Povreda prava na pravično suđenje zbog kontradiktornog obrazloženja odluke suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Privredni apelacioni sud je odbio prigovor za ubrzanje postupka sa kontradiktornim obrazloženjem o tome da li je podnositeljka stranka u stečajnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i D. S . iz sela M . kod Bosilegrada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a D. S . i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 146/16 od 13. septembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Privrednog apelacionog suda Rž St. 146/16 od 13. septembra 2016. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 50/16 od 11. marta 2016. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz sela M . kod Bosilegrada je, 9. novembra 2016. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 146/16 od 13. septembra 2016. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 18, člana 22. stav 1, člana 32. stav 1, čl ana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 146/16 od 13. septembra 2016. godine odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 50/16 od 11. marta 2016. godine kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnositeljke za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 681/10; da je Privredni apelacioni sud u osporenom rešenju pogrešno našao da podnositeljka nije stranka u stečajnom postupku pozivajući se na izveštaj postupajućeg sudije u predmetu i stečajnog upravnika ; da je podnositeljka stranka u stečajnom postupku jer je uredno prijavila svoje potraživanje prema stečajnom dužniku te je stečajni sud doneo zaključak o priznatom razlučnom potraživanju od 18. marta 2011. godine; da je Privredni sud u Leskovcu rešenjima R4 St. 309/16 od 20. maja 2016. godine i R4 St. 310/16 od 20. maja 2016. godine drugim predlagačima utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u istom stečajnom postupku .

Predložila je da Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava . Zahtevala je naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe 29. februara 2016. godine podnela redovnom sudu prigovor za ubrzanje postupka u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sud om u Leskovcu u redmetu St. 681/10.

Rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 ST. 50/16 od 11. marta 2016. godine, odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za utvrđenje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 681/10 predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 146/16 od 13. septembra 2016. godine odbijena je žalba predlagača kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 50/16 od 11. marta 2016. godine.

