Odbijanje ustavne žalbe protiv presude u deviznom prekršajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Prekršajnog apelacionog suda. Utvrđeno je da izrečena zaštitna mera oduzimanja stranog novca nije povredila pravo na imovinu, jer je bila zakonita, u javnom interesu i srazmerna učinjenom prekršaju neprijavljivanja novca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi H. Y. iz Republike Turske, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba H. Y. izjavljena protiv presude Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu III – 308 Prž. 7658/17 od 12. aprila 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. Y. iz Republike Turske podneo je Ustavnom sudu, 7. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika S. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu III – 308 Prž. 7658/17 od 12. aprila 2017. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se pravo garantovano označenom odredbom navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je „izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 57.600 švajcarskih franaka u drastičnoj nesrazmeri sa bićem predmetnog prekršaja, odnosno samom radnjom neprijavljivanja predmeta prekršaja, čime je povređeno pravo na mirno uživanje svojine okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe“; da je novac koji je oduzet od okrivljenog zakonitog porekla; da izrečena zaštitna mera prevazilazi kako svrhu primene zaštitnih mera iz čl. 45, 46. i 47. Zakona o prekršajima, tako i svrhu prekršajnih sankcija predviđenu članom 5. stav 2. Zakona o prekršajima i u očiglednoj je nesrazmeri sa učinjenom radnjom okrivljenog; da je „izrečena zaštitna mera izlišna i sa razloga što izvršenim prekršajem okrivljeni nije pričinio nikakvu štetu Republici Srbiji“; da „punomoćnik okrivljenog ne spori pravo suda na primenu mere oduzimanja predmeta prekršaja u skladu sa zakonom, ali takođe smatra da sud prilikom odlučivanja mora voditi računa o postojanju ravnoteže između opšteg društvenog interesa i prava na mirno uživanje svojine, te da je u konkretnom slučaju ravnoteža grubo narušena na štetu okrivljenog“.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu istaknutog prava, poništi osporenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak, te utvrdi postojanje osnova za vraćanje predmetnog efektivnog stranog novca, odnosno osnova za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz spisa predmeta Pr. 867/17 Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu i dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu utvrdio:

- da je u zapisniku o izvršenoj carinskoj kontroli Ministarstva finansija – Uprave carina – Sektora za kontrolu primene carinskih propisa – Odeljenje za suzbijanje krijumčarenja – Odsek Novi Sad D - br. 148-20-230-08-4/34/2017 od 31. marta 2017. godine navedeno da se „dana 31. marta 2017. godine na graničnom prelazu Batrovci, na ulazu u Republiku Srbiju, prijavio (se) za carinsku kontrolu putnik H. Y. sa pasošem Turske br. U06715110 upravljajući putničkim motornim vozilom marke 'RANGE ROVER', švajcarskih registarskih oznaka LU ... Sa njim u vozilu se nalazila njegova supruga Y. E. pasoš br. U06717077. Na pitanje carinskog službenika Uprave carina – Odeljenje za suzbijanje krijumčarenja S. G. 'šta imate za prijaviti carinskoj kontroli' putnik H. Y. je izjavio da imaju samo lični prtljag. Na sledeće pitanje carinskog službenika 'koliko novca nosite sa sobom' imenovani putnik je izjavio da imaju zajedno hiljadu eura što je i napisao na staklu zadnjeg levog prozora vozila. Konverzacija sa putnikom je vršena na turskom jeziku. Detaljnu kontrolu vozila i prtljaga izvršili su pripadnici UC – Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja M. R, A. B. i N. V. u saradnji sa policijskim službenicima SGP Batrovci V. S. i S. Ž. i tom prilikom u ženskoj putnoj torbi u više belih koverata pronađen je novac u ukupnom iznosu od 73.100 chf i 5.500 eura. Putnicima je vraćen dozvoljen iznos od 15.500 chf, što čini protivvrednost od 14.500 eura i 5.500 eura što ukupno čini dozvoljen iznos od 20.000 eura, a iznos od 57.600 chf za koji je H. Y. izjavio da je njegov, je privremeno zadržan do okončanja prekršajnog postupka. Putniku H. Y. je izdata potvrda o privremeno zadržanim sredstvima plaćanja ...“;

- da je rešenjem Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu Pr. 567/17 od 31. marta 2017. godine pokrenut prekršajni postupak protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe;

- da iz zapisnika o saslušanju okrivljenog pred Prekršajnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu u predmetu Pr. 867/17 proizlazi da su „tačni navodi iz zahteva. Tačno je da sam dana 31. marta 2017. godine oko 19,50 časova prilikom ulaska u Republiku Srbiju na GP Batrovci kontrolisan kao vozač putničkog vozila marke i registarske oznake, a kako je to navedeno u zahtevu, te da nisam prijavio carinskim službenicima strani novac u ukupnom iznosu od 73.100 švajcarskih franaka i 5.500 eura a koje su se nalazile u ženskoj putnoj torbi u više belih koverata kod moje supruge E. Taj novac koji se nalazio kod moje supruge pripada mojoj deci i sa tim novcem smo imali nameru da kupimo plac u Turskoj. Mene su carinski službenici na ulasku u zemlju pitali koliko imam novca da prijavim, a ja sam im rekao da imam da prijavim samo 1.000 eura i to nešto je bilo u evrima i nešto u francima i ja sam te pare u ukupnoj vrednosti od oko 1.000 eura izvadio iz džepa pantalona i pokazivao carinskim službenicima. Ja ovu razliku novca nisam prijavio jer nisam znao da treba da je prijavim. Novčani iznos od 57.600 švajcarskih franaka mi je oduzeto uz potvrdu. Predloga za drugim dokazima nemam“;

- da je presudom Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu Pr. 867/17 od 31. marta 2017. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen dogovornim što je „kao nerezident dana 31. marta 2017. godine oko 19.50 časova na CI Batrovci na ulazu u Republiku Srbiju, kao vozač putničkog vozila 'RANGE ROVER' švajcarskih registarskih oznaka … (CH) nije prijavio carinskom organu strani efektivni novac u iznosu od 73.100 CHF i 5.500 eura koji se nalazio u ženskoj putnoj torbi u više belih koverata kod njegove supruge Y. E. kao saputnika budući da je iznos stranog novca veći od 10.000 eura dužan da prijavi carinskom službeniku prilikom ulaska u zemlju, a da je u carinsko područje unosio efektivni strani novac u ukupnom iznosu od 73.100 CHF i 5.500 eura, čime je učinio prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14. Zakona o deviznom poslovanju“; navedenom presudom okrivljenom je izrečena novčana kazna u iznosu od 20.000 dinara i zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja, i to efektivnog stranog novca u iznosu od 57.600 CHF kao predmet prekršaja;

- da je okrivljeni preko punomoćnika – advokata S. M. izjavio žalbu protiv presude Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu Pr. 867/17 od 31. marta 2017. godine; uz žalbu je dostavljeno punomoćje, kao i akt overen od strane javnog beležnika kantona Lucern, Švajcarska konfederacija, iz koga proističe da su D. G, S. Y. T. i A. F. 29. marta 2017. godine poverile po 25.000 CHF (ukupno 75.000 CHF) njihovom ocu Y. H;

- da je osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu III – 308 Prž. 7658/17 od 12. aprila 2017. godine odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog, a presuda Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu Pr. 867/17 od 31. marta 2017. godine je potvrđena.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da „što se tiče žalbenog navoda branioca okrivljenog da je okrivljeni prekršaj učinio iz nehata, a ne sa umišljajem, imajući u vidu da je okrivljeni celokupan novac koji je imao kod sebe nije sakrio na neko skriveno mesto ili u neku tajnu pregradu u automobilu, već je isti držao u tašni svoje supruge E, ovaj sud ga je smatrao neosnovanim, budući da je okrivljeni prilikom davanja odbrane naveo da je na pitanje carinskog službenika koliko novca ima da prijavi, odgovorio da za prijavu ima samo 1.000 evra i to nešto je bilo u evrima i nešto u francima, a pare je u ukupnoj vrednosti od oko 1.000 evra izvadio iz džepa pantalona i pokazao carinskim službenicima. Dakle, pitanje upućeno okrivljenom bilo je potpuno jasno te je neuverljiva odbrana okrivljenog da nije znao da treba da prijavi sav novac, bez obzira što je to novac koji po njegovom kazivanju pripada njegovoj deci, jer prema utvrđenom činjeničnom stanju okrivljeni je turski državljanin koji ima prebivalište u Švajcarskoj, te očigledno putuje između navedenih zemalja, pa s obzirom da je propisima koji važe i u drugim državama, a koji se tiču unošenja i iznošenja efektivnog stranog novca, ograničeno iznošenje i unošenje efektivnih sredstava plaćanjam tako da je okrivljeni mogao biti upoznat sa ovim propisom, te je po oceni drugostepenog suda, okrivljeni mogao znati da je iznošenje i unošenje deviznih sredstava ograničeno, odnosno efektivnog stranog novca i u Srbiju…, Drugostepeni sud ispitao pobijanu presudu i u pogledu odluke o izrečenoj zaštitnoj meri oduzimanja predmeta prekršaja, a u pitanju je iznos efektivnog stranog novca od 57.600 chf, te nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenjujući odredbu člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju, okrivljenom izrekao zaštitnu meru oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni za izvršenje prekršaja, jer je ova zaštitna mera kao obavezna propisana za učinjeni prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14. Zakona o deviznom poslovanju, za koji je okrivljeni oglašen odogovornim. Neosnovani su žalbeni navodi branioca okrivljenog da su okolnosti u konkretnom slučaju da novac pripada deci okrivljenog i da isti nije sakrio, okolnosti koje ukazuju da je trebalo primeniti institut delimičnog oduzimanja predmetnog novca iz člana 64. stav 2. Zakona o prekršajima, jer te okolnosti ne mogu dovesti do drugačije odluke u pogledu izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta kojima je prekršaj izvršen budući da ne ukazuju ni na kakvu posebnu okolnost koja bi bila osnov da se okrivljenom predmet kojim je prekršaj izvršen, ne oduzme u celini, zbog čega drugostepeni sud ove navode iznete u žalbi branioca okrivljenog nije prihvatio“; da podnosilac ustavne žalbe kao dokaz o zakonitom poreklu oduzetog novca dostavlja akt overen od strane javnog beležnika kantona Lucern, Švajcarska konfederacija; da iz akta proističe da su D. G, S. Y. T. i A. F. 29. marta 2017. godine poverile po 25.000 CHF (ukupno 75.000 CHF) njihovom ocu Y. H; da je u ovom aktu, na drugoj strani, navedeno: „Overa potpisa – potpisano lice nadležno za dokumente kantona Lucern overava da su tri potpisa sa prednje strane, po jedan od strane gospođe G. D, rođene 15. januara 1973. godine, turske državljanke, sa stanom u … E, A., Švajcarska, gospođe T. S. Y, rođene 14. marta 1972. godine, iz B, sa stanom u … B, Švajcarska, gospođe F. A, rođene 7. marta 1976. godine, turske državljanke, sa stanom u … E, Švajcarska, svojeručno stavljena u njegovom prisustvu“.

4. Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Saglasno odredbama člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.), a prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16 – Odluka US) propisano je: da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.); da su prekršajne sankcije kazne, kazneni poeni, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere (član 32.); da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu (član 33.); da se novčana kazna može raspisati u rasponu od 5.000 do 150.000 dinara za fizičko ili odgovorno lice i da se izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, za prekršaje iz oblasti javnih prihoda, javnog informisanja, carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, životne sredine, prometa robe i usluga i prometa hartijama od vrednosti zakonom mogu propisati kazne u srazmeri sa visinom pričinjene štete ili neizvršene obaveze, vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet prekršaja, ali ne više od dvadesetostrukog iznosa tih vrednosti s tim da ne prelazi petostruki iznos najvećih novčanih kazni koje se mogu izreći po odredbi stava 1. ovog člana (član 39. stav 1. tačka 1) i stav 4.); da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.); da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)); da se zaštitne mere izriču uz izrečenu kaznu, opomenu ili vaspitnu meru (član 53. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti od učinioca prekršaja, da će sud koji je doneo presudu odrediti, u skladu sa posebnim propisima, da li će se oduzeti predmeti uništiti, prodati ili predati zainteresovanom organu, odnosno organizaciji i da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta (član 54. st. 1, 2. i 4.).

Odredbama Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14) propisano je: da se ovim zakonom uređuju jednostrani prenosi sredstava plaćanja iz Republike Srbije (u daljem tekstu: Republika) i u Republiku koji nemaju obeležja izvršenja posla između rezidenata i nerezidenata (član 1. stav 1. tačka 4)); da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva (član 31.); da carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju (član 47.); da carinski organ na graničnom prelazu privremeno oduzima od rezidenata i nerezidenata uz izdavanje potvrde, dinare i efektivni strani novac, čekove i hartije od vrednosti koji glase na stranu valutu koji prelaze iznos koji propiše Narodna banka Srbije (član 48.); da će se novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj nerezident – fizičko lice ako ne postupi u skladu sa propisom Narodne banke Srbije koji uređuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (član 31.) (član 63. stav 1. tačka 14)); da će se za prekršaj iz člana 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja i da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (član 64. st. 1. i 2.).

Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva („Službeni glasnik RS“, br. 67/06, 52/08 i 18/09) propisano je: da nerezident – fizičko lice može slobodno unositi u Republiku efektivni strani novac, s tim što je dužan da iznos veći od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti prijavi nadležnom carinskom organu, koji mu o tome izdaje potvrdu (tačka 11a); da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac do iznosa od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stanoj valuti, da ako ovaj nerezident istovremeno u inostranstvo iznosi dinare i efektivni strani novac – ukupan iznos tih sredstava ne može preći 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti, te da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac iznad iznosa iz stava 1. ove tačke – koji je prijavio pri ulasku u Republiku – na osnovu potvrde o unošenju efektivnog stranog novca u Republiku, koju obezbeđuje i overava carinski organ, koji je podigao s deviznog računa ili devizne štedne knjižice kod banke u Republici – na osnovu potvrde te banke, koji je stekao prodajom dinara dobijenih prethodnim korišćenjem platne kartice u Republici – na osnovu potvrde menjača, a da potvrde iz stava 2. ove tačke carinski organ poništava pri prvom izlasku iz Republike (tačka 12.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi ovog prava, u suštini, obrazlaže tvrdnjom da je „izrečena zaštitna mera oduzimanje predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 57.600 CHF u drastičnoj nesrazmeri sa bićem predmetnog prekršaja, odnosno samom radnjom neprijavljivanja predmeta prekršaja“.

Ustavni sud konstatuje da Ustav u članu 58. stav 1. garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na imovinu nije apsolutno pravo, budući da Ustav u stavu 2. člana 58. predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Istovremeno, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, mirno uživanje imovine, koja je stečena na osnovu zakona, može biti uskraćeno ili ograničeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, predstavke br. 7151/75, 7152/75, od 23. septembra 1982. godine, stav 61.).

Da li je mešanje opravdano, odnosno da li je oduzimanje ili ograničenje prava svojine u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava, mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Ismayilov protiv Rusije, predstavka broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, predstavka broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine i Grifhorst protiv Francuske, predstavka broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine).

Primenjujući prethodno navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je nesporno da je podnosilac imao kod sebe novac u ukupnom iznosu od 73.100 CHF i 5.500 evra, za koji je izjavio da je lično njegov, kao i da mu je u prekršajnom postupku oduzet novac izricanjem zaštitne mere – oduzimanjem predmeta prekršaja u iznosu od 57.600 CHF, čime je došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da podnosilac kao dokaz o zakonitom poreklu imovine – oduzetog novca dostavio akt overen od strane javnog beležnika kantona Lucern, Švajcarska konfederacija. Iz akta proističe da su D. G, S. Y. T. i A. F. 29. marta 2017. godine poverile po 25.000 CHF (ukupno 75.000 CHF) njihovom ocu Y. H. U aktu, na drugoj strani je navedeno „Overa potpisa – potpisano lice nadležno za dokumente kantona Lucern overava da su tri potpisa sa prednje strane, po jedan od strane gospođe G. D, rođenje 15. januara 1973. godine, turske državljanke, sa stanom u … E, Švajcarska, gospođe T. S. Y, rođene 14. marta 1972. godine, iz B, sa stanom u … B, gospođe F. A, rođene 7. marta 1976. godine, turske državljanke, sa stanom u … E, Švajcarska, svojeručno stavljena u njegovom prisustvu“. Ustavni sud ukazuje da su postupajući prekršajni sudovi prihvatili ovaj akt kao dokaz zakonitog porekla novca.

Ustavni sud dalje konstatuje da pitanje da li ta vrsta oduzimanja novca predstavlja i povredu prava iz člana 58. Ustava, zavisi od ocene postojanja navedena tri uslova, odnosno ocene Suda da su u osporenoj presudi ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno oduzimanje prava svojine.

Ocenjujući postojanje prvog uslova, da li je oduzimanje svojine propisano zakonom, Ustavni sud konstatuje da je zaštitna mera – oduzimanje predmeta prekršaja propisana Zakonom o prekršajima i Zakonom o deviznom poslovanju, koji su i primenjeni u konkretnom slučaju prilikom oduzimanja prava svojine podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postojanje drugog uslova, da li postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je ovo mešanje težilo legitimnom cilju u opštem interesu. Naime, materija prometa i prenosa novca nosi posebnu osetljivost, s obzirom na to da može biti povezana sa kriminalnim aktivnostima, te da poreklo novca može biti nezakonito, pa su utoliko propisi u ovoj oblasti u uskoj povezanosti sa ograničenjem prava na imovinu u svrhu zaštite javnog interesa. Sa druge strane, postoje i one pravne situacije u kojima imovina jeste zakonitog porekla, ali da i pored toga postoji ovlašćenje javnih vlasti da u određenoj meri zadiru u to pravo. Naime, sam čin unošenja, odnosno prenošenja novca preko državne granice i teritorije Republike Srbije nije protivzakonit, pod propisanim uslovima. Zakonito je novac uneti i preneti, bez ograničenja iznosa, uz obavezu koja se sastoji u prijavljivanju i uzimanju potvrde o posedovanju i prenošenju onog novčanog iznosa koji prelazi granicu od 10.000,00 evra, do koje ne postoji obaveza prijavljivanja.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je, svrha kažnjavanja učinioca prekršaja, prema članu 5. stav 1. i članu 33. stav 1. Zakona o prekršajima, da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji, kao i da se izrazi društveni prekor učiniocu zbog izvršenog prekršaja i da se utiče na njega i na sva ostala lica da ubuduće ne čine prekršaje, a koja svrha je u konkretnom slučaju ostvarena izricanja novčane kazne u iznosu od 20.000 dinara. Ustavni sud ukazuje da je, prema članu 51. stav 1. Zakona o prekršajima, svrha primene zaštitne mere otklanjanje uslova koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja, a da je članom 42. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju propisano da u slučaju nastupanja ozbiljnih poremećaja u platnom bilansu, kada kretanje kapitala prouzrokuje ili preti da prouzrokuje ozbiljne poteškoće u sprovođenju monetarne politike i politike deviznog kursa, koje su rezultat prekomernog priliva ili odliva kapitala iz Republike, Vlada na predlog Narodne banke Srbije može doneti neophodne zaštitne mere po uslovima regulisanim ovim zakonom. Iz navedenog proizlazi da je svrha primene zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca, omogućavanje sprovođenja monetarne politike i politike deviznog kursa, te obezbeđivanje finansijske stabilnosti Republike Srbije, zaštita javnog poretka odnosno sprečavanje njegovog ugrožavanja, kao i uticaj na učinioca prekršaja da više ne čini prekršaje.

Podnosiocu ustavne žalbe je novac u iznosu od 57.600 CHF oduzet primenom odredbe člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju. Ustavni sud konstatuje da se odredbom člana 64. Zakona o deviznom poslovanju ostvaruje javni interes i da navedena odredba člana 64. u sebi sadrži kriterijum srazmernosti, jer kao pravilo propisuje oduzimanje predmeta u celosti, a samo kao izuzetak dozvoljava i mogućnost delimičnog oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini. Ova zakonska mogućnost oduzimanja dela stranog efektivnog novca podrazumeva da je okrivljeni u toku postupka izneo navode i dostavio dokaze o opravdanosti takvog postupanja, a što bi stvorilo obavezu suda da pri izricanju mere zaštite iz člana 64. Zakona, ceni iznete navode i dostavljene dokaze i utvrdi da li su se stekli zakonski uslovi za primenu citiranog stava 2. navedenog člana 64. Ako oceni da jesu, sud će oceniti i koja je adekvatna srazmera odnosno koji iznos će biti oduzet izricanjem mere. Ocenu navoda i dokaza okrivljenog kao i ocenu srazmernosti oduzimanja sud je u tom slučaju dužan da obrazloži u odluci.

Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da li je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravična ravnoteža, odnosno potrebna srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca neće biti postignuta, ukoliko je neko lice snosilo pojedinačan i prekomeran teret (videti, pored ostalih, presude u predmetima Ismayilov protiv Rusije, predstavka broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, stav 38; Gabrić protiv Hrvatske, predstavka broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine, stav 39; Grifhorst protiv Francuske, predstavka broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine, stav 94; Boljević protiv Hrvatske, predstavka broj 43492/11, od 31. januara 2017. godine, stav 41.). Da bi mešanje u mirno uživanje imovine bilo srazmerno, treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini učinjenog kaznenog dela i posledici koje ono proizvodi. Pri tome sud mora voditi računa i o tome da li je izvršenjem kaznenog dela nastala i kakva šteta za državu.

U konkretnom slučaju, ocenjujući da li postoji treći uslov srazmernosti, analizirajući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen odgovornim zato što je propustio da nadležnim carinskim vlastima prijavi da kao nerezident unosi u Republiku Srbiju efektivni strani novac u iznosu od 73.100 CHF i 5.500 evra. Pri tome, Ustavni sud naročito ukazuje da se obaveza podnosioca (a koja u konkretnom slučaju nije ostvarena) ogledala u tome da novac prijavi na ulasku u Republiku Srbiju, te da bi od nadležnog organa dobio potvrdu na osnovu koje bi novac izneo iz Republike Srbije, da je podnosilac na pitanje carinskog službenika „koliko novca nosite sa sobom“, odgovorio da imaju zajedno (podnosilac i njegova supruga Y. E.) 1.000 evra, a što je i napisao na staklu zadnjeg levog prozora vozila, kao i da je novac (73.100 CHF i 5.500 evra) pronađen pri detaljnoj kontroli vozila i prtljaga u ženskoj putnoj torbi u više belih koverata, a što sve jasno ukazuje na nameru da se neprijavljen novac unese u zemlju. Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu i njegovoj supruzi vraćeno 15.500 CHF (što čini protivvrednost od 14.500 evra) i 5.500 evra, odnosno ukupno im je vraćen dozvoljeni iznos od 20.000 evra (10.000 evra koje podnosilac može da unese bez prijave u Republiku Srbiju i 10.000 evra koje supruga podnosioca može da unese bez prijave), kada bi se švajcarski franci CHF pretvorili u evro.

