tužene da tužiocu naknade nužne troškove vođenja ove parnice srazmerno njegovom uspehu u postupku , na osnovu člana 153. stav 2. i člana 165. stav 2. ZPP i važećih AT i TT.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/11 – Odluka US ), koji je važio u vreme podnošenje tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 2.); da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu (član 381.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2.).

Važećim Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14 ), propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a sud je dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 153. stav 2.); da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izavila žalbu (član 395.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3.).

5. Ocenjujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je navedeno pravo povređeno time što su parnični sudovi pogrešno primeni li odredbe merodavnog materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu prava nadležan da ceni instanciono-viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu ustavnog prava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je konstatovano da nije zadatak Evropskog suda da donosi odluku umesto domaćih sudova, jer su oni u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da će intervenisati samo ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da je revizijski sud, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude, sa jedne strane, reviziju delimično odbio, te drugostepenu presudu u većem delu potvrdio, dok je sa druge strane, drugostepenu i prvostepenu presudu delimično preinačio tako što je usvojio i tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je potraživana materijalna šteta na ime izgubljene zarade za period od dana povređivanja do dana dono šenja sudske odluke, koju je tužilac pogrešno nazvao rentom. Takođe, revizijski sud je osporenom presudom preinačio i odluku o troškovima, tako što je tužiocu „srazmerno njegovom uspehu u postupku“ dosudio manji iznos na ime naknade troškova od iznosa koji mu je dosuđen od strane drugostepenog suda.

Ustavni sud je u svojoj oceni prevashodno pošao od odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 , 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP) , kojom je propisano da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu , a koja se shodno primenjuje u postupku povodom revizije, saglasno odredbi člana 419. ZPP. Navedenom odredbom ZPP je zajemčeno načelo zabrane preinačenja odluke na štetu žalioca (reformatio in peius), koje se ogleda u tome da pravni lek može imati dejstvo samo u korist stranke koja ga je izjavila, a nikada na njenu štetu, pod uslovom da pravni lek nije izjavila i suprotna stranka. Zato odluka drugostepenog suda ne sme biti nepovoljnija za stranku od one koja se žalbom pobija. U suprotnom bi se žaliocu nametnuo rizik koji je protivan samoj prirodi i smislu žalbe. Po oceni Ustavnog suda, procesno pravilo propisano za postupanje drugostepenog suda u postupku po redovnom pravnom leku jednako mora važiti i u revizijskom postupku, jer zabrana preinačenja na štetu podnosioca pravnog sredstva ima za posledicu pravnu nesigurnost , a time i povredu Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Vrhovni kasacioni sud preinačio na štetu podnosioca drugostepenu presudu u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka, tako što mu je „srazmerno uspehu u postupku“ dosudio manji iznos na ime naknade troškova od iznosa koji mu je dosuđen od strane drugostepenog suda , iako je delimičnim usvajanjem revizije podnosioca nižestepene presude preinačio u njegovu korist. Povreda načela reformatio in peius je u ovom slučaju utoliko očiglednija što je revizija podnosioca delimi čno usvojena, te je njegov uspeh u revizijskom postupku bio veći nego u postupku pred nižestepenim sudovima. S obzirom na to da je podnosilac odlukom o troškovima postupka doveden u nepovoljniji položaj nego da uopšte nije izjavljivao vanredni pravni lek, Ustavni sud je utvrdio da je stavom prvim izreke osporene revizijske presude, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je stavom prvim izreke osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev . 1129/14 od 22. aprila 201 5. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima parničnog postupka, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio stav prvi izreke osporene presude u navedenom delu i odredio da revizijski sud u tom delu ponovo odluči o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2710/13 od 28. maja 2014. godine .

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje u preostalom delu , Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosi oca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označen og prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen e revizijske presude. Polazeći od toga, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokr enut 23. marta 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zrenjaninu, a da je okončan 22. aprila 201 5. godine pred Vrhovnim kasacionim sudom donošenjem osporene revizijske presude Rev. 1129/14. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao devet godina i jedan mesec. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv Direkcije za izgradnju i uređenje grada Zrenjanina, JKP „G .“ i Kompanije „D.“, radi naknade nematerijalne i materijalne štete koja je nastala kada je podnosilac po ulasku u prostoriju prvotužene u kome je radove na instalacijama grejanja izvodio drugotuženi po nalogu prvotužene kao investitora, koji je u to vreme bio osiguran kod trećetužene, upao u otvor za podrum sa koga je bio uklonjen poklopac i navedenom prilikom zadobio povrede (uganuće vratne kičme, nagnječenje desnog ramena sa oguljotinama i pokidanost medijalnog ligamenta kolena i unutrašnjeg prednjeg ukrštenog ligamenta). Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku sproveo četiri medicinka veštačenja iz različitih oblasti medicine (neuropsihijatrijsko, ortopedsko i medicina rada), dva poljoprivredna veštačenja, kao i dopunska i kontrolna veštačenja iz tih oblasti, jedno saobraćajno veštačenje i jedno ekonomsko-finansijsko veštačenje, te više puta saslušavao tužioca u svojstvu parnične stranke, veštake i svedoke, što ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva bio činjenično i pravno složen, što u jednom delu i opravdava dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je poša vši od predmeta spora našao da je osporeni postupak za podnosioca imao veliki značaj, te da se shodno tome i ponašao, tj. svojim ponašanjem nije doprine o odugovlačenju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud posebno ukazuje da su, i pored toga što je tokom parnice o naknadi nematerijalne štete pravnosnažno odlučeno (u dva stepena) za manje od tri godine, odlučujući o preostalom delu tužbenog zahteva (materijalnoj šteti i troškovima postupka), parnični sudovi doneli dve prvostepene presude (od kojih je jedna bil a ukinut a i predmet vrać en na ponovni postupak) i dve drugostepene odluke ( jedno rešenj e i jedna presud a), te da je konačno o svim tužbenim zahtevima odlučeno pred revizijskim sudom. Imajući u vidu da je o celokupnom tužben om zahtev u konačno odlučeno tek nakon više od devet godina od dana podnošenja tužbe , Ustavni sud nalazi da se radi o neprihvatljivo dug om period u, sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

9. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 1848/12. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tačk i 3. izreke.

10. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i činjenicu da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

11. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti