Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja pritvora nakon prvostepene osuđujuće presude

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora nakon prvostepene osuđujuće presude. Sud je ocenio da su razlozi za produženje pritvora, zbog opasnosti od ponavljanja dela, ustavnopravno prihvatljivi i obrazloženi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. P . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9016/13.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 350/15 od 30. septembra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na poštovanje doma, zajemčenog članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. P . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 18. decembra 2015. godine, preko punomoćnika Ž. D, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 350/15 od 30. septembra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje imovine , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ( u daljem tekstu: Konvencija). Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac navodi da sudovi nisu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili svoj zaključak da je Komisija Savezne vladezastambena pitanja bila nadležna da stavi van snage rešenje direktora Savezne uprave carina kojim mu je dodeljen stan u zakup, te dodaje da je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna i diskriminatorska na njegovu štetu. U odnosu na istaknute povrede prava na imovinu i prava iz člana 8. Konvencije podnosilac ne daje bliže razloge, već nakon navođenja razloga o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ističe povredu pomenutih prava. Smatra i da mu je zbog jedanaestogodišnjeg trajanja postupka, koji je po njegovom mišljenju bio jednostavan s obzirom na obimnost dokaznog postupka, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ukine tu i prvostepenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

U prilogu podneska od 30. oktobra 2017. godine podnosilac je dostavio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rž. 351/15 Rev2. 1766/15 od 2. novembra 2016. godine, navodeći da je u pomenutoj odluci zauzet stav i navedeni razlozi koje je i on tokom postupka isticao – da Komisija Savezne vlade za stambena pitanja nije bila nadležna da donosi rešenja o stavljanju van snage rešenja direktora Savezne uprave carina o dodeli stanova u zakup.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9016/13 i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac R. P . je 11. februara 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu Novom Sadu protiv tužene SRJ – Komisija Savezne vladezastambena pitanja, radi poništaja rešenja tužene od 25. decembra 2002. godine. Osporenim rešenjem stavljeno je van snage rešenje direktora Savezne uprave carina od 27. marta 2000. godine kojim mu je dodeljen stan u Ulici M. u Novom Sadu u zakup na neodređeno vreme i naloženo mu je da isti u roku od 3 0 dana isprazni i preda tuženoj.

Rešenjem od 19. septembra 2003. godine sud se po prigovoru tužene od 5. juna 2003. godine oglasio mesno nenadležnim i 30. oktobra iste godine spise predmeta je dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu na dalje postupanje.

Ročište koje je bilo zakazano pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu za 23. januar 2004. godine nije održano zbog nedostatka dokaza o pozivanju tužene. Rešenjem donetim istoga dana i taj sud se po prigovoru tužene oglasio mesno nenadležnim i predmet je dostavio Prvom opštinskom sudu u Beogradu na nadležnost .

Do juna 2006. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu od ukupno devet zakazanih ročišta, samo je jedno održano – 8. decembra 2005. godine. Jedno ročište je rešenjem otkazano, a jedno nije održano zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tužiočevog punomoćnika. Ročište koje je bilo zakazano za 19. april 2005. godine nije održano zbog toga što su podnesci tužioca od 10. aprila i tužene od 15. aprila sudskom veću izneti neposredno pre održavanja ročišta. Predaja podnesaka neposredno pre ročišta (od strane tužene 13. a od strane tužioca 14. juna) bila je razlog što nije održano ročište zakazano za 14. jun 2005. godine, dok je razlog neodržavanja ročišta zakazanog za 4. oktobar iste godine bilo ukazivanje predsednika veća tužiočevom punomoćniku da zbog podnošenja tužbe nenadležnom sudu spisima nedostaju dokazi na koje se pozvao u tužbi, a koje je on dostavio u decembru te godine. Dva ročišta koja su bila zakazana u martu 2006. godine nisu održana zbog neurednog pozivanja tužiočevog punomoćnika, za koga su se p ovratnice vratile sa konstatacijom da je odseljen sa dotadašnje adrese. Ni sledeće ročište koje je bilo zakazano za 18. maj 2006. godine nije održano na predlog tužiočevog punomoćnika, koji je tom pr ilikom obavestio sud o novoj adresi.

Na predlog zastupnika tužene od 18. maja 2006. godine , rešenjem od 23. juna iste godine postupak je na osnovu člana 214. Zakona o parničnom postupku prekinut zbog „transformacije DZ SCG“.

Pravni sledbenik tužene je podneskom od 26. decembra 2011. godine tražio da se postupak nastavi.

Rešenje o nastavku postupka je doneto 13. decembra 2012. godine.

U daljem toku postupka, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu od ukupno šest zakazanih ročišta, tri nisu održana. Dva ročišta nisu održana zbog predaje podnesaka stranaka neposredno pre ročišta, a jedno zbog tužiočeve bolesti koji je trebalo da bude saslušan. Osim navedenog, na ročištu održanom 17. oktobra 2013. godine nije izveden dokaz saslušanjem prisutnog tužioca na predlog njegovog punomoćnika, koji je taj predlog obrazložio celishodno šću da tužilac bude saslušan nakon dostavljanj a određenog dokumenta.

U ovom delu postupka tužilac dostavio obaveštenje koje je uputio Saveznoj upravi carina o tome da je oslobodio stan u R. ulici u Novom Sadu i da se u sporni stan uselio u martu 2001. godine, kao i zahtev koji je 4. septembra 2002. godine uputio Saveznoj direkciji za imovinu SRJ za zaključenje ugovora o zakupu i otkupu spornog stana.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9016/13 od 30. juna 2014. godine i osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 350/15 od 30. septembra 2015. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja Komisije Savezne vlade zastambena pitanja od 25. decembra 2002. godine. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem direktora Savezne uprave carina od 27. marta 2000. godine dodeljen u zakup sporni stan u Ulici M. u Novom Sadu. Uslov za dodelu spornog stana je bio da podnosilac Saveznoj upravi vrati i stavi na raspolaganje stan u R. ulici u Novom Sadu, koji je slobodan i u kome niko ne živi. U maju 2001. godine u Saveznoj upravi carina je izvršen redovan inspekcijski nadzor, koji je između ostalog, obuhvatao i proveru načina rešavanja stambenih potreba zaposlenih. Prema sadržini zapisnika o obavljenom nadzoru, od 1994. do 2000. godine zaposlenima u Saveznoj upravi carina dodeljen je u zakup ukupno 161 stan i jedna garaža, pri čemu nije bila utvrđena rang lista za rešavanje stambenih potreba, niti su zaključeni ugovori o zakupu. Savezna vlada je, na sednici od ržanoj 5. decembra 2002. godine, na Komisiju za stambena pitanja prenela zaduženje da preispita 107 rešenja o dodeli stanova koja je doneo direktor Savezne uprave carina, a nakon toga je 25. decembra 2002. godine doneto osporeno rešenje kojim je stavljeno van snage rešenje o dodeli stana tužiocu u zakup i naloženo mu da isti isprazni i preda tuženoj. Prema oceni drugostepenog suda, pravilnom primenom čl. 17. i 22. Zakona o imovini SRJ i člana 1. Uredbe o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima, nižestepeni sud je zaključio da rešenje kojim je tužiocu dodeljen stan u zakup na neodređeno vreme nije donela nadležna komisija, već nenadležan organ, direktor Savezne uprave carina, mimo propisane procedure i bez utvrđene rang liste. Takođe je ocenjeno da su neosnovani tužiočevi žalbeni navodi da su mu prvostepenom odlukom povređena prava na dom i na imovinu , sa obrazloženjem da je donosilac odluke o dodeli stana ovlašćen da takvu odluku preispita u razumnom roku, što je u konkretnom slučaju i učinjeno, i da tužilac u vreme donošenja spornog rešenja nije bio lice bez stana.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2112/16 od 21. decembra 2016. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv osporene drugostepene presude iz razloga što je vrednost predmeta spora ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa (vrednost predmeta spora nije označena u tužbi, a troškovi postupka su obračunati prema vrednosti od 450.000,00 dinara) . U rešenju je konstatovano da je revizija izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, da je predloženo i da se smatra izuzetno dozvoljenom, ali da Apelacioni sud u Beogradu rešenjem od 28. aprila 2016. godine Vrhovnom sudu nije predložio odlučivanje po tužiočevoj reviziji.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rž. 351/15 Rev2. 