Pored navedenog, u toku prvostepenog postupka okrivljeni nije izneo navode i dostavio dokaze o okolnostima koje bi sud cenio u smislu člana 64. stav 2. Zakona, a što je i navedeno u obrazloženju osporene odluke. Ustavni sud je utvrdio da je u Zakonu o prekršajima propisano da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.), a da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.), što sve ima za cilj zaštitu javnog poretka i interesa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju, izricanjem novčane kazne podnosiocu ustavne žalbe u iznosu od 20.000 dinara ostvarena svrha prekršajnih sankcija, odnosno kazne, a izricanjem oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 57.600 CHF, ostvarena je svrha izricanja zaštitne mere. Takođe, Ustavni sud smatra da nije narušena srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa, koji se u konkretnom slučaju ogledao u unošenju neprijavljenog novca u iznosu iznad 10.000 evra (kada bi se iznos švajcarskih franaka – CHF koji je podnosilac imao kod sebe, pretvorio u evre) po osobi, sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine, naročito imajući u vidu sve okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen u konkretnom slučaju.

Stoga je Ustavni sud ocenio da oduzimanje predmeta prekršaja u celini, uz izrečenu novčanu kaznu, ne predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, te da je izrečena zaštitna mera, kao mera u cilju zaštite javnog interesa, srazmerna zaštiti prava podnosioca na mirno uživanje imovine.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da mera oduzimanja novca nije bila izrečena sa namerom da predstavlja novčanu naknadu za štetu, koju je društvo pretrpelo, jer izvršenjem deviznog prekršaja ona nije ni nastupila, već je s obzirom na prirodu i svrhu mere imala svrhu odvraćanja i zaštite, pa je stoga našao da je, s obzirom na okolnosti slučaja i svrhu izrečene mere, opravdano oduzimanje celokupnog novčanog iznosa.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u celini, saglasno odredbi člana 89. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE DR TAMAŠA KORHECA (Dr. KORHECZ TAMÁS)

u vezi sa Odlukom Ustavnog suda broj Už- 8449/2017, od 18. juna 2020. godine.

Ustavni sud, na sednici održane 18. juna 2020. godine, u predmetu Už-8449/2017, većinom glasova doneo je odluku sa kojom je odbio ustavnu žalbu H.Y. iz Turske izjavljena protiv presude Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Novom Sadu III – 308 Prž. 7658/17 od 12. aprila 2017. godine

Ne mogu da se složim sa Odlukom Ustavnog suda iz više razloga.

Pre nego što izložim svoje konkretne razloge za neslaganje sa ovom Odlukom potrebno je da se kratko osvrnem na problematiku u vezi deviznih prekršaja prilikom ulaska i izlaska u Srbiju, na zakonski okvir prekršajnih sankcija za ova dela, kao i na jurisprudenciju sudova prekršaja.

NEPRIJAVLjIVANjE GOTOVOG NOVCA, ZAKONSKI OKVIR I JURISPRUDENCIJA SUDOVA

U tranzitnom saobraćaju preko Republike Srbije godišnje prolazi više miliona putnika. Ovi ljudi preko naše države najčešće putuju iz zemalja Zapadne Evrope prema Severnoj Makedoniji, Turskoj, Grčkoj, Bugarskoj, Albaniji itd., kao i iz ovih zemalja prema zemljama Zapadne Evrope. Milionski protok ljudi predstavlja dragocen izvor za privredu Srbije, ali sa sobom nosi i značajne opasnosti. Jedan od njih jeste nekontrolisani protok gotovog novca, različitog porekla i namene. Nesporno je da postoji javni interes da se ovaj protok novca evidentira i kontroliše u cilju sprečavanja protivpravnih aktivnosti, sprovođenje uspešne monetarne politike itd. Da bi se javni interes zaštitio, kazneno pravo zabranjuje i sankcioniše različite aktivnosti vezane za nelegalni protok novca preko državnih granica. Odredbama Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14) uređeni su uslovi za legalan prenos gotovog novca preko državnih granica, ovlašćenja državnih organa, kao i sankcije za određene nelegalne aktivnosti u vezi prenosa gotovog stranog novca preko granica. Ovim zakonom propisano je da lice koje ne prijavi unos stranog gotovog novca prilikom ulaska na teritoriju Srbije, ili želi da iznese gotov novac koji nije prijavio prilikom ulaska u zemlju biće kažnjen za prekršaj novčanom kaznom od 5.000 din do 150.000 hiljada dinara i biće mu izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta izvršenja prekršaja (gotovog novca) iznad 10.000 evra. Odredba člana 64, stav 2 ovog zakona omogućuje da se može izvršiti delimično oduzimanja novca iznad 10.000 evra ako „pobude i druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini“. Na ovaj način zakonodavac se opredelio da za istu radnju „dvostruko“ sankcioniše izvršioca, sa jedne strane da mu se izrekne novčana kazna za protivpravnu radnju, dok sa druge strane, da istom licu, za istu radnju izrekne zaštitna mera, tojest da se oduzme neprijavljeni novac (iznad 10.000 evra) u celosti, ili delimično. Ovakvo zakonsko rešenje (čiju ustavnost Ustavni sud nije ispitao do sada) omogućuje da putnik koji ne prijavi gotov strani novac prilikom ulaska u Srbiju bude kažnjen sa novčanom kaznom za prekršaj, a istovremeno da mu se kao zaštitna mera oduzme novac, i to često u mnogo većem iznosu od izrečene novčane kazne. Drugim rečima, zaštitna mera lako može da postane sankcija koja je nesrazmerna kako u odnosu na izrečenu novčanu kaznu, tako i u odnosu na značaj i društvenu opasnost ovakvog dela. Primenjujući ove odredbe Zakona o deviznom poslovanju na konkretne slučajeve, putniku, koji je bio nemaran, nepažljiv, lakomislen ili svesno se ponašao protivzakonito može se oduzeti više desetina hiljada evra gotovog novca (vredno više miliona dinara), čak i ako je poreklo novca dokazano zakonito, a da se pri tome za protivpravno delo izrekne novčana kazna od svega 5 hiljada dinara. Napominjem, da ukoliko postoji sumnja da se radi o novcu koji je stečen kriminalom, ili služi terorizmu ili drugim kriminalnim aktivnostima, umesto primene ovih prekršajnih sankcija država će primeniti drugačije, uglavnom krivične sankcije, kao odgovor na društvenu opasnost tih dela.