U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da je, prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 681/10 od 16. jula 2010. godine pokrenut stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „N.“ iz Bosilegrada; da je poverilac D. S . iz Bosilegrada u stečajnom postupku podnela prijavu potraživanja pod brojem 9 i to u iznosu od 2.175.501,60 dinara i na ime troškova u iznosu od 226.757,50 dinara, a da je zaključkom od 18. marta 2011. godine utvrđeno razlučno potraživanje u iznosu od 2.175.501,60 dinara i potraživanje u iznosu od 226.757,50 dinara koje je svrstano u treći isplatni red, a da su osnov ovog potraživanja pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Bosilegradu; da poverilac D. S . iz sela M, opština Bosilegrad , ovde predlagač, nije prijavila potraživanje u stečajnom postupku; da je prvostepeni sud zaključio da su stečajni organi u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu postupili u svemu u skladu sa Zakonom o stečaju, da su poštovani rokovi koji su propisani zakonom i da je iskazana ažurnost i efikasnost u postupanju, da u radnjama stečajnog sudije i stečajnog upravnika nema propusta koji su uticali na produženje trajanja postupka stečaja, te je ceneći dužinu postupka, složenost istog, ponašanje stečajnih organa kao i drugih nadležnih organa našao da nema povrede prava na suđenje u razumnom roku; da Privredni apelacioni sud nalazi da je odluka prvostepenog suda pravilna ali ne iz razloga koje je naveo prvostepeni sud već iz razloga što je u konkretnom slučaju, predlagač u izvršnom postupku podnela predlog za izvršenje protiv DP „N.“ iz Bosilegrada radi prinudnog ostvarenja potraživanja na ime minimalnih zarada (po osnovu izvršnih isprava), a koje potraživanje je nakon donošenja rešenja o prekidu postupka zbog otvaranja stečajnog postupka uredno prijavila u stečajnom postupku nad navedenim stečajnim dužnikom; da međutim, prema izveštaju postupajućeg sudije u predmetu St. 681/10, kao i stečajnog upravnika, poverilac D. S . iz sela M. kod Bosilegrada nije prijavila potraživanje u stečajnom postupku; da prema odredbi člana 2. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku može zahtevati samo stranka u sudskom postupku; da je predlagač podnela pravno sredstvo iz člana 3. navedenog Zakona, odnosno prigovor radi ubrzanja postupka u postupku stečaja St. 681/10, iako iz utvrđenih činjenica proizlazi da nije stranka u tom postupku; da prema odredbi člana 51. stav 1. Zakona o stečaju, stečajni dužnik stiče svojstvo stranke podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka, a prema odredbi stava 2. poverioci stiču svojstvo stranke podnošenjem prijave potraživanja u skladu sa ovim zakonom; da saglasno odredbi člana 52. Zakona o stečaju, poverioci na osnovu svojih potraživanja mogu da učestvuju u stečajnom postupku pre podnošenja prijave potraživanja sudu na način i u obimu propisanim ovim zakonom, dok prema odredbi člana 53. Zakona u stečajnom postupku mogu da učestvuju lica koja su solidarni dužnici, jemci, garanti i sl. na način propisan ovim zakonom; da imajući u vidu navedene odredbe Zakona o stečaju proizlazi da su stranke u postupku stečaja, stečajni dužnik i poverioci (stečajni, razlučni, založni i izlučni), a da poverioci stiču svojstvo stranke podnošenjem prijave, odnosno mogu da učestvuju u postupku i pre podnošenja prijave na način i u obimu propisanim Zakonom o stečaju; da kako predlagač u ovom slučaju nije stranka u postupku stečaja jer nije podnela prijavu potraživanja, proizlazi da prema odredbi člana 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nema aktivnu legitimaciju za pravna sredstva iz odredbe člana 3. stav 1. tačka 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona (član 58. stav 1.). Članom 18. i članom 22. stav 1. Ustava utvrđena su načela neposredne primene zajemčenih prava i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Odredbama Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09) propisano je: da stečajni dužnik stiče svojstvo stranke podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka, kao i da poverioci stiču svojstvo stranke podnošenjem prijave potraživanja u skladu sa ovim zakonom (član 51.); da poverioci na osnovu svojih potraživanja mogu da učestvuju u stečajnom postupku pre podnošenja prijave potraživanja sudu na način i u obimu propisanim ovim zakonom (član 52.); da u stečajnom postupku mogu da učestvuju lica koja su solidarni dužnici, jemci, garanti i sl. na način pr opisan ovim zakonom (član 53.); da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku i otvaranjem stečajnog postupka razlučno pravo se ostvaruje isključivo u stečajnom postupku, osim u slučaju donošenja odluke o ukidanju zabrane izvršenja i namirenja u skladu sa ovim zakonom (član 80. st. 1. i 2.); da se potraživanje smatra utvrđenim ako nije osporeno od strane stečajnog upravnika ili od strane poverilaca do zaključenja ispitnog ročišta (član 116. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 Ustava , Ustavni sud najpre konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da u tvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacija koj ima su poveren a javn a ovlašćenja došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Ustavni sud nije nadležan da ispituje zakoni tost odluka redovnih sudova i vrši proveru utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, kao i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zadržava na samo formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već cagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja od govora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava; Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. g odine. § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ie znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog s uda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine. § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Nadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Ocenjujući navode ustavne žalbe izjavljene protiv osporenog rešenja kojim je pravnosnažno odbijen prigovor podnositeljke sa obrazloženjem da nema svojstvo stranke u stečajnom postupku iz razloga što nije prijavila potraživanje u stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje na to da je drugostepeni sud u osporenom rešenju prvo naveo da je, prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, predlagač kao stranka u izvršnom postupku podnela predlog protiv izvršnog dužnika DP „N.“ iz Bosilegrada radi prinudnog ostvarenja potraživanja na ime minimalnih zarada na osnovu izvršnih isprava, a koje potraživanje je nakon otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom DP „N.“ uredno prijavila u stečajnom postupku nad tim stečajnim dužnikom, a zatim je naveo da prema izveštaju postupajućeg sudije u predmetu St. 681/10 i stečajnog upravnika, poverilac nije prijavila potraživanje u stečajnom postupku. Ustavni sud je imao u vidu da je u rešenju Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 50/16 od 11. marta 2016. godine prvo navedeno da je poverilac D . S . iz sela M, opština Bosilegrad, prijavi la potraživanje pod rednim brojem 9 i to na ime glavnog duga iznos od 838.869,50 dinara, na ime kamate iznos od 1. 336.632,10 dinara i na ime troškova iznos od 226.757,50 dinara i da je zaključkom Privrednog suda u Leskovcu utvrđeno razlučno potraživanje u iznosu od 2.175.501,60 dinara, kao i potraživanje na ime troškova u iznosu od 226.757,50 dinara koje je svrstano u treći isplatni red, a zatim je navedeno da poverilac D. S, iz sela M, opština Bosilegra d, nije prijavila potraživanje u stečajnom postupku.

Polazeći od člana 51. Zakona o stečaju prema kome poverioci stiču svojstvo stranke podnošenjem prijave potraživanja kao i od činjeničnog utvrđenja navedenog u prvostepenom i drugostepeno m rešenju, po oceni Ustavnog suda, osporeno rešenje nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, imajući u vidu da drugostepeni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoj stav da podnositeljka ustavne žalbe nije stranka u stečajnom postupku.

Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju Privredni apelacioni sud imao obavezu da u obrazloženju osporenog rešenja iznese ključne argumente na kojima temelji svoju odluku i da, u slučaju postojanja određenih dokaza koji potvrđuju, odnosno negiraju neku odlučnu činjenicu, izloži razloge zbog kojih takve dokaze prihvata i na koji način je tu odlučnu činjenicu van svake sumnje utvrdio, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporenog rešenja ne može utvrditi na čemu drugostepeni sud temelji stav da podnositeljka nema svojstvo stranke u stečajnom postupku, imajući u vidu da je činjenično utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe prijavila potraživanje u stečajnom postupku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 146/16 od 13. septembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Privredni apelacioni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 50/16 od 11. marta 2016. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će žalba podnositeljke biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Privrednim apelacionim sudom, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i o povredi načela neposredne primene zajemčenih prava i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz čl. 18. i 22. Ustava.

7. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o takvom zahtevu, budući da je ovakav zahtev preuranjen jer će o žalbi podnositeljke protiv prvostepenog rešenja biti ponovo odlučivano. Stoga je Ustavni sud zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete odbacio u tački 4. izreke , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.