1766/15 od 2. novembra 2016. godine, koju je podnosilac dostavio uz podnesak od 30. oktobra 2017. godine, prihvaćeno je odlučivanje o reviziji tužilaca M. P . i Z . J, kao o izuzetno dozvoljenoj, pa je preinačena drugostepena presuda tako što je odbijena žalba tužene Republike Srbije i potvrđena prvostepena presuda kojom su poništena rešenja SRJ – Komisija Savezne vlade zastambena pitanja od 25. decembra 2002. godine kojima su stavljena van snage rešenja direktora Savezne uprave carina od 12. oktobra 1999. i 30. avgusta 2000. godine o dodeli u zakup stanova tužiocima. Prema činjeničnom stanju utvrđenom u ovom postupku, rešenjima direktora Savezne uprave carina od 12. oktobra 1999. i 30. avgusta 2000. godine tužiocima su, bez prethodno raspisanog konkursa, dodeljeni u zakup stanovi. Na osnovu odluke Savezne vlade od 1. februara 2001. godine da savezni organi preispitaju zakonitost svih rešenja o dodeli stanova u zakup i stambenih zajmova od 1994. godine, direktor Savezne uprave carina je 5. juna 2001. godine doneo akt prema kome su u periodu od 1994. do 2000. godine u Saveznoj upravi carina pribavljena 162 stana i jedna garaža, s tim što se prilikom dodele za „107 stanova uglavnom vodilo računa o kriterijumima iz Uredbe“, pa je predloženo da se tih 107 stanova preko Komisije Savezne vladezastambena pitanja „legalizuje“, a da se za ostalih 55 stanova , gde „nisu uzimani kriterijumi merila“, rešenja stave van snage. Komisija za stambena pitanja Savezne vlade je preispitala 107 rešenja o dodeli stanova bivšeg direktora Savezne uprave carina, kao nenadležnog organa, a u spisu se nalazi i jedno rešenje iz te grupe od 25. decembra 2002. godine kojim je Lj. Z . dodeljen u zakup na neodređeno vreme dvoiposoban stan. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je prethodno rešenje o dodeli stana doneo nenadležni organ, ali i to da je imenovana na radnom mestu referenta, da ima 25 godina radnog staža i da nema na odgovarajući način rešeno stambeno pitanje. U spornim rešenjima od 25. decembra 2002. godine kojima su stavljena van snage prethodna rešenja o dodeli stanova tužiocima, a koja ne pripadaju grupi od 107 stanova, Komisija za stambena pitanja Savezne vlade, osim razloga da su doneta od nenadležnog organa, nije navela nijedan drugi razlog za stavljanje van snage. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da Komisija za stambena pitanja Savezne vlade, kao nadležno radno telo u smislu člana 1. stav 2. Uredbe , odluku Savezne vlade od 1. februara 2001. godine o preispitivanju rešenja o dodeli stanova nije sprovela za konito u delu koji se odnosi na Saveznu upravu carina. Ovo iz razloga što se ni iz izveštaja direktora Savezne uprave carina, ni iz rešenja Komisije za stambena pitanja ne može zaključiti da li su i kako primenjeni kriterijumi iz čl. 3. i 4. Uredbe, odnosno zbog toga što se ne može zaključiti iz kojih razloga je Komisija za stambena pitanja u rešenjima od 25. decembra 2002. godine iz grupe 107 stanova (rešenje za Lj . Z .) pored utvrđenja da je ranije rešenje doneo nenadležni organ, učinila i korak dalje i navela okolnosti u pogledu stambenih prilika, radnog staža i radnog mesta, dok u spornim rešenjima koja se odnose na tužioce, to nije učinila, već je smatrala da je za stavljanje van snage ranijih rešenja dovoljno utvrđenje da ih je doneo nenadležni organ. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, postupajući na izloženi način u postupku preispitivanja rešenja kojima su zaposlenima u Saveznoj upravi carina dodeljeni stanovi, Komisija za stambena pitanja Savezne vlade je povredila pravo tužilaca na jednako postupanje, odnosno njihovo pravo da se u postupku preispitivanja rešenja kojima su njima dodeljeni stanovi, postupa i primeni Uredba na isti način kao prema svim ostalim zaposlenima, jer su sva rešenja obuhvaćena preispitavanjem bila doneta od istog organa i na isti način.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 8. Konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske ( stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih ( stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da se postupak prekida kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada ( član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1 )-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine ( član 217. stav 1.) .