Imajući u vidu da iz sadržine same zakonske norme proizilazi da je oduzimanje gotovog novca iznad 10.000 evra pravilo, a delimično oduzimanje izuzetak, ne iznenađuje činjenica, da u praksi prekršajni sudovi pretežno izriču zaštitnu meru oduzimanja gotovog novca u celosti. Ovakva praksa prekršajnih sudova zasniva se kako na jezičkom tumačenju zakonske norme, tako i na obeležjima prekršajnog postupka, naročito onih koji se vode prema strancima, putnicima u tranzitu. U interesu je kako putnika u tranzitu, tako i nadležnog suda da se prvostepeni postupak okonča efikasno i ekonomično na prvom ročištu, da bi putnik mogao da nastavi svoj put. U ovakvim postupcima, okrivljeni retko ima stručnog branioca, a često postoje teškoće u sporazumevanju između okrivljenog i suda, koji se odvija uz jezičke barijere, sa ili bez tumača sa odgovarajućim kvalifikacijama. Prekršajni sudovi se retko upuštaju u posebnu ocenu pobuda okrivljenog i drugih okolnosti koji bi mogli opravdati delimično oduzimanje predmeta izvršenja prekršaja, a posebno ako se stranka u prvostepenom postupku ne pozove na takve okolnosti. Lice osuđeno za ovakav prekršaj, kada se suoči sa presudom, odnosno sa težinom zaštitne mere, veličinom materijalnog tereta u vidu visine oduzetog novca, angažuje advokata i izjavljuje žalbu protiv ovakvih presuda. Razmatrajući žalbe, Prekršajni apelacioni sud po pravilu se ne upušta u problematiku vrednosti oduzetog gotovog novca, odnosno u intenzitet mešanja u imovinska prava okrivljenog, kao ni u razmatranje okolnosti koji bi opravdali delimično oduzimanje novca. Žalbeni sud po pravilu se zadovoljava sa konstatacijom da je zaštitna mera izrečena na osnovu zakona i da nije bilo posebnih okolnosti koji bi opravdali delimično oduzimanje novca.

II. DEVIZNI PREKRŠAJI PRED USTAVNIM SUDOM

Nakon neuspešne žalbe lica osuđena za devizni prekršaj kome su izrečene zaštitne mere obraćali su se Ustavnom sudu, ustavnim žalbama, ukazujući na nesrazmerno ograničenje i povredu njihovih ustavom zajemčenih imovinskih prava (član 58. Ustava) kao i zbog povrede prava na pravično suđenje (član 32. Ustava). Godinama unazad, Ustavni sud je ovakve ustavne žalbe odbacivao rešenjima, ne upuštajući se u meritorno razmatranje povrede ustavnih prava. U svojim rešenjima Ustavni sud je odbacio ove ustavne žalbe kao očigledno neosnovane ili ih je odbacio zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za razmatranje ustavne žalbe. Iako je Ustavni sud često ocenio ustavne žalbe kao očigledno neosnovane, Sud je u obrazloženju tih rešenja ipak razmotrio navode iz ustavne žalbe i sproveo test u vezi dozvoljenosti - ustavnosti ograničenja ustavnom zajamčenog prava na imovinu. Tako, u rešenjima Už- 3901/2015 od 9. novembra 2016. godine i Už-6192/2015 od 6. decembra 2016. godine Ustavni sud pozivajući se na opšti način na praksu Evropskog suda za ljudska prava sproveo je svojevrstan test opravdanosti ograničenja. Ustavni sud je u ovim rešenjima utvrdio da je oduzimanjem gotovog novca došlo da mešanja u imovinska prava podnosioca ustavne žalbe ali da je mešanje bilo zakonom propisano, a da Ustavni sud nije nadležan da ceni da li je svrha postupka mogla biti postignuta i delimičnim oduzimanjem predmeta prekršaja (gotovog novca), niti se Ustavni sud upuštao u ocenu da li je oduzimanje novca u celini preterana i neopravdana. Drugim rečima, Ustavni sud nije razmatrao postojanje ili nepostojanje srazmere između zakonom propisane zaštite javnog interesa i mere mešanja u imovinska prava pojedinca.

Ovakva praksa Ustavnog suda izmenila se 2018. godine kao rezultat primene stavova Evropskog suda za ljudska prava koji su formulisani u različitim odlukama (pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ismayilov protiv Rusije, broj 30352/03 od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, broj 9702/04 od 5. februara 2009. godine i Grifhorst protiv Francuske, broj 28336/02 od 26. februara 2009. godine i Boljević protiv Hrvatske, predstavka broj 43492/11, od 31. januara 2017. godine.) Evropski sud za ljudska prava u ovim svojim odlukama zauzeo je stav da do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima. Da bi mešanje u mirno uživanje imovine bilo srazmerno treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini učinjenog kaznenog dela i posledici koje ono proizvodi. Pri tome sud mora voditi računa i o tome da li je izvršenjem kaznenog dela nastala i kakva šteta za državu. Primenjujući merila Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je 2018. godine u dva devizna predmeta utvrdio povredu ustavnih prava. Prvo je 7. juna 2018. godine Odlukom Už-367/2016 utvrdio povredu prava na pravično suđenje (član 32. stav 1 Ustava) i prava na imovinu (član 58. stav 1), a 8. novembra 2018. godine Odlukom Už 1202/2016 utvrdio povredu prava na imovinu (člana 58. stav 1. Ustava). Kako u prvom, tako i u drugom predmetu Ustavni sud je svoje odluke zasnovao na trodelnom testu ESLjP, i poništio pravosnažne presude Prekršajnog apelacionog suda. Ipak postoje i određene razlike između dve odluke. Dok je prvu odluku Ustavni sud doneo većinom glasova, drugu odluku doneo je jednoglasno, glasovima svih sudija Ustavnog suda. Osim toga, u prvom predmetu Ustavni sud je zbog nedostataka obrazloženja drugostepene presude utvrdio i povredu prava na pravično suđenje, dok u drugom Ustavni sud nije posebno i detaljno analizirao nedostatke obrazloženja presude, nego je iz spisa predmeta utvrdio postojanje nesrazmernosti bez posebne analize obrazloženja drugostepene presude. Drugim rečima, dok se u predmetu Už-367/2016 ističu i analiziraju nedostaci obrazloženja prekršajnih sudova, dotle u predmetu Už 1202/2016 Ustavni sud se zadržava na povredi imovinskog prava iz člana 58. Ustava, primenjujući merila za ocenu povrede imovinskih prava ESLjP u Strazburu.