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) koji je bio na snazi u vreme dodele stana podnosiocu i donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano: da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa i da ako se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje (član 5. st. 1. i 2.); da se o zakupu stana zaključuje se ugovor između vlasnika stana, odnosno nosioca prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini (u daljem tekstu: zakupodavac) i lica koje zakupljuje stan (u daljem tekstu: zakupac) (član 7. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 11. februara 2003 . godine i da je pravosnažno okončan nakon 12 godina i sedam meseci , donošenjem osporene drugostepene presude 30. septembra 2015. godine, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se predmetni parnični postupak ne može smatrati složenim. Iznoseći ovu ocenu, Ustavni sud je imao u vidu da činjenice od značaja za presuđenje (okolnosti vezane za dodelu stana i stavljanje van snage rešenja o dodeli) među strankama nisu bile sporne, već je sporno bilo isključivo pravno pitanje koje se ticalo ovlašćenja i nadležnosti Komisije za stambena pitanja da rešenje o dodeli stana stavi van snage. U prilog iznetom govori i činjenica da osim čitanja dokumentacije koja je dostavljena u toku 2005. godine i saslušanja podnosioca drugi dokazi nisu izvođeni.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je, i pored toga što je trebalo da ima interes za brzo okončanje postupka kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu njegovih prava na spornom stanu, doprineo dužem trajanju postupka. Naime, dva ročišta nisu održana zbog toga što je podnosiočev punomoćnik podneske predao sudu neposredno pre zakazanog ročišta, dva zbog toga što mu nije uručen poziv jer sud nije obavestio o promeni adrese i dva na njegovu molbu, što je produžilo trajanje postupka za oko deset meseci. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je zbog „transformacije DZ SCG“ postupak prekinut 23. juna 2006. godine, iako je Crna Gora posle referenduma održanog 21. maja 2006. godine, proglasila nezavisnost 3. juna 2006. godine, a Narodna skupština Republike Srbije na Drugom vanrednom zasedanju od 5. juna 2006. godineusvojila predlog Odluke o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora u kome je konstatovano da je Republika Srbija, u skladu sa Polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore („Beogradski sporazum”) i članom 60.Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, postala sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gora. Članom 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisani su uslovi pod kojima će se nastaviti postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1) do 5) zakona (i u slučaju kad stranka koja je pravno lice prestane postojati) i određen je krug li ca ovlašćenih za preuzimanje postupka i stavljanje predloga za njegov nastavak. Osim pravnog sledbenika pravnog lica , nastavak postupka može predložiti i suprotna stranka ukoliko ima interes da se postupak nastavi i okonča. Podnosilac, međutim, nije iskoristio procesna ovlašćenja koja su mu stajala na raspolaganju i nije stavio predlog sudu da pozove pravnog sledbenika DZ SCG da preuzme postupak, koji je nastavljen na predlog tužene posle šest i po godina. Ovakav odnos podnosioca prema predmetnom postupku upućuje na zaključak da na njegovoj strani nije postojao interes da se parnica okonča u što kraćem roku. Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi isticao da je, saglasno načelu dispozicije, u situaciji kada da dođe do prekida parničnog postupka jer je tužena kao pravno lice prestala da postoji, na tužiocu obaveza da označi lice koje je po njegovom mišljenju ovlašćeno da preuzme postupak i da predloži sudu da pozove to lice da preuzme postupak (videti , između ostalih , Odluku Už- 2493/2010 od 12. jula 2012. godine na: www.ustavni.sud.rs).

Što se tiče postupanja suda, Ustavni sud konstatauje da ročište koje je bilo zakazano za 4. oktobar 2005. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kome su spisi dostavljeni u drugoj polovini 2004. godine, nije održano jer je predsednik veća tek tada predočio podnosiočevom punomoćniku da zbog podnošenja tužbe nenadležnom sudu u spisima nema dokaza na koje se pozvao u tužbi. Osim navedenog, ovom sudu je trebalo skoro godinu dana da odluči o predlogu za nastavak postupka.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kojoj samo ona neopravdana kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku ( videti, pored ostalih, presude Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40. i Monnet protiv Francuske , od 27. oktobra 1993. godine stav 30.), Ustavni sud je, odmeravajući doprinos suda i podnosioca ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, ocenio da je, u konkretnom slučaju , doprinos podnosioca onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje prethodno navedeno neefikaso postupanje prvostepenog suda koje je trajanje postupka produžilo za oko dve godine, ali smatra da taj period nije opredeljujuće uticao na sveukupnu dužin u trajanja predmetnog postupka, imajući u vidu da je ponašanje podnosioca trajanje postupka produžilo za oko šest godina.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine utvrđenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a krećući se u granicama predmeta osporavanja, Ustavni sud ukazuje da je identično pitanje u kontekstu povrede označenog prava razmatrao u svojoj Odluci Už-716/09 od 27. oktobra 2011. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs). U ovoj odluci Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama, kojima je odbijen zahtev tog podnosioca za poništaj rešenja Komisije Savezne vlade za stambena pitanja sa obrazloženjem da je rešenje direktora Savezne uprave carina nezakonito jer je doneto od strane nenadležnog organa, nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga se Ustavni sud, umesto posebnog obrazloženja ove odluke u pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje, poziva na obrazloženje i razloge iznete u svojoj Odluci Už -716/09 od 27. oktobra 2011. godine. Iznoseći ovu ocenu, Ustavni sud je imao u vidu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rž. 351/15 Rev2. 1766/15 od 2. novembra 2016. godine, koju je podnosilac dostavio uz podnesak od 30. oktobra 2017. godine, navodeći da je u njoj zauzet stav i d a su dati razlozi koje je i on isticao tokom postupka – da Komisija Savezne vladezastambena pitanja nije bila nadležna da stavlja van snage rešenja direktora Savezne uprave carina o dodeli stanova u zakup, ali je našao da ova podnosiočeva tvrdnja nije utemeljena. Naime, u pomenutoj presudi Vrhovni kasacioni sud se izričito izjasnio da su sporna rešenja od 25. decembra 2002. godine doneta od strane Komisije Savezne vlade zastambena pitanja kao nadležnog radnog tela u smislu člana 1. stav 2. Uredbe o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima. Razlog zbog kog je Vrhovni sud, odlučujući o reviziji M.P. i Z.J. kao izuzetno dozvoljenoj, preinačio nižestepenu odluku, jeste nejednako postupanje pomenute Komisije u postupku preispitivanja rešenja o dodeli stanova u zakup koja je u rešenju za Z.Lj, pored utvrđenja da je rešenje o dodeli stana doneo nenadležan organ, navela i okolnosti koje se tiču stambenih prilika, radnog staža i radnog mesta, a za M.P. i Z.J. to nije učinila, već je smatrala da je za stavljanje van snage dovoljno da je rešenja o dodeli stanova doneo nenadležan organ.

U odnosu na povredu prava iz člana 8. Konvencije, Ustavni sud je, i pored toga što zahtevom nije izričito traženo utvrđenje povrede ovog prava, ocenio da ima mesta ispitivanju ustavne žalbe u ovom delu iz razloga što je povreda pomenutog prava izričito istaknuta u referatu ustavne žalbe, a navode o njegovoj povredi je razmatrao i redovan sud.

Polazeći od toga da u ustavnoj žalbi nisu istaknuti bliži, konkretniji razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 8. Konvencije, već da je podnosilac, nakon što je izneo razloge o povredi prava na pravično suđenje, naveo da mu je povređeno pomenuto pravo, Ustavni sud je zaključio da podnosilac smatra da je do povrede prava na poštovanje doma došlo zbog odbijanja njegovog zahteva za poništaj rešenja kojim je van snage stavljen osnov po kome on koristi sporni stan – rešenje o dodeli stana u zakup.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi ESLjP "dom" autonoman pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Konvencije zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (videti presude Buckley protiv UK , od 29. septembra 1996. godine, st. 52. do 54. i McCann protiv UK, od 13. maja 2008. godine, stav 46.). S obzirom na to da se podnosilac u sporni stan uselio 2001. godine, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ima trajne i čvrste veze sa predmetnim prostorom, te da se, stoga , taj prostor može smatrati njegovim domom u smislu člana 8. stav 1. Evro pske konvencije.