U obe svoje odluke Ustavni sud konstatuje da se opravdanost mešanja države u imovinska prava pojedinca „mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju“ proveravajući ispunjenost sva tri uslova:

1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom;

2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine;

3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere.

Naravno u ovom testu opravdanosti ograničenja najosetljivije pitanje predstavlja ispunjenost trećeg uslova, tojest postojanje ravnoteže između javnog interesa i stepena ograničenja prava, između težine učinjenog kažnjivog dela i izrečene sankcije. Ako navedeni opšti princip prevedemo na jezik Zakona o deviznom poslovanju to bi značilo da je prekršajni sud dužan da u svakom konkretnom slučaju vodi računa da li oduzimanjem predmeta prekršaja (gotovog novca) u celini narušava navedena ravnoteža i da li je takav teret prekomeran za okrivljenog. Ustavni sud je u navedene dve odluke utvrdio neka merila - okolnosti od kojih zavisi postojanje ili nepostojanje ravnoteže, odnosno, koristeći terminologiju zakona koje su te „pobude i druge okolnosti“ koji „ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini.“

U obe odluke Ustavni sud je ukazao na sledeće relevantne okolnosti, da li je novac koji je predmet prekršaja zakonitog porekla, da li je dokaz o poreklu novca dostavljen sudu, gde se novac nalazio, da li je i kako bio sakriven, koji je bio način prenošenja novca, da li je okrivljeni bio upoznat sa propisima Republike Srbije i slično. Pored navedenih okolnosti Ustavni sud ukazuje i na pitanje da li je izvršenjem dela nastala kakva šteta za državu, kao i na odnos između visine izrečene novčane kazne i veličine zaštitnom merom oduzetog novca. Iz svih ovim merila moglo bi se zaključiti da ravnotzeža između javnog interesa i ograničenja imovinskih prava biće narušena u slučaju ako je u postupku pred prekršajnim sudom dokazano zakonito poreklo novca koji je oduzet, ako novac nije posebno skrivan, ako izvršilac nije bio upoznat sa propisima Srbije, ako je izrečena novčana kazna u nesrazmeri sa imovinskim teretom koji predstavlja suma novca oduzeta primienom zaštitne mere itd. i obrnuto. Činilo se da je Ustavni sud, uspostvaljanjem testa opravdanosti i definisanjem relevantnih okolnosti u pogledu postojanja i nepostojanja srazmernosti sankcionisanja dugoročno se opredelio u vezi odlučivanja u deviznim predmetima.

Ipak pravna sigurnost i izvestnost u postupanju Ustavnog suda se promenila u okviru svega godinu dana. Zbog isteka mandata nekim sudijama, izborom novih sudija, tokom 2019. godine značajno je promenjem sastav Ustavnog suda. Ustavni sud u novom sastavu , u kratkom vremenskom periodu zanačjno je promenio svoju praksu i počev od 2019. godine odbio je sve ustavne žalbe podnosiocau deviznim predmetima.(vidi sledeće odluke Ustavnog suda: Už-5214/2016 od 24.oktobra 2019. godine, Už-1932/2017 od 5.marta 2020. godine, Už-7327/2017 i Už-10438/2018, obe od 18. juna 2020. godine. Zaokret se desio sa odlukom Už-5214/2016 od 24.oktobra 2019. godine. Neslaganje sa ovom odlukom detaljno je obrazložila sudija dr Tijana Šurlan u svom izdvojenom mišljenju. Iako postoje izvesne, možda i relevantne razlike između predmeta u kojima je ustavna žalba odbijena 2019. i 2020.godine, ali ono što svakako predstavlja zajednički nedostatak, da u obrazloženjima ovih odluka, Ustavni sud ne spominje svoje odluke iz 2018.godine, niti ona konkretna merila koja su u njima formulisana i čija primena je trebala olakšati ocenu postojanja ili nepostojanja srazmernosti ograničenja prava, tojest sankcionisanja. Prema tome, Ustavni sud je, sa jedne strane u sličnim situacijama došao do potpuno različite odluke a pri tome je prećutao svoje sopstvene precedente i ranije utvrđena merila za ocenu ustavnosti ograničenja prava.

III. PRECEDENTI, DOSLEDNOST SUDSKE PRAKSE I PRAVNA SIGURNOST

Ugled i autoritet sudova, kao i pravna sigurnost u velikoj meri zavisi od ujednačenosti i predvidljivosti sudske prakse, izvesnosti u pogledu pravno-zaštitne delatnosti sudova. Sve to posebno važi i za Ustavni sud, za krovnu instituciju države u zaštiti ustavnosti i zakonitosti, ljudskih i manjinskih prava. Značajne oscilacije, zaokreti u našoj praksi u zaštiti imovinskih prava ljudi u deviznim predmetima ni na koji način ne predstavlja doprinos pravnoj sigurnosti - izvesnosti u pravima i obavezama. Teško da bi iko mogao na osnovu naših meritornih odluka, zauzetih stavova i primene merila u njima sa sigurnošću mogao zaključiti kada će Ustavni sud utvrditi povredu prava na imovinu u nekom deviznom predmetu, a kada će odbiti žalbu. Naravno, promene u sudskoj praksi su moguće a nekad i opravdane kako zbog promenjenog pravnog okvira, promene društvenih okolnosti tako i zbog subjektivnih stavova sudija. Ono što međutim ne bi smelo biti sporno, da nagli zaokreti u sudskoj praksi su nepoželjni i da svaka promenu u sudskoj praksi zahteva osvrt na dosadašnju praksu i jasne i nedvosmislene razloge za promenu sudske prakse. Upravo ova dva elementa nedostaju u slučaju odluka ustavnog suda kojima su odbijene ustavne žalbe u takozvanim deviznim predmetima. Dakle, da sumiramo, Ustavni sud je u roku od dve godine napravio dva velika zaokreta u svojoj sudskoj praksi. Prvo je 2018. godine, pod uticajem jurisprudencije ESLjP, umesto odbacivanja ustavnih žalbi bez meritornog odlučivanja zbog očigledne neosnovanosti odlukama usvajao ustavne žalbe, i definisao konkretne okolnosti i merila. Nakon promena u svom sastavu 2019.godine Ustavni sud menja svoju praksu i bez osvrta na svoje ranije odluke i kriterijume u više navrata odbija ustavne žalbe u slučaju deviznih predmeta. Imajući u vidu da se pred ESLjP nalazi više predstavki protiv Srbije u vezi deviznih predmeta, a imajući u vidu dosadašnju praksu ESLjP u predmetima gde je pravno i činjenično stanje slično, sasvim je moguće da će ESLjP utvrditi povredu imovinskih prava u ovim slučajevima. Pošto Ustavni sud prilično dosledno prilagođava svoju praksu presudama ESLjP protiv Srbije, možemo očekivati novi, za sada treći nagli zaokret u praksi Ustavnog suda, u kratkom periodu.

IV. ČINjENIČNI I PRAVNI IDENTITET U PREDMETIMA UŽ 1202/2016 i UŽ 8449/2017

U prethodnom delu svog izdvojenog mišljenja dao sam kratak pregled evolucije prakse Ustavnog suda u vezi predmeta deviznih prekršaja, kao i analizu relevantnih precedenata suda. Isto tako, ukazao sam i na značaj ujednačenosti sudske prakse. Iako sam svoje neslaganje sa promenjenom sudskom praksom Ustavnog suda već iskazao u izdvojenom mišljenju datom u slučaju Odluke Už-5214/2016, imam potrebu da to uradim i u ovom predmetu. Naime, za razliku od ostalih odluka kojima su odbijene ustavne žalbe u ovom predmetu postoji izuzetno velik stepen istovetnosti svih relevantnih činjenica za ocenu ustavnosti. Odstupanje od ranijih odluka Ustavnog suda načelno može biti opravdano u slučaju da se relevantne činjenice razlikuju dok u slučaju istovetnosti relevantnih činjenica odstupanja predstavljaju ugrožavanje pravne sigurnosti. U narednom delu ukazao bih na bitne sličnosti između relevantnih činjenica u predmetu Už-1202/2016 u kojoj je Ustavni sud jednoglasno utvrdio povredu prava na imovinu, i u predmetu Už-5214/2016 gde je većinom glasova, Ustavni sud odbio ustavnu žalbu.

U oba slučaja devizni prekršaj je učinjen radnjom neprijavljivanja gotovog novca na graničnom prelazu Batrovci, prilikom ulaska u Republiku Srbiju.
Okrivljeni su i u jednom, i u drugom slučaju bili državljani Turske, bez znanja srpskog jezika.
Okrivljeni su angažovali istog advokata, SM iz Beograda koji je okrivljene branio u žalbenom postupku, i u njihovo ime podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu.
Žalbeni navodi u prekršajnom postupku, kao i obrazloženje ustavne žalbe su u najvećoj meri identični.
U oba slučaja, prvostepeni postupak je vodio Prekršajni sud u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu, a u žalbenom postupku odlučivao je Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Novom Sadu.
Obrazloženja i rezonovanje u presudama prekršajnih sudova su bitno slična.
U oba slučaja prekršajni sudovi su oduzeli neprijavljeni iznos gotovog novca u celini i smatrali da nije bilo okolnosti koje bi opravdale delimično oduzimanje novca.
U oba slučaja su prekršajni sudovi utvrdili da se radi o novcu zakonitog porekla, za šta su okrivljeni predali dokaze sudovim
U oba slučaja okrviljeni su isticali da nisu znali da je obavezno prijaviti unos gotovog novca u Srbiju iznad 10.000 evra.
U oba slučaja, okrivljeni nisu skrivali gotov novac, u jednom slučaju novac je bio u džepu okrivljenog, a u drugom u ručnoj tašni.
U oba slučaja, okrivljeni su na pitanje carinika u vezi količine gotovog novca dali neistinit odgovor.
U oba slučaja novčane kazne za izvršeni prekršaj su izrečene u iznosu bliže zakonskom minimu. U prvom slučaju izrečena je novčana kazna u iznosu od 15 hiljada dinara, u drugom u iznosu od 20 hiljada dinara (zakon propisuje kaznu u rasponu od 5.000 do 150.000 dinara).

Uz gore navedene sličnosti u vezi bitnih činjenica kao i u načinu postupanja okrivljenih i prekršajnih sudova, uočljive su i neke manje razlike između dva slučaja. Ono u čemu se ova dva slučaja možda najviše razlikuju jeste veličina neprijavljenog i oduzetog gotovog novca. U predmetu Už-1202/2016 u kome je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, primenom zaštitne mere oduzeto je 8900 evra, dok u predmetu Už-8449/2017 oduzet je gotov novac u visini od čak 57.600 CHF. Ako razmotrimo relevantnost ove razlike u svetlu kriterijuma za postojanje srazmernosti, lako možemo zaključiti da veličina oduzetih sredstava, za isto delo (neprijavljivanje gotovog novca prilikom ulaska u Srbiju), učinjeno u bitno sličnim okolnostima predstavlja razlog više za utvrđivanje nesrazmernosti sankcije u odnosu na težinu zabranjenog dela. Teret na imovinu okrivljenog u drugom slučaju bio je znatno veći, što može biti samo dodatan razlog za usvajanje ustavne žalbe a nikako osnov za odbijanje ustavne žalbe. Većina mojih uvaženih kolega nije imao sluha za sve ove argumente koje sam izneo i na sednici suda 18. juna 2020. godine i tako odbio ustavnu žalbu.

sudija Ustavnog suda

dr Tamaš Korhec

(Dr. Korhecz Tamás)