Dalje, Ustavni sud podseća da je ESLjP doneo nekoliko presuda u kojima je ocenjivao pitanje mešanja u pravo podnosilaca predstavki na poštovanje njihovog prava na dom u okolnostima u kojima je bila doneta odluka o iseljenju. Prema stavu ESLjP i samo nalaganje iseljenja predstavlja mešanje države u pravo na poštovanje doma ( videti presude Stankova protiv Slovačke, od 9. oktobra 2007. godine, broj predstavke 7205/02, stav 57.). Poštujući navedenu praksu ESLjP, Ustavni sud je zauzeo identično stanovište u svojoj Odluci Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs). U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom podnosiocu nije naloženo da se iseli iz spornog stana, već je to učinjeno rešenjem Komisije Savezne vlade zastambena pitanja od 25. decembra 2002. godine, čiji je poništaj podnosilac tražio u predmetnom sudskom postupku, a koji zahtev je pravnosnažno odbijen. Iz iznetog sledi da i pored toga što je do izdavanja naloga za ispražnjenje i predaju stana došlo ranije i na osnovu drugog akta, osporena presuda je, s obzirom na predmet spora, za posledicu imala da takav nalog opstane u pravnom poretku. Stoga se može zaključiti da je osporenom presudom izvršeno mešanje u podnosiočevo pravo na poštovanje doma (o ovakvom dejstvu presude u kontekstu istaknute povrede prava na imovinu Ustavni sud se izjasnio u Odluci Už-2909/2011 od 3. jula 2014. godine, dostupna na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Član 8. stav 2. Evropske konvencije dopušta mešanje u ostvarivanje prava na dom, ako je to mešanje „ u skladu sa zakonom i ako je u demokratskom društvu neophodno u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih“. Osim toga, mešanje države u navedeno pravo mora da bude srazmerno cilju koji se želi postići i neophodno u demokratskom društvu. Saglasno iznetom , osporena presuda bi se morala smatrati povredom člana 8. stav 1. Evropske konvencije, ako Ustavni sud utvrdi da nije utemeljena na zakonu, odnosno da se njome ne ostvaruje jedan ili više legitimnih ciljeva propisanih članom 8. stav 2. Evropske konvencije ili da nije bila „ neophodna u demokratskom društvu“ radi postizanja tih ciljeva.

Polazeći od navedenog, sledeća pitanja na koja Ustavni sud treba da odgovori jesu da li je mešanje u pravo podnosioca ustavne žalbe na poštovanje doma bilo u skladu sa zakonom i da li je težilo ostvarenju jednog od ciljeva navedenih u članu 8. stav 2. Evropske konvencije.

Imajući u vidu ocenu datu u okviru razmatranja navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je osporena presuda doneta „u skladu sa zakonom“ i da je doneta radi ostvarenja jednog od legitimnih ciljeva propisanih članom 8. stav 2. Evropske konvencije – zaštite prava drugih, konkretno imovinskih prava države kao vlasnika stana . Po oceni Ustavnog suda, mešanje izvršeno odbijanjem zahteva za poništaj rešenja kojim je podnosiocu, između ostalog, naloženo ispražnjenje i predaja stana , ima za cilj i da obezbedi poštovanje i primenu odredaba merodavnog prava iz stambene oblasti, koje je doneto radi zadovoljavanja stambenih potreba građana koji ispunjavaju propisane kriterijume i uslove za dodelu stanova, kao i poštovanje propisanih pravila postupka za rešavanje stambenih potreba građana. Ovaj cilj se ne može ostvariti ukoliko, u ovom slučaju država, ne bi mogla da zahteva predaju imovine od lica, u odnosu na koja je utvrđeno da ta pravila nisu poštovana. U suprotnom, javna imovina bi bila dodeljivana i licima koja za to ne ispunjavaju uslove u postupcima u kojima nisu poštovana pravila procedure, a što bi, imajući u vidu svrhu stambenog zakonodavsta – rešavanje stambenih potreba građana , samo po sebi bilo u suprotnosti sa javnim interesom.

Konačno, poslednje pitanje na koje Ustavni sud treba da odgovori jeste da li je mešanje bilo srazmerno legitimnom cilju koji se želi postići i „neophodno u demokratskom društvu“.

U odgovoru na ovo pitanje Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je uslov za dodelu spornog stana podnosiocu bio da on Saveznoj upravi carina vrati i stavi na raspolaganje stan u R . ulici u Novom Sadu, koji je slobodan i u kome niko ne živi . Ovu okolnost je u kontekstu prava na poštovanje doma cenio i drugostepeni sud zaključkom da u vreme donošenja spornog rešenja podnosilac nije bio lice bez stana. Stoga, u situaciji uslovljene dodele spornog stana , podnosilac je, po oceni Ustavnog suda, nakon donošenja osporenog rešenja i sudske presude mogao pred nadležnim organima tužene da postavi pitanje statusa i vraćanja stana u R. ulici. U takvim okolnostima Ustavni sud je ocenio da je mešanje bilo srazmerno legitimnom cilju koji se želi postići i „neophodno u demokratskom društvu“ i da njime na podnosioca nije stavljen prekomerni teret.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 350/15 od 30. septembra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe nisu povređen a prava na pravično suđenje i na poštovanje doma, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao prvom delu tačke 2. izreke.

7. Što se tiče istaknute povrede prava iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, kao i u slučaju tvrdnje o povredi prava iz člana 8. Konvencije, zaključio da podnosilac smatra da je do povrede prava na mirno uživanje imovine takođe došlo zbog odbijanja njegovog zahteva za poništaj rešenja kojim je van snage stavljena odluka o dodeli stana u zakup.

S tim u vezi, Ustavni sud prvo konstatuje da je odredbama člana 5. stav 1. i č lana 7. stav 1. Zakona o stanovanju, bilo propisano da se stanovi koriste se po osnovu prava svojine i po osnovu zakupa i da se o zakupu stana zaključuje ugovor između vlasnika stana, odnosno nosioca prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i lica koje zakupljuje stan . Stoga, u situaciji kada je stavljeno van snage rešenje o dodeli stana i kada je osporenom presudom pravnosnažno odbijen zahtev za poništaj te odluke, Ustavni sud ne treba da razmatra pitanje da li se rešenje o dodeli stana samo po sebi smatra imovinom, već treba da odgovori na pitanje da li se prava koja bi podnosilac eventualno imao po tom poništenom osnovu – pravo da zaključi ugovor o zakupu i pravo na otkup stana – mogu smatrati imovinom u smislu člana 58. stav 1. Ustava (na istovetnom stanovištu u kontekstu stanarskog prava stoji i ESLjP, videti odluku Gaćeša protiv Hrvatske, od 1. aprila 2008. godine). Sledeći praksu ESLjP, Ustavni sud je u više svojih odluka isticao da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine, s tim da koncept imovine u praksi ESLjP ne podrazumeva samo pojam svojine, već da uključuje i potraživanja u pogledu kojih podnosilac ima „legitimno očekivanje“ da će biti ostvareno, a koje mora biti više od „obične nade“ da će uspeti sa zahtevom, tj. da će steći uživanje vlasničkog prava jer se potraživanje može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno tj. mora da bude zasnovano na zakonskoj odredbi, pravnom aktu kao što je sudska odluka (videti Odluku Už-1458/2011 od 3. jula 2014. godine na : www.ustavni. sud.rs). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud zaključuje da se ne radi o podnosiočevoj postojećoj imovini, već da bi se eventualno moglo raditi o potraživanju, ali kako je osporenim rešenjem stavljena van snage odluka o dodeli stana , to podnosilac više nije imao ni osnov za zaključenje ugovora o zakupu i otkupu stana, pa se u tom smislu ne radi ni o „legitimnom očekivanju“, te odbijanje njegovog tužbenog zahteva za poništaj osporenog rešenja ne može predstavljati mešanje u pravo zaštićeno članom 58. stav 1. Ustava jer pravo zaštićeno ovom odredbom Ustava ne postoji . U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje i da je ESLjP u pomenutoj Odluci Gaćeša protiv Hrvatske podsetio na svoju praksu prema kojoj pravo stanovanja u određenoj nepokretnosti koja nije u vlasništvu podnosioca ne predstavlja „imovinu“ u smislu člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je osporeni akt, s obzirom na predmet odlučivanja, ratione materiae nespojiv sa sadržinom prava iz člana 58. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud, saglasno 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja pritvora nakon prvostepene osuđujuće